Problem solving kao način sticanja znanja i veština 

Strateška dokumenta Evropske unije usvojena tokom 2020. godine koja se tiču obrazovanja, kao što su Komunikacija o evropskom prostoru obrazovanja, Agenda za nove veštine, kao i Akcioni plan za digitalno obrazovanje, pominju značaj transverzalnih veština koje uključuju kritičko razmišljanje, kreativno razmišljanje, problem solving, preduzetničke veštine itd. 

Ove veštine se pominju u kontekstu dostizanja evropskog obrazovnog prostora i pokretanja zelenih i digitalnih tranzicija, koje se kao principi provlače kroz sva strateška dokumenta, akcione planove, izjave i druge vidove saopštenja koje je EU pružala javnosti tokom 2020. godine. 

Ovi pojmovi nisu zastupljeni samo u strateškim dokumentima Evropske unije već se i Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) tokom 2020. godine intenzivnije bavila ovim pojmovima i promenama paradigme u obrazovnim sistemima do kojih mora doći kako bi se dostigao održivi razvoj i budućim generacijama pomoglo da se snađu u kompleksnom svetu.  

U nastavku teksta pominjaće se pojmovi kao što su „critical thinking”, „creative thinking” i „design thinking”, koji su usko povezani sa problem solvingom i predstavljaju integralni deo promene koja treba da zahvati obrazovanje kako bi se osnažio učenik koji će biti spreman da pravilno upravlja svojom karijerom i znanjem u dinamičnom svetu.

Praćenjem praksi iz obrazovnih sistema u EU kao što su skandinavski obrazovni sistemi, koji već duže vreme uključuju pomenute principe u obrazovni proces, zapazilo se da je rad sa decom školskog uzrasta pogodniji i da oni imaju značajniji potencijal za kreativnost, te da proces učenja treba preorijentisati sa učenja radi memorisanja znanja i činjenica na učenje o učenju i razmišljanju kako bi deci bilo konceptualno jasnije zbog čega nešto uče i kako da ono što se traži od njih lakše nauče. 

Prakse u ovim sistemima su pokazale da razumevanje koncepta i šire slike problema ili pojave koja se izučava direktno utiče na veću aktivnost učenika i kritičko i kreativno razmišljanje o problemu. 

Prema rečima stručnjaka za obrazovanje i obrazovne politike, kritičko razmišljanje je podsvesna navika koja tera učenika da razmišlja o razmišljanju i učenju, kao i o unapređenju tih procesa. Ovo zapravo znači da učenici ne bi trebalo da nauče određenu informaciju a da prethodno nisu uložili energiju u promišljanje o toj istoj informaciji na kritički način. Sve ovo znači da je kritičko razmišljanje rezultat obrazovanja, obuke i prakse, a ne pukog oslanjanja na urođene osobine učenika. (Scriven & Paul, 2008; Schafersman, 1991; Tempelaar, 2006)

Sva relevantna istraživanja ukazuju na to da moderne ekonomije zasnovane na znanju imaju potrebu za radnom snagom koja raspolaže značajnim setom veština koji s vremenom postaje bogatiji, odnosno veštine potrebne za obavljanje nekog intelektualno zahtevnijeg posla postaju s vremenom brojnije i kompleksnije. Ono što postaje sve jasnije jeste da poslovi neće nestajati, već će znanje i veštine koji su potrebni za njihovo obavljanje biti složeniji pod pritiskom automatizacije i digitalizacije. Imajući ovo u vidu, obavljanje ovih poslova biće povezano sa usvajanjem transverzalnih veština poput problem solvinga, kreativnog razmišljanja i kritičkog razmišljanja (OECD Learning Compas 2030). 

Smatra se da će učenje na problemima iz stvarnog sveta i poslovnog okruženja biti postepeno uključeno u sve nivoe obrazovanja. 

