Komunikacijski trougao: nastavnik–učenik–roditelj

U vreme kada, nažalost, postoji otežana i nezdrava komunikacija gotovo na svim nivoima društva: u porodici, na poslu, na ulici ili pak u gradskom prevozu, čega smo gotovo svakodnevno svedoci, vrlo je važno osvrnuti se na komunikacijski trougao između nastavnika, učenika i roditelja, odnosno na faktore koji komunikaciju čine uspešnom, jer kada je ona otežana u ovom trouglu, dovodi do ozbiljnih posledica, pre svega po samog učenika. 

Naš nobelovac, Ivo Andrić, rekao je: „Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja, i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča…” Osvrnuvši se na ove Andrićeve istinite reči, moram primetiti da problem neretko nije u priči i pričanju nego u slušanju. Da biste ostvarili zdravu komunikaciju sa nekim, koja je neophodna za pristupanje problemu, kao i za njegovo rešavanje, morate pažljivo poslušati šta to učenik, a potom i roditelj imaju da kažu, jer i jedni i drugi vape za rešavanjem problema i neretko ključ rešenja vide u samom nastavniku. 

Iako sposobnosti komunikacije zavise od različitih faktora, važno je da sve tri karike ovog komunikacijskog trougla budu spremne za saradnju, pri čemu je, kao što smo već rekli, težište neretko na samom nastavniku, koji često utiče na otvoreniju i bolju komunikaciju između roditelja i dece. Jedan od faktora koji utiče na dobru komunikaciju kod sva tri aktera ovog trougla jesu osobine ličnosti, dok je kod roditelja bitan i stepen obrazovanja; kod nastavnika, pored navedenih, i profesionalizam i godine iskustva; kod učenika veliki uticaj može imati uspeh u školi, kao i odnos koji ima sa roditeljem, odnosno nastavnikom. Često ćete dobiti molbu od roditelja da razgovarate sa učenikom jer roditelj sa njima nema otvoren odnos. Pored toga što ćete to učini, istovremeno, kao nastavnik, možete uticati da taj odnos između učenika i roditelja bude otvoreniji. Kako? Ukoliko kod učenika primetite nešto o čemu je škola, naravno, dužna da obavesti roditelja, u zavisnosti od toga koliko je hitno, bitno je da učeniku, nakon razgovora sa njim, date i šansu da sam kaže roditeljima o čemu se radi, a da tek onda kontaktirate s njima. Naravno, to neće učiniti baš svaki učenik, ali praksa je pokazala da je kod nekolicine baš taj korak bio korak ka boljoj komunikaciji i saradnji i između nastavnika i učenika, potom između učenika i roditelja, a onda i između roditelja i nastavnika. Nikoleta Milošević, pišući o uticaju saradnje porodice i škole na socijalno ponašanje i školsko postignuće učenika, navodi: „Kanali komunikacije moraju biti stalno otvoreni, u suprotnom, efektivni napori mogu postati neefektivni.”

 

Vrlo je bitno da, kao nastavnik, budete predusretljivi, fleksibilni i, kada god je to moguće, izađete u susret roditeljima u pogledu termina kada se možete sastati kako biste razgovarali; naravno, u vreme vaše smene u školskim prostorijama. Roditeljima je bitno da znaju da je i nama, nastavnicima, stalo do uspeha učenika, njihove afirmacije; i koliko god se to nama podrazumevalo, budući da smo odabrali poziv nastavnika, roditeljima će to postati očigledno na osnovu naše predusretljivosti, angažovanja, voljnosti i spremnosti da radimo i sarađujemo.

Ono o čemu razgovarate sa roditeljima ostaje među vama, dakle, bez komentarisanja situacije u zbornici, kod kuće i slično, čak ni iz najbolje namere. Ukoliko je vama potrebna pomoć u pogledu rešavanja problema, uvek se možete obratiti psihološko-pedagoškoj službi, koja je gotovo uvek i upućena u specifičnosti u pogledu učenika prilikom njegovog upisa u školu. Neretko je reč o ličnim stvarima koje se tiču njihove dece i njih samih; samim tim, ukoliko vam je roditelj ukazao toliko poverenja, gledajte da to poverenje i opravdate u cilju postizanja pozitivnog efekta. 

