Dijalektičko jedinstvo teorije i prakse vaspitnoobrazovnog procesa
Pojam obrazovanja sadrži u sebi pojmove nastajanja, stvaranja, jačanja ljudskog obraza, lika i bića čovekovog. Osnovna funkcija obrazovanja i vaspitanja sastoji se u pomoći datom čoveku da postane što savršenije biće, da što bolje ostvari i ispuni svoj božanski obraz. Nastava ili pouka mora biti u znaku duhovne potrage – znatiželje, pouke i poruke i radosti duhovne spoznaje. Ljubav prema ljudima (vaspitanicima), nastavi i nauci osnovni je preduslov uspešne nastave. Učenje – duhovna i intelektualna nadgradnja je „magnet” i polje ljubavi u kojem se susreću dve ličnosti: vaspitanik (učenik) i nastavnik, kojima učenje postaje suština i zajednički cilj.
Kroz vaspitnoobrazovni proces treba razvijati analitički i sintetički način razmišljanja i zaključivanja, i vaspitanike treba osposobljavati da uočavaju odnose između uzroka i posledica, da se bave svim aspektima problema i ciljno racionalnog delovanja. Obrazovanje treba prilagoditi talentima i sposobnostima vaspitanika.
Ključni faktor u vaspitnoobrazovnom radu jeste nastavnik, bez obzira na nivo školovanja. Vaspitanje čini čoveka i on biva veći što je vaspitanje više (Baltasar Grasijan). Nastavnik je i lider grupe i menadžer procesa sticanja znanja. Nastavnik nije isključivi izvor znanja i informacija.
Zahvaljujući svojim sposobnostima, vrednostima i vrlinama, poznajući ponašanje pojedinca i grupnu dinamiku, nastavnik uspostavlja vaspitnoobrazovni ambijent, pozitivno energetsko stanje u učionici i „fluid” kroz koji se prostiru energija i informacija između nastavnika i vaspitanika (učenika, studenta) i između vaspitanika međusobno.
Da bi se realizovali određeni zadaci, ostvarili rezultati i dostigli ciljevi, vrlo je važno poznavati vaspitnoobrazovni sistem i proces u celosti, znati šta obuhvata i kakav treba da bude vaspitnoobrazovni ambijent, šta se očekuje od nastavnika i kako organizovati radno stimulativan vaspitnoobrazovni proces. Da bi nastavnik ispunio svoju misiju, i sam mora biti vaspitan i obrazovan (model ponašanja; poznavanje oblasti kojom se bavi) i sa svrsishodno orijentisanim delovanjem. Samo zadovoljan i motivisan nastavnik može motivisati vaspitanike.
Uloge nastavnika u vaspitnoobrazovnom procesu – brojne su: vaspitač, predavač, organizator nastave, regulator socijalnih odnosa, stručnjak, ekspert za svoju oblast, inspirator i motivator, procenjivač, evaluator, komunikator, menadžer procesa sticanja znanja, lider, rukovodilac, informator, održavalac reda, mentor i dr.
Nove tehnologije su prouzrokovale to da oni koji poučavaju (učitelji) nemaju više funkciju onih koji znanje drže u svojim rukama, koji procenjuju i čuvaju „znanje”. Oni su sada nadležni za generisanje okruženja za učenje, organizovanje uslova, aranžmane učenja, podsticanje rasprava učenika sa ponudama (gradivom) za učenje. Time počinje promena uloge pedagoga, koji sada postaju treneri, mentori, bolje rečeno, navigatori procesa učenja. Sve to je posledica intenzivnog društvenog razvoja koji životna iskustva i mukom stečene kvalifikacije preko noći devalvira i zahteva stalan rad na unapređenju vlastitih sposobnosti.
Vrednost nastavničkog rada jeste, pre svega, u načinu posmatranja i prezentovanja objektivne stvarnosti i njegovom ličnom uticaju na duhovno izgrađivanje vaspitanika. Nastavnik nesebično prenosi vaspitanicima svoje znanje, iskustvo i naučene lekcije. Nastavnik shvata da će rezultati njegovog rada dugoročno uticati na vaspitanike i da su u sadašnjem trenutku teško merljivi. Nastavnik kod vaspitanika razvija slobodu misli i osećaj lične odgovornosti – da nikad ne budu zadovoljni pitanjima koja imaju samo jedan odgovor i odgovorima koji ne otvaraju prostor za nova pitanja.