Uspešna primena problem solving koncepta u školskom obrazovanju treba da uključi kognitivnu fleksibilnost i veštine posmatranja stvari iz različitih perspektiva, kako bi učenici bili sposobni da sagledavaju probleme objektivnije i sa više strana i shvate kako različita gledišta uzrokuju neslaganja i konflikte u vezi sa pojavama koje se izučavaju. Ovim se učenici uče da poštuju različita gledišta i shvate zašto je došlo do njih.

Ublažavanje napetosti i dilema u okviru rešavanja problema može uključivati donošenje složenih i ponekad teških odluka. Stoga učenici treba da razviju osećaj otpornosti, toleranciju na složenost i dvosmislenost i osećaj odgovornosti prema drugima.

Ubrzane promene na ekonomskom, društvenom i obrazovnom planu postavljaju pred predavače i vaspitače zadatak da znanja koja dele sa učenicima prenesu tako da oni mogu da prepoznaju njihov značaj i da ih primene u različitim situacijama. 

Upravo ovaj aspekt obrazovanja naglašavaju istraživači Uneska, koji u svom istraživanju navode neophodnost razumevanja naučenih informacija i koncepata kako bi se naučeno moglo primeniti u različitim kontekstima. 

U okviru dokumenta OECD Learning Compass 2030 izdvojena su specifična znanja i načini učenja koji bi mogli da budu od koristi kod primene problem solvinga i kritičkog razmišljanja u nastavi. 

Ovaj dokument pre svega izdvaja značaj multidisciplinarnog učenja kod razumevanja i sagledavanja kompleksnih problema. Ono što se u okviru ovog dokumenta predlaže jeste „provlačenje” teme koja se obrađuje kroz više disciplina, odnosno povezivanje sličnih pojava iz različitih oblasti – tzv. connecting the dots. Multidisciplinarno učenje trebalo bi da uključi i učenje o „velikim idejama” i tematskim celinama, jer se na taj način postiže opsežnije i sistematičnije učenje (deep learning) o problemima i načinima na koji su oni rešavani kroz različite periode i discipline. 

Pored multidisciplinarnog učenja, u svrhu boljeg sagledavanja problema, OECD istraživači predlažu razvoj epistemičkog znanja (epistemic knowledge) kako bi učenici bili svesni relevantnosti i svrhe onoga što se od njih traži da nauče. Kada učenici shvate koja je svrha znanja koje stiču u školi i kako se ono može upotrebiti, biće sposobniji da znanje primene na svakodnevne životne probleme, odnosno da uoče kako je ono povezano sa stvarnim svetom. Epistemičko znanje može biti definisano pitanjima kao što su: Šta ja učim u okviru ovog predmeta i zašto?, Kako mogu iskoristiti ovo znanje?, Kako naučnici i profesionalci iz ove oblasti razmišljaju? itd. Znanjem o ovim aspektima učenja, a pre svega spoznavanjem relevantnosti i svrhe, povećava se motivacija učenika da se posveti učenju rešavanja problema. 

Pored multidisciplinarnog učenja i epistemičkog znanja, ovaj dokument predlaže još i proceduralno znanje (procedural knowledge), koje može biti posebno korisno u rešavanju problema i učenju zasnovanom na problem solvingu. Proceduralno znanje je znanje o okviru i sistemu u kojem se dešava određena pojava, odnosno znanje o tome kako je nešto urađeno i o koracima i akcijama koji su preduzeti da bi se ostvario neki cilj (the knowledge of „how”). Ovde se ne misli na specifično proceduralno znanje za neku oblast, već na ono proceduralno znanje koje može da se preslika na više disciplina i koje može da posluži za učenje rešavanja problema u različitim kontekstima i situacijama. Kroz analize različitih sistema učenici mogu naučiti na koji način se rešavaju neki problemi i koji su to sistemi uspešni u rešavanju problema, a koji nisu, i koji su razlozi uspeha, odnosno neuspeha. 

