English
Poremećaj pažnje i hiperaktivnost
Poremećaj pažnje i hiperaktivnost, ADHD (engl. Attention Deficit Hyperactivity Disorder), najčešće se dijagnostikuje kao poremećaj ponašanja u periodu detinjstva, ali on se može zadržati i tokom odraslog doba. Prevalenca poremećaja kod dece i adolescenata, prema „Dijagnostičkom i statističkom priručniku za duševne poremećaje” (DSM-V), na nivou svetske populacije iznosi 3–7%, a najčešći simptomi uključuju razvojno neprihvatljive nivoe pažnje, koncentracije, gubitak fokusa i impulsivnost. Deca sa ADHD-om pokazuju otežano funkcionisanje u različitim sredinama – kod kuće, u školi, kao i u uspostavljanju relacija sa drugim ljudima, što može da ostavi dugoročne posledice na akademsko postignuće, uspeh u profesiji i društveno-emotivni razvoj.
Poremećaj pažnje i hiperaktivnost kod dece i odraslih stanja su koja im otežava kontrolu nad reakcijama na ono što se dešava oko njih i nad nivoom aktivnosti. U kliničkoj slici dominiraju simptomi poremećaja pažnje, impulsivnost i hiperaktivnost.
Kod svih osoba ove osobine javljaju se povremeno. Međutim, kod onih sa prisutnim poremećajem pažnje i hiperaktivnošću javlja se većina ovih osobina u dužem periodu i u ekstremnijem obliku.
- Poremećaj pažnje
Nemogućnost dovoljno dugog vremenskog zadržavanja pažnje na specifični stimulus izražava se putem selektivne pažnje. Osoba sa ADHD-om funkcioniše u dva ekstrema pažnje, za razliku od većine, čija se pažnja održava u srednjim vrednostima veći deo vremena. Osoba sa ADHD-om može imati ekstremni fokus pažnje, tzv. hiperfokus, ali samo u situacijama koje su za nju nove i interesantne, i izrazito lošu koncentraciju u situacijama koje su joj nezanimljive, a to je posebno izraženo kod dece koja polaze u školu. Teško započinju nove zadatke koji zahtevaju produženi mentalni napor, neorganizovani su i često gube stvari. Lako im se pomete tok misli, privuče ih ili odvuče bilo koja spoljašnja stimulacija ili bujica ideja koja nije u funkcionalnoj vezi sa zadatkom koji obavljaju.
- Impulsivnost
Akcija ide pre refleksije, što osobe sa ADHD-om dovodi u opasnost i nevolje. Postoje problemi na emocionalno-socijalnom planu. Nestrpljivi su, imaju nizak prag tolerancije na frustracije, odlaganje zadovoljavanja potreba, kao i teškoće u kontroli poriva. Takođe imaju i nedostatak „kočnica” na somatskom i emocionalnom planu. Na somatskom planu se uočava loša kontrola sfinktera, kao i enureza (nevoljno mokrenje) i enkopreza (nevoljno obavljanje nužde na neprikladnim mestima). Na emocionalnom planu se uočavaju napadi besa uzrokovani malim uskraćivanjima.
- Hiperaktivnost
Dolazi do preterane aktivnosti koja je neprikladna u određenoj situaciji. Hiperaktivnost je izražena pojačanom spontanom motornom aktivnošću. Fina motorika ne odgovara dobu, a pokreti su nespretni. Često prekidaju druge, govore bez prestanka, lupkaju nogama i rukama, vrpolje se, ne sede mirno.