Nastavnik vaspitanicima pomaže da dostignu mir, a mir je rezultat vežbanja svog uma da doživite život i svet kakav on jeste, a ne onako kako mislite da treba da bude. On uspostavlja balans između radnog učinka i emocionalnog zadovoljstva učesnika vaspitnoobrazovnog procesa.
Umesto lagodnosti i konformizma, nastavnik treba da potencira kod vaspitanika vrednosti i vrline i postepeno obezbeđuje njihovo usklađeno delovanje i homogeno postupanje. Kod vaspitanika treba da promoviše učenje da je smisao života u radu za opšte dobro, dostizanju lične harmonije i zadovoljstva i da je svako dobro stanje rezultat kvalitetnog rada i odricanja. Vaspitanicima treba govoriti da ne teže preteranom komforu, jer komfor uspavljuje čoveka, a prevelika opsednutost materijalnim stvarima ne može da ispuni unutrašnju prazninu. Vaspitanici treba da teže svom duhovnom razvoju, a ne da u zabavi traže smisao življenja, da ne beže od sebe u duhovne ispraznosti, da ne teže mestu nego stanju, da ne jure za uspehom, već da tragaju za smislom.
Nastavnik svojim vaspitanicima „poklanja” svoje vreme – najveći poklon koji se može nekome dati jeste vreme, a kada dajete svoje vreme, dajete deo života koji nećete nikada dobiti nazad.
U svom delovanju on treba da se vodi opredeljenjem da je čovek svesno, misaono, emotivno i racionalno biće koje ima svoj identitet i integritet, vrednost i kvalitet, planove, ciljeve, potrebe, interese, život u organizaciji („školi”) i van nje. U radu je potrebno da ispoljava poštenje, pravičnost i dostojanstven tretman pojedinca.
Nastavnik je osoba koja kod vaspitanika uspostavlja trajan odnos poštovanja, uvažavanja i hijerarhije i treba da se vodi opredeljenjem da um funkcioniše samo kad je otvoren.
Bez slobode nema stvaralaštva u vaspitnoobrazovnom radu. Vaspitnoobrazovni proces ne trpi autoritativnost i despotski način rada nastavnika. Despotizam stvara podanike, a podanici nisu slobodni ljudi.
Nastavnik svoj rad prilagođava vizuelnoj komunikaciji, perceptivnom sistemu vaspitanika i logici ljudskog rasuđivanja i vodi se opredeljenjem da ono što percipiramo uvek zavisi od ugla posmatranja.
Da bi se osećao korisnim i aktuelnim kao ličnost, zadatak svakog nastavnika treba da bude uspostavljanje kvalitetne interpersonalne komunikacije čiji je cilj veća radna efikasnost sa jedne strane i zadovoljstvo svakog vaspitanika sa druge.
Bez obrazovanja nema razvoja, a bez razvoja nema napretka.
Vaspitnoobrazovni proces
U Srbiji se uvek smatralo da je vaspitnoobrazovni proces sticanje sistemskog znanja plus duhovno i moralno vaspitanje, nacionalna istorija i nacionalna ideologija.
Bez obzira što su zapadni obrazovni standardi inicirali renesansu „pokreta za kvalitet”, u poslovima obrazovanja oni ne smeju svojim karakterom da minimalizuju specifičnost naše nacionalne kulture i usmere nas da tuđim očima gledamo svoju objektivnu stvarnost. Kosmopolitizam ne isključuje sopstveni identitet, naprotiv, oslanja se na istinsko poznavanje samoga sebe.
Strategiju za kvalitet (kvalitet poslovanja, kvalitet proizvoda i usluga i kvalitet ustanova kao entiteta, efektivnost organizacije kao celine) obrazovanja treba graditi na temelju jedinstva i naše originalnosti.
Treba razviti sistem kreativnog učenja i rešavanja problema da bismo stvorili ljude kreativce i zdrave ideje. Neophodna je kombinacija tradicionalnih i savremenih načina podučavanja, sa naglaskom na aktivno učešće učenika u procesu učenja. To zahteva promenu postojećeg odnosa prema „urušenom” vaspitnoobrazovnom sistemu i njegovim nosiocima i određene preduslove, a to je proces koji zahteva resurse i traje.
Vaspitnoobrazovni proces koji se realizuje kroz nastavu treba da karakterišu: idejnost i naučna zasnovanost nastave, društvena zasnovanost vaspitanja i obrazovanja i jasni ciljevi i uvažavanje naše društvene (nacionalne) kulture.
Vaspitnoobrazovni proces treba da karakteriše dijalektičko jedinstvo opšteg, posebnog i pojedinačnog i dijalektičko jedinstvo teorije i prakse (teorija koja se potvrđuje u praksi i praksa zasnovana na teoriji).
