Biblioterapija kao strategija podsticanja na čitanje

 

 

BIBLIOTERAPIJA KAO POJAM

Biblioterapija je pojam koji ima velik istorijski značaj, sastavni je deo biblioteke, te u sebi sadrži psihološke, društvene i terapeutske komponente. Knjige su veliki dar. One nam pričaju priče, uspavljuju decu, informišu nas, uče nečem novom ili podsećaju na već naučeno, beleže činjenice, izveštavaju, teše nas i razigravaju. Ali mogu li nam knjige pomoći u postizanju zdravlja? Mogu. Upotreba knjige, odnosno literature, u svrhu unapređenja zdravlja naziva se biblioterapija. Pod biblioterapijom podrazumevamo svaku planiranu i metodološki pripremljenu upotrebu književnih dela bilo koje vrste kao pomoćnu metodu u psihoterapiji – tretmanu psihičkih poremećaja. Sprovode je psiholozi i psihijatri, najčešće u kliničkim uslovima. Biblioterapija u širem smislu je i „vođeno čitanje”, koje se može uvrstiti u čitalačke programe za široku populaciju. Ovaj način upotrebe književnosti sprovodi se izvan institucija i može biti od pomoći u stresnim situacijama i prevladavanju teških životnih razdoblja. Takvo čitanje najčešće sprovode bibliotekari edukovani za to, odnosno tim stručnjaka.

 

ZAŠTO BIBLIOTERAPIJA

Često nas knjiga odvede na predivno putovanje i osećamo kao da smo i mi jedan od likova. Osećamo mirise opisanih predela, čujemo zvukove, veselimo se s likovima. Primetile smo da se ponekad nakon takvog čitanja osećamo opuštenije, a neki problemi čine nam se beznačajnijim. To nas je i podstaklo da pokušamo da pronađemo nešto o uticaju knjiga na ljude i da napišemo ovaj rad. Sve je to deo jedne nestale kulture dijaloga, koju želimo obnoviti u duhu najblistavijih humanističkih ideja i idealizma nekih prošlih razdoblja u kojima je poverenje u priču i njen značaj za pojedinca i zajednicu bio nesporan.

Knjiga je snažan medij koji se koristi u različitim vaspitnim, obrazovnim i terapijskim pristupima. Oduvek je imala lekovit uticaj na ljude, nikad je nisu u potpunosti zanemarivali, a samu njenu vrednost možda nikada nisu do kraja otkrili. Biblioterapija povezuje umetnost i knjigu, živu reč s ljudskim životom, te kroz psihologiju čoveku donosi neke nove dimenzije zahvaljujući kojima lakše može shvatiti život. Upravo zbog povezanosti sa umetnošću i interakcije sa stvarnim životom, biblioterapija je zanimljiva za suživot sa samim ljudskim bićem.

 

MOĆ TERAPIJSKE PRIČE U BIBLIOTERAPIJI 

Sve su priče potencijalno isceljujuće ili terapeutske ako izazivaju smeh, plač ili i jedno i drugo, jer smeh i suze mogu biti isceljujući. Narodne priče i bajke, zahvaljujući svojim univerzalnim temama i poukama, imaju isceliteljske sposobnosti. One mogu ponuditi nadu i hrabrost za suočavanje sa životnim izazovima povoljno utičući na našu sposobnost za promenu i razvoj. I samo iskustvo slušanja priča, bez obzira na njihov sadržaj, može biti isceljujuće. Terapeutsko pričanje je nežan i lagan, a ipak učinkovit način za rešavanje problematičnih situacija s decom. Ovakav oblik priče pruža medij za isceljenje koji omogućava deci da započnu maštovito putovanje umesto da slušaju lekcije i direktne smernice za ponašanje. Identifikujući se s glavnim likom ili više njih, dete je osnaženo dok nadvladava prepreke i dolazi do rešenja. Učitelji ili bibliotekari počinju ponovno da upotrebljavaju snagu priče i mašte u svojim ulogama mentora i vaspitača, ohrabrujući decu da koriste svoje potencijale pomoću medija koji ona vole i na koji najbolje reaguju – mašte. Trebalo bi da isceljujuća priča, što je više moguće, dopusti slušatelju ili slušateljki da sami dođu do zaključaka – na taj način je „moći” priče ostavljeno da sama proizvede magiju. Iako je pripovedanje, bez sumnje, življi i individualniji način iznošenja priče, i pripovedanje i čitanje su važni načini za iznošenje ili prikazivanje priča i imaju svoje mesto – posebno danas, kada u dečjim životima dominiraju ekrani, pričanje ili čitanje priča zaista donosi blagoslov. Ponekad, posebno u situacijama jedan na jedan, knjiga može biti most za donošenje priča, stvarajući osećaj bliskosti ako ljudi sede jedan do drugog. Usmena tradicija pripovedanja stvara neposredniji kontakt između pripovedača i slušaoca, budući da nema knjige kao posrednika