Nakon što su videli vašu predusretljivost u pogledu zakazivanja sastanaka, bitan je vaš odnos prema ugovorenom sastanku. Neophodno je doći na vreme, i u potpunosti biti spreman za sastanak. Bilo da ste vi zakazali sastanak ili pak roditelj, temu sastanka ste znali, stoga je potrebno dobro se pripremiti, čak roditelju treba saopštiti i informacije koje možda i nisu bile povod sastanka (ocene, izostanke, mišljenje drugih kolega, učenikovih predmetnih nastavnika o njegovom ponašanju, stepen savladavanja gradiva i slično); dakle, izneti sveobuhvatnu sliku o učeniku u toku određenog perioda. Kao što postoje trenuci kada učenicima ne možemo istog trenutka dati odgovor, sasvim je očekivano da u pogledu neke situacije nemamo odgovor ni za roditelje. U tom slučaju, bitno je zabeležiti o čemu se radi i blagovremeno im dostaviti odgovor mejlom ili telefonskim pozivom sa školskog broja. Budući da se, što je i prirodno, neprestano insistira na pristojnom odevanju učenika, smatram da je ovo mesto prikladno da se skrene pažnja i na važnost fizičkog izgleda nastavnika. U pogledu kodeksa odevanja, kao i kod učenika, rešenje mogu biti uniforme.

 

U komunikaciji sa roditeljima vrlo je važno da pokažemo stabilnost, staloženost, pa ako hoćete, i taktičnost. Budući da vrlo često dolaze uznemireni zbog novonastale, pretpostavimo neprijatne, situacije, kao što smo već naveli, poklonite im svoju pozornost, budite mirni jer ćete time vrlo često umiriti i njih, dok će oni, istovremeno, shvatiti da niste protivnici, već, naprotiv, saradnici koji treba da rade u najboljem interesu deteta, odnosno učenika. Dajte im do znanja da ste svesni koliko je roditeljska uloga zapravo zahtevna i odgovorna; pokažite empatiju; time ćete stvoriti povoljne uslove za dalju komunikaciju. Naravno, kominikaciju sa roditeljima ne smete učiniti isuviše prisnom, ličnom, jer time otvarate put neprofesionalizmu. 

Sastanku sa roditeljem može, po potrebi, prisustvovati i sam učenik. U takvoj situaciji, budući da se često može uočiti da je učeniku neprijatno jer se našao oči u oči sa dva autoriteta u svom životu, objasnite da je sve u redu, da ne treba da mu bude neprijatno, da može slobodno i otvoreno da razgovara o svojim pitanjima, nedoumicama, odlukama, postupcima, budući da je saradnja među svima vama ključ za rešavanje problema. „Prijatan, otvoren i komunikativan nastavnik, koji je emocionalno stabilan, stvara oko sebe takvu atmosferu, pa su i njegovi učenici spremniji da prihvate i usvoje njegove vrednosti i stavove. […] Tako, nastavnici koji ne uvažavaju svoje učenike i nisu zainteresovani za njih, kao i oni koji su skloni strogom i nepravednom kažnjavanju, podstiču kod njih različite oblike asocijanog ponašanja”, ističe Nikoleta Milošević, baveći se pedagoškim istraživanjima. Ukoliko vi to smatrate neophodnim ili pak sam roditelj, sastanku, takođe, mogu prisustvovati psiholog, pedagog ili direktor škole. 

 O važnosti saradnje roditelja i nastavnika, prema rečima Nikolete Milošević, svedoči i činjenica da se u Engleskoj još krajem XIX veka javljaju praktični pokušaji uključivanja roditelja u rad škole. Takvi pokušaju podrazumevali su osnivanje roditelj–nastavnik udruženja i grupa, kao i privatnih roditeljskih klubova. 

