Domaći zadatak – bauk za dete ili roditelja?

 

Tokom rada sa učenicima shvatila sam da je domaći zadatak u većini slučajeva veliki problem. Ako su deca mlađa, problemi su manji, a pomoć roditelja sve češća i prisutnija. Kako dete biva starije, potreba za podrškom roditelja bi trebalo da bude manja, ali – nije. Da li je reč o izbegavanju obaveza, neizgrađenim radnim navikama, razmaženosti ili sve težim i zahtevnijim zadacima?

Oni roditelji koji su navikli da pomažu svojoj deci nastaviće da prate njihova postignuća. Ponekad će se čak potruditi i da „poture” svoj rad umesto deteta. Zahtevaće da njihovo dete da baš onakav odgovor kakav oni očekuju. Deliće savete kako bi posramili rad nastavnika, ali nikako svog deteta. Optuživaće zahteve i nameru nastavnika koji daje „nenormalno” mnogo zadataka za rad kod kuće, pitaće se da li je taj nastavnik normalan i zbog čega muči ovu decu. Učiće decu da ne govore istinu. Pitam se da li su roditelji svesni koliko jedan učitelj ima iskustva (znanja) u radu sa decom, da li su svesni da učitelji razlikuju rukopise, kao i to da li je dete i koliko učilo. Usuđujem se da ovo uporedim sa radom lekara koji, zahvaljujući iskustvu (praksi), zna odmah na osnovu simptoma da uspostavi dijagnozu pacijentu.

Ona deca koja su navikla da sama rade svoje domaće zadatke zapravo su deca koja uživaju u istraživanju, učenju i razmenjivanju svojih zapažanja i mišljenja sa nastavnikom. Njima domaći zadatak, ma kako bio „obiman”, ne predstavlja nikakav problem. Ukoliko je pak zadatak zaista „nenormalno” zahtevan, takva deca pronalaze način, metodu i tehniku da prvo samostalno, a zatim i uz pomoć nastavnika reše svoju dilemu. Nema potrebe za „dramom” bilo kakve vrste. Nastavnici (učitelji) i roditelji ne treba da se nalaze na suprotnim stranama, već na istim, a u korist dece.

Postoje neke dobre preporuke za lakše i jednostavnije izvršavanje obaveza i kod kuće. Svakom detetu je pomoć potrebna: i onom koje ne želi (ne može) samo da uči, ali i onom koje je samostalno i zainteresovano za učenje. 

Domaći zadatak kao prioritet (prokrastinacija) nije dobra odluka i predstavlja samo dodatno psihičko opterećenje. Najbolje za sve (decu, roditelje, nastavnike) jeste da se domaći uradi odmah po dolasku iz škole. Ako ručak nije spreman, i sendvič može zadovoljiti glad kako bi dete neometano završilo svoj zadatak. Ako se odugovlači, postoji sigurna verovatnoća da će dete zaboraviti šta mu je nastavnik rekao da treba da uradi kod kuće. Takođe, nikako nije dobro da dete radi svoj domaći u kasnim večernjim satima, jer je tada umorno, kao i roditelj, a to je onda siguran put ka nervozi i konfliktima. Osim toga, važno je pripremiti sve što je potrebno po rasporedu časova za sutra, i to odmah nakon završetka domaćeg zadatka. 

Roditelji, učinićete dobru stvar ako imate na umu da je plan izuzetno važan. Zato zajedno sa detetom napravite dnevni plan, sa rasporedom (rutinom) kada šta i koliko treba raditi. I u radu sa vrlo malom decom je veoma bitno da imate plan kako biste ih na vreme naučili da se organizuju i razviju osećaj samostalnosti. Dnevne planove možete pretočiti i u nedeljne, odnosno mesečne, pa i u planove po godišnjim dobima, na primer. Na taj način će i vama, kao roditelju, biti lakše da pratite napredak svog deteta (ali i sebe kao roditelja) u izvršavanju obaveza, ali i da se uključujete u rad po potrebi ili molbi deteta.