Pojam na koji nailazimo prilikom analiziranja problem solving koncepta jeste i design thinking, koji je povezan sa proceduralnim učenjem i čiji je cilj rešavanje kompleksnih problema. Pojam design thinking podrazumeva proces i set veština koji omogućavaju rešavanje problema na inovativne načine. Ovaj pojam podrazumeva razmišljanje o metodama koje se koriste za rešavanje problema, te se tada postavljaju pitanja kao što su:

• Da li rešenje zaista funkcioniše? 
• Šta je potrebno potencijalnim korisnicima rešenja?
• Da li je rešenje socijalno i kulturološki prihvatljivo? 

Ovaj pristup učenja dobija sve više podrške u evropskim obrazovnim sistemima kao što su holandski, finski, estonski, pre svega jer podrazumeva visok nivo empatije i kritičkog razmišljanja.

Nacionalne strategije o obrazovanju obrazovnih sistema koji postižu odlične rezultate na PISA testiranjima kao što su skandinavski sistemi, holandski, irski itd. sve više usmeravaju svoje obrazovanje ka transverzalnim veštinama poput problem solvinga, kritičkog i kreativnog razmišljanja kako bi pokrenule učenje o konceptima i procesima i smanjile uticaj postizanja odličnih rezultata na testovima na celokupan obrazovni sistem. 

Zajedno sa pojmom problem solvinga, nacionalne strategije sve više prepoznaju i navedeni design thinking pristup, jer je ovaj pristup veoma dobar za razvijanje preduzetničkih veština, koje će se u ovim sistemima razvijati već od mlađeg školskog uzrasta. 

U okviru istraživanja koraka prilikom primene problem solving pristupa nailazi se na pet koraka koji se uglavnom podudaraju u svim sistemima koji su do sada primenili ovaj pristup u obrazovanju, a to su: 

1. definisanje problema – postavlja se set pitanja kojima bi se učenici usmerili na definiciju problema;
2. diskusija o rešenjima – učenici se uče tome da dobri rešavaoci problema ne dolaze do rešenja odmah, već da je to proces sastavljen od niza koraka; 
3. izdvajanje ideja od kojih će se krenuti – učenici će ovom prilikom testirati funkcionalnost različitih ideja; 
4. biranje alata kojim će se rešavati problem – učenici se ohrabruju da koriste i kombinuju različite alate i metode u procesu rešavanja problema; 
5. testiranje i analiziranje rešenja – učenicima se ukazuje na ceo proces donošenja odluka i pomaže im se da uvide šta bi mogli dodatno da urade radi rešavanja problema.

Definisanjem različitih vrsta znanja OECD dokumenta najviše su dala doprinos prilikom objašnjenja primene problem solvinga i ostalih transverzalnih veština u procesu učenja. 

Transverzalne veštine, uključujući i problem solving, dolaze sve više u fokus, pre svega zbog njihove povezanosti sa preduzetništvom i ciljevima zelene i digitalne tranzicije, za čije je dostizanje neophodno imati učenike i buduće mlade profesionalce koji će biti preduzimljivi pojedinci sa sposobnošću da kritički razmišljaju i rešavaju probleme. 

Autor: Ivana Dimitrijević, projektni analitičar u okviru Centra za projekte Instituta za moderno obrazovanje 

Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu, smer međunarodni odnosi. Ivana ima višegodišnje iskustvo u implementiranju projekata koji su finansirani iz fondova Evropske unije i drugih međunarodnih i domaćih fondova.

Njeno iskustvo obuhvata rad sa mladima, nastavnicima, obrazovnim ustanovama i državnim institucijama zaduženim za obrazovanje i unapređenje položaja i potreba mladih. Kreiranje kurseva za mlade i nastavnike je takođe bio deo njenih radnih aktivnosti kao i priprema edukativnih materijala i prezentacija. Aktivno se služi engleskim i nemačkim jezikom.

 

Ukoliko želite uvek da budete u toku sa aktuelnim događajima koji dolaze sa Instituta za moderno obrazovanje pridružite se našoj Viber zajednici.

Za više informacija možete nam se obratiti putem imejl-adresa: office@institut.edu.rs, edu@institut.edu.rs ili pozivom na broj: 011/40-11-260