BEZ GRANICA

Moja obrazovna avantura

Neću vam odmah otkriti koje je to mesto na kugli zemaljskoj dvanest i po hiljada kilometara udaljeno od Njujorka, jedanaest i po od Sidneja, a šest hiljada od Rija. Ali odmah ću vam priznati da me je tamo odvela ljubav prema učenju i spremnost na izazove, uvek nove i drugačije.

Čovek uči dok je živ. I dok god uči, usavršava se, raste. Kada prestane da uči, počinje da umire. Na sreću, ja sam nastavnik. Učeći druge, htela to ili ne, učim i ja.

Kada sam počela da radim u školi, plašila sam se da će mi ceo radni vek proteći kao u Rakićevoj pesmi: „Sve u istom krugu, sve na istoj stazi“. Međutim, vrlo brzo sam shvatila da podučavanje nije samo puko prenošenje znanja, prepričavanje istih lekcija svake godine nanovo, već da je uloga nastavnika mnogo raznovrsnija.

Američki psiholog Džerom Bruner, začetnik konstruktivističke teorije učenja opisao je podučavanje kao proces konstrukcije znanja. „Učenika učimo, ne da bi od njega napravili malu živu enciklopediju znanja, već da bi ga naučili da razmišlja… Saznavanje je proces, a ne proizvod.“

Sledeći osnovne postavke ove teorije, odabrala sam teži, ali po mom mišljenju i jedini ispravan put: osposobljavanje učenika za celoživotno učenje, preko potrebno za život i rad, posebno u današnjem svetu brzih promena i neizvesne budućnosti. To je podrazumevalo da se izmestim iz uloge sveznajućeg predavača i da motivišem svoje učenike da razmišljaju, kritički i kreativno, da istražuju, rešavaju probleme, stvaraju. To je, takođe, značilo da zajedno sa njima iskoračim iz učionice u svet.

I svaki put kada sam učinila taj iskorak, bilo je drugačije. O tome svedoči i jedan sasvim banalan primer. Bio je prvi dan škole posle jednonedeljnog raspusta. Iz nekog razloga, grejanje nije radilo i učionica je, iako je napolju bilo oko dvadeset stepeni, bila hladna, a od svetlosti i sunca delile su nas teške zelene zavese. Jednostavno mi se taj dan nije sedelo u tamnom prostoru. A ni učenicima, sudeći po oduševljenju kada sam ih pozvala da pokupe svoje stvari i izađu napolje. Čas koji sam održala u školskom dvorištu, ni po čemu drugom nije bio za pamćenje osim po toj svetlosti i toploti tek probuđenog proleća. Na licima dece videlo se da su ovo doživela kao avanturu za pamćenje.

Ovaj primer govori koliko je malo potrebno da čas izgleda drugačije, a samim tim i učenje. Učenje je proces koji podrazumeva ulaganje napora i savladavanje prepreka, ali ne mora da podrazumeva i monotoniju i dosadu. Može da bude prava avantura u kojoj će učenik, kao u nekoj napetoj video-igrici, davati sve od sebe da pređe na sledeći nivo.

Naravno da sam u svojoj praksi činila i veće iskorake, od kojih su neki bili čak na granici eksperimenta, kao što je, na primer, čitanje knjiga teleskopom („Teleskopom čitaju knjige“ – bio je naziv članka kojim je novinarka Ilustrovane politike dočarala jednu našu obrazovnu avanturu) ili radionice održane u virtuelnom svetu. Svaki od njih bio je prava nagrada i za moje učenike i za mene, jer smo, istražujući različite teme, kreirajući različite sadržaje ili rešavajući neke na prvi pogled nerešive probleme, uspeli da učinimo pomak unapred, ne samo u savladavanju sadržaja kojim se bavimo, već i u odnosu prema učenju.

Ono što me posebno motiviše da činim takve iskorake su dve stvari. Prva je činjenica da učenje ne poznaje granice, posebno danas kada zahvaljujući tehnologiji nemoguće postaje moguće. Druga je osećaj da nisam usamljena i da kolege sa kojima mogu da sarađujem i iz čijeg iskustva mogu da učim, ne moraju biti samo iz moje škole, mog grada, pa ni moje zemlje.

Na zimus održanoj konferenciji Nove tehnologije u obrazovanju, razgovarala sam sa dve koleginice koje predaju srpski jezik i književnost u srednjim stručnim školama u Kuli i u Somboru, o motivaciji učenika za čitanje lektire. Udaljenost njihovih škola nije ih sprečila da povežu učenike u zajedničkoj obradi jednog složenog književnog dela. Kroz saradnju na virtuelnim prostorima, omogućile su im da osete jednu sasvim novu dimenziju učenja i da zavole književnost.

Da učenje ne poznaje granice i da je deljenje iskustva dragoceno, svedoči i poziv koji mi je nedavno stigao od kolege iz Indije – da održim vebinar za nastavnike iz njegove zemlje. Sa njim sam se susrela pre nekoliko godina na Majkrosoftovom Svetskom forumu obrazovnih inovacija održanom u Kejptaunu i to je bio jedini put da smo se videli. Dopao mu se način na koji smo povezali nauku i umetnost i sećam se da me je zamolio da mu ispričam više o Milutinu Milankoviću, naučniku kojim se bavio naš projekat. Kada sam sa učenicima počela da obrađujem Milankovićevo delo „Kroz vasionu i vekove“, cilj je bio promovisanje dela ovog velikog i, nažalost, zapostavljenog naučnika u Srbiji, a uspeli smo više – da zainteresujemo za njega i ljude koji za Srbiju nisu ni čuli.

Ako se još uvek pitate koje je to mesto na kugli zemaljskoj dvanaest i po hiljada kilometara udaljeno od Njujorka, jedanaest i po od Sidneja, a šest hiljada od Rija, reći ću vam da je ono nekada predstavljalo kraj sveta. Međutim, danas kraj sveta ne postoji. Posebno za one koji uče.

Jugoslava Lulić, Tehnička škola „9. maj“ Bačka Palanka