Vaspitanike treba osposobljavati za razumevanje objektivne stvarnosti, uočavanje pokretačkih snaga koje dovode do nastajanja određenih događaja i pojava (a ne samo uočavanje istih), uočavanje odnosa između uzroka i posledica, bavljenje svim aspektima problema i ciljno racionalnog delovanja. Treba ih pripremati da neprekidno (celoživotno) rade na svom vaspitanju i obrazovanju.
Polazeći od karakteristika nastave, psihološku osnovu nastave direktno sačinjavaju ili doprinose njenoj postojanosti: naučni, psihološki, psihosocijalni i materijalno normativni faktori.
Naučnotehnološka revolucija, sa svim svojim uticajima, zahteva funkcionalno delovanje umnih, motivacionih i fizičkih snaga čoveka „kako bi zadovoljio zahteve radnog mesta” i ima direktan i indirektan uticaj na psihologiju nastave kako na nastavnika, tako i na vaspitanika.
U psihološke faktore nastave ubrajaju se nastavnik, vaspitanik i interakcija nastavnik–vaspitanik, što znači tok nastavnog rada, tj. proces osposobljavanja.
Pored tehnoloških, u nastavi se moraju uzimati u obzir i psihološke, logičke i fiziološke zakonitosti.
Nastava kao organizovani ljudski rad najneposrednije koristi rezultate naučne organizacije čovekove delatnosti u celini. Zato je i didaktika, kao teorija nastave, usko vezana sa naukom o radu, koja proučava zakonitosti radnog procesa u celini.
Obrazovanje je uvek bilo deo strategije moći i uticaja. U izmenjenim društvenim i tehnološkim okolnostima treba postepeno sa faktografske pedagogije prelaziti na metodološku i na osposobljavanje za zahteve konkretnog realnog okruženja.
Nije dovoljno obrazovati ljude samo za rad već i za upravljanje i dokolicu (slobodno vreme). Treba, naime, težiti da ljudi, pored stručnog znanja, steknu i kulturne vrednosti, navike i sposobnosti, da dalje stiču znanje ne samo enciklopedijski informativno, već stvaralačko.
U procesu obrazovanja treba izbeći nekritičnost i kognitivni autoritarizam. Naše škole su objektivno, sticajem mnoštva okolnosti, još uvek autoritativne škole, sa vlašću nastavnika, a vaspitanici se opterećuju mnoštvom, često i nepotrebnih, činjenica, što im, naravno, otežava uslove da kao subjekti učestvuju u procesu obrazovanja. Nastavnik i vaspitanik treba da budu i partneri u procesu sticanja znanja, pri čemu treba voditi računa i o potrebama i o sklonostima vaspitanika.
Nastavnik je kreator i organizator radnog ambijenta u učionici. Pozitivan radni ambijent u učionici stvaraju zadovoljni, motivisani i pozitivni ljudi koji poštuju sebe i druge, neprekidno uče i rade na svom razvoju. Vaspitanici prepoznaju pozitivnu energiju, iskrene i dobre namere, organizacionu fleksibilnost, svrsishodno delovanje, čvrst i postojan karakter i principijelnost nastavnika i prihvataju ga kao neformalnog mentora i „model” kome teže.
Korišćene reference:
- Grupa autora. Didaktičko-metodičke osnove vojnog obrazovanja, studija, CVVŠ, Beograd, 1981
- Andrejić, Marko. Marjan Milenkov. Pristup stvaranju oficiramoderne logistike. Beograd, 2016
- Andrejić, Marko. Nenko Brkljač, Marjan A. Milenkov. Prilog unapređenju promišljanja o mogućim poboljšanjima na Univerzitetu odbrane, Vojno delo, Beograd, 2018.
Autor: Profesor dr Marko D Andrejić, dipl.inž., je pukovnik VS u penziji. Rođen je 19.04.1963. godine u s. Pleš, opština Aleksandrovac (župski), okrug Rasinski, Republika Srbija. Po završetku profesionalne vojne službe zaposlio se u Visokoj brodarskoj školi akademskih studija – Beograd. Proveo je 26 godina u visokom obrazovanju, od toga 25 godina u Vojnoj akademiji Univerziteta odbrane, kao saradnik i nastavnik visoke škole. Bio je član svih stručnih i upravljačkih organa u Vojnoj akademiji i na Univerzitetu odbrane. Član je većeg broja programskih i organizacionih odbora naučnih i stručnih skupova.