Teškoće u održavanju pažnje, hiperaktivnost i impulsivnost uključuju i reakcije koje se često ne prepoznaju i ne uzimaju u obzir kao deo ADHD-a, zbog čega okolina pred osobu postavlja prevelike i neadekvatne zahteve. To su npr. slaba sposobnost rešavanja problema, nekonzistentnost ponašanja, promene raspoloženja, emocionalna preosetljivost, nizak prag tolerancije i poteškoće u ostvarivanju dugoročnih ciljeva. Takođe, deca pokazuju teškoće u vizuelnoj i slušnoj percepciji. Jedan od najčešćih problema jeste nemogućnost ili otežano usklađivanje vizuelnih nadražaja, spontanih aktivnosti i psihomotorike, što dovodi do teškoća u savladavanju pisanja i čitanja. Često se javljaju i govorni poremećaji. Čak, prema nekim autorima, više od polovine dece sa poremećajem pažnje i hiperaktivnosti ima poremećaj govora u obliku smanjenog rečnika, loše gramatike i teže pronalazi reči.
Simptomi ADHD-a moraju da se ispolje pre sedme godine života i da traju tokom perioda od najmanje šest meseci i u najmanje dve sredine (npr. škola i kuća). Može se dijagnostikovati i kod odrasle osobe, međutim, simptomi su i u tom slučaju bili prisutni u ranom dečjem dobu, ali su verovatno zanemareni.
ADHD je multifaktorijalan poremećaj koga izazivaju mnogobrojni geni rizika, uz epigenetičke faktore i faktore sredine. Poremećaj je verovatno etiološki heterogen i različite kombinacije prethodno pomenutih faktora vode ka ispoljavanju različitih oblika poremećaja (fenotipova). Intenzivna biološka istraživanja ADHD-a doprinela su saznanjima o genetičkoj osnovi ovog poremećaja. Identifikacija gena uzročnika pokazala se kao vrlo težak posao budući da ne postoji jedan gen koji je neophodan ili dovoljan da dovede do poremećaja. Umesto toga, postoji veliki broj gena sa malim efektom koji povećavaju rizik za nastanak ovog poremećaja. Ovi nalazi su značajni kako za razumevanje patologije bolesti, tako i za razvoj novih lekova.
U lečenju poremećaja pažnje i hiperaktivnosti najvažnije mesto imaju medikamenti (u najvećoj meri psihostimulansi), a koriste se i kognitivno-ponašajna terapija, vežbe redukcije psihomotorike i psihodinamičko savetovanje roditelja, kao i individualna psihoterapija deteta. Danas su razvijeni integrativni tretmanski pristupi, koji daju najbolje rezultate.
Za postavljanje dijagnoze ADHD-a izuzetno je važna dobro uzeta anamneza koja je usmerena na sve potencijalne rizične faktore kako u toku trudnoće i porođaja, tako i tokom detetovog celokupnog psihomotoričkog razvoja. U retkim slučajevima potrebna je i šira klinička obrada radi isključivanja endokrinoloških i neurodegenerativnih bolesti, koje mogu imati simptome slične onima kod ADHD-a. U dijagnostici pomažu i različite liste procene, odnosno klinički intervjui kojima roditelji i nastavnici procenjuju detetovo ponašanje u školi i kod kuće, pa se na taj način dobijaju informacije do kojih se u procesu individualne dijagnostike teže dolazi.
Autor: Ana Vasilić, diplomirala je molekularnu biologiju i fiziologiju na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu sa stručnim radom na temu „Genetika poremećaja pažnje i hiperaktivnost kod dece”. Odmah po završetku studija počinje da radi u Obrazovnom sistemu Crnjanski, gde stiče pedagoško i praktično iskustvo u radu sa decom na međunarodno priznatom Kembridž programu. Učestvovala je na brojnim festivalima nauke i eko-radionicama u Beogradu. Uspešno je pripremala učenike za opštinska i gradska takmičenja iz biologije, gde su postigli zapažene uspehe. U Savremenoj gimnaziji, korišćenjem multimedijalnih sadržaja i drugih pedagoških pomagala, želi da na zabavan način ovu divnu nauku približi učenicima, sa željom da je razumeju i vole. U slobodno vreme, Ana voli da slika, druži se sa prijateljima, vežba jogu i brine o kućnim ljubimcima.