Strpljenje je majka mudrosti! Lako je početi bilo šta sa frustracijom. Roditelji, znajte da će vaše dete u svakoj situaciji kopirati isključivo vaše ponašanje. Zato, pazite kakvo ćete im ogledalo biti! Prilikom rada sa detetom na domaćim zadacima nemojte gubiti strpljenje, ostanite mirni i kontrolisani. U redu je saopštiti detetu kako se osećate ako vam je teško, ali je potrebno i da istaknete koliko iskreno želite da mu pomognete. Čim primetite da vas napušta strpljenje, obavezno napravite pauzu (kada su deca mlađa, pauze treba da budu češće). „Rashladite” glavu šetnjom, igrom, slušanjem muzike, neobaveznim, ljubaznim razgovorom ili bilo čime drugim što će vas oraspoložiti. Zaista, nije sramota ponovo, ljubazno, pitati nastavnika za pomoć i sugestiju. Nije sramota ni pitati nekog drugog ko takođe može pružiti adekvatno objašnjenje za pravilno rešavanje zadataka. Ponos i tvrdoglavost ne čine dobro nikome, a detetu pokazujete da je dobro sarađivati i fino zamoliti za pomoć. Niko ne može znati sve!

Nikako ne izvršavajte detetove obaveze! Kada su deca manja i po prvi put se susreću sa izvršavanjem obaveza, logično je da traže, pa čak i zahtevaju pomoć. U takvim situacijama dete često zna koliko ste spremni kao roditelj da mu izađete u susret i umesto njega završite njegove obaveze. Sa tim se obično počinje od rođenja. Dovoljno je da dete samo pruži ruku ka željenom predmetu i već mu je u rukama. Takav servilan način ophođenja čini od deteta gospodara, a od vas slugu. Ovo je veliki problem ako i roditelj i dete zaborave ko je ko u porodici. Plakanje, negodovanje, gromoglasni zahtevi, bes, skakanje, šutiranje i slično kod deteta prilikom rada domaćeg zadatka služe kako bi se roditelj „smekšao” i zadovoljio „malog despota”. Ako vam je teško da slušate i gledate ovakvo ponašanje svog deteta, najbolja preporuka je da izađete iz prostorije u kojoj dete uči, da mu odredite vreme za koje treba da izvrši svoju obavezu i objasnite kakve ga posledice mogu čekati u slučaju da je ne izvrši. Budite dosledni, neumoljivi i uporni a, pre svega, veoma strpljivi. Nemojte da pokleknete, jer će to urušiti vaš roditeljski autoritet i veoma teško ćete ga povratiti. Dete mora da nauči da samo sopstvenim trudom može doći do uspeha. Takav način razmišljanja će u budućnosti od deteta stvoriti zrelu, odgovornu, vrednu i pažljivu osobu. A to nam je cilj, zar ne?

Odaberi pametno. Vaša pomoć treba da se sadrži u konstruktivnim pitanjima i smernicama poput: „Šta misliš kako ovaj zadatak treba rešiti?” ili „Koji postupak je najbolji?” „Da li je baš ovo odgovor koji je potreban?” i slično. Izbegavajte da detetu samo kažete rešenje ili (još gore) napišete odgovore na papiru, a ono ih mehanički, bez razmišljanja samo prepiše u svoju svesku. Takvim ponašanjem nećete razviti puno vrednih i korisnih osobina kod svog deteta. Susretala sam se sa suludom idejom pojedinih roditelja koji su unapred popunjavali zadatke u udžbenicima! Kao da ja kao učitelj to neću videti? Upravo to je dokaz koliko roditelj može da izgubi osećaj kada je reč o određivanju granice prilikom izvršavanja roditeljskih dužnosti, a to nije način da se pokaže ljubav prema svom detetu. Vaše dete neće imati prilike da uči iz grešaka, već će ih stalno praviti i čekati vas (ili nekog drugog) da ga rešite muka ili problema. Tako dete nikada neće naučiti da bude dosledno, nego će samo površno „rešavati” probleme, a problemi će se samo gomilati. Gubiće dalje svoje samopouzdanje i poštovanje od ljudi oko sebe. Postaće nezadovoljno, neradnik, zaludni masovni potrošač, bez moći i mogućnosti da iskaže svoje mišljenje ili stav, a zatim odgovorno napravi pravi izbor u životu. Instant uspesi ne postoje. Ne treba čekati da se čudo dogodi. Čuda se stvaraju uspesima, korak po korak, i svako treba da pronađe najbolji način da ih sam stvara.

Poslednja stavka u ovom razmišljanju, ali ne manje vredna je: Nemojte dete plašiti učiteljom (učiteljicom) ili nastavnicima!!! Zamislite da vas neko plaši vašim šefom ili lekarom, frizerom?! Da li bi vam bilo prijatno da idete na posao, da se lečite ili idete kod frizera? Ne bi, naravno! Znajte da se u učionici prepoznaju deca koje roditelji plaše na ovaj način. Ta deca odbijaju saradnju, na postavljena pitanja ne odgovaraju, samo ćute. Kriju se ako je učitelj u blizini. Ne prilaze učitelju i ne žele da uspostave sa njim ni najmanji kontakt. Strah zaista nije poželjan, jer zaplašeno dete nije u stanju da pažljivo sluša nastavu, a kamoli da rešava svoj domaći zadatak. Tada „dobra vila” – mama (ili baka) i „dobri vitez” – tata (ili deka) daju svoj doprinos kako im se dete ne bi traumiralo. Zaista razmislite da li je baš ovaj način dobar za malo dete? 

Naravno, sve što ste dosad pročitali je mišljenje jedne učiteljice (i majke) koja smatra da zahvaljujući svom iskustvu u radu sa decom ovo može (i sme) da napiše. A sve u želji da vama kao roditeljima pomogne i olakša brige. Dešava se, naravno, da vam je u radu sa detetom bio neuspešan dan. Ali, ne očajavajte! Sutra je novi dan, koji donosi novu šansu za novi uspeh. Dozvolite da dete uz vašu odgovarajuću podršku ojača svoju ličnost i bude zadovoljno, srećno i zdravo. 

Kuća se zida od temelja, a ako se preskoči temelj u pravilnom razvoju deteta, kuća će se sigurno, kad-tad, srušiti. 

 

 

 Nada Kljajić, Master razredne nastave. Od 1994. godine radi kao učiteljica (master razredne nastave) u OŠ „D. Obradović”, Opovo, IO „Olga Petrov” u Barandi. Strast prema podučavanju ima od samog početka rada sa đacima. Kroz igru i zabavu sa njom deca lako stiču znanja. Inovator je, kreativac i stvaralac. Voli da uči i primenjuje nova znanja. U radu sa učenicima ostvarila je brojne uspehe kroz razne aktivnosti kao što su: lutkarstvo, pesništvo, gluma, pevanje, komponovanje, matematika, pisanje, crtanje, igra, sport, kreiranje edukativnih filmova itd. Organizuje stručne tribine za kolege, piše tekstove za stručne časopise, učestvuje na konferencijama i skupovima radi unapređivanja vaspitno-obrazovnog procesa kroz prikaz svog nastavnog rada. Godine 2021. organizovala je i prvi stručni skup (Banatski stručni skup učitelja, BSSU). Dobitnik je priznanja u struci „Učitelj+“ 2014. godine, „Najbolji nastavnik regiona” 2019. godine. Njena biografija se nalazi i u „Leksikonu stvaralaca u preduniverzitetskom obrazovanju” za 2019 godinu. Privatno, Nada se bavi slikanjem od 1989. godine i ima održane brojne samostalne i kolektivne izložbe u zemlji i inostranstvu. Njen izraz pripada umetničkom pravcu brut art. Piše recenzije i prikaze književnih dela i udžbenika. Takođe se bavi i ilustrovanjem knjiga i časopisa, a i pisanjem. Od 2004. godine objavila je deset knjiga: četiri za odrasle („Igre” „Venčanica”, „Dok me ima”, „Zbog čoveka u ljudima”) i šest za decu („Bašta-mašta”, „Mesečev kamen”, „Lutka”, „Pisma Andriji”, „Priča o Lari” i kreativna knjigu „Hajde da se igramo!”). Za svoj književni rad dobila je dve nagrade: „Dositejevo pero” (za dečji roman „Pisma Andriji” 2014. godine) i Plaketu „Sima Cucić” (za dečiji roman „Priča o Lari” 2018. godine), kao i mnoštvo diploma i zahvalnica za svoje objavljene pesme, tekstove i dramska dela. Svake godine od 2014. godine organizuje književna druženja pod nazivom „Književno veče za Nadu”, kao i plesne susrete folkolora i konvencionalnog odnosno latino plesa. Od 2012. godine uređuje FB stranu „Kreativna ja” i FB grupu „Zagrljaj”.