U kominikaciji sa učenicima kako u procesu nastave, tako i van nje, bitno je ne osuditi ih, dakle, kao što je već nekoliko puta istaknuto, saslušajte ih, čujte šta oni imaju da kažu, navedite ih da sami razmotre situaciju u kojoj su, recimo, neadekvatno reagovali; prođite zajedno kroz pomenutu situaciju, pitajte ih gde su pogrešili, kako bi odreagovali da se opet nađu u sličnoj situaciji i tako dalje. Videćete koliko je pojedinim učenicima potrebna vaša minimalna pomoć i podrška u rešavanju problema. Maksimalno koristite one snage učenika ili pak roditelja koje će vam olakšati rešavanje problema. Recimo, učenik je spreman da razgovara o različitim situacijama u kojima nije najispravnije postupio, komunikativan je ili je pak reč o roditeljima koji su saradljivi, odazivaju se svakom vašem pozivu, svesni su da ste na istoj strani u iznalaženju najboljeg rešenja i slično. Kada sa učenikom razgovarate o negativnoj konotaciji njegovog ponašanja, trudite se da se osvrnete i pohvalite sve ono što je on dobro i uspešno uradio u određenom periodu. U tom kontekstu, osvrnuću se na reči Vesne Lalić-Vučetić: „U svom odnosu prema učenicima nedirektivni nastavnici ispoljavaju veći stepen fleksibilnosti i svoje oblike ponašanja usklađuju i sa određenom vaspitnom situacijom. Takođe, ovi nastavnici češće upućuju učenicima pohvale i ohrabrenja, ispoljavaju pozitivan emotivni odnos, prihvataju ideje i predloge učenika. […] Stil nastavnikovog reagovanja može s vremenom uticati na povećanje ili smanjenje inicijative kod pojedinih grupa učenika, pa i na poboljšanje ili pogoršanje ʼpojma o sebiʼ, kao i na samopouzdanje.” Vesna Lalić-Vučetić dalje ističe da ohrabrivanje omogućava učenicima da razviju predstave poput sledećih: Ja sam sposobna, mogu da budem korisna i mogu da utičem na ono što mi se događa ili na to kako ću reagovati.

U svojoj želji da pomognete, nemojte otići u drugu krajnost – sačuvajte lični integritet i dostojanstvo. Nemojte nikada zaboraviti koliko smo privilegovani što imamo mogućnost da utičemo na život tolikog broja malih velikih ljudi. 

 

Literatura:

• Koluvija, T., Radionica „Komunikacijski trougao roditelj-učenik-nastavnik”, Serijal predavanja primeri dobre prakse „Kako da zavolim ponedeljak?”, Beograd: Institut za moderno obrazovanje. 
• Lalić-Vučetić, N., „Kvalitet komunikacije između nastavnika i učenika i primena podsticajnih mera”: http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0579-6431/2008/0579-64310801122L.pdf (članak koji je rezultat rada na projektu „Obrazovanje za društvo znanja”, broj 149001 (2006–2010), čiju realizaciju finansira Ministarstvo nauke Republike Srbije), Beograd: Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja. 
• Milošević, N., „Uticaj saradnje porodice i škole na socijalno ponašanje i školsko postignuće učenika”, Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.
• Milošević, N., „Vera u sopstvene sposobnosti i školski uspeh”, Beograd: Institut za pedagoška istraživanja. 
• Ševkušić, S., Spasenović, V., „Unapređivanje socijanih veština učenika”, Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.

 

Autor: Marija Pilčević Tomašević, profesorka srpskog jezika i književnosti, završila je osnovne akademske studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, smer Srpska književnost i jezik, nakon čega je svoje znanje usavršila na master studijama na istom fakultetu, smer Srpska književnost. Prva iskustva u nastavi stekla je radeći u nekoliko osnovnih škola. Posebno je interesuje metodologija nastave, koja se pokazala ključnom u procesu uspešnog prenošenja znanja učenicima.

Veruje da se kroz književnost mnogo toga može naučiti o životu i nastoji da svoju ljubav prema knjigama i čitanju prenese na učenike. Marija smatra da je njen zadatak da kod učenika Savremene gimnazije probudi interesovanje i želju za čitanjem i da ih usmeri da sami pronađu i izgrade sopstveni literarni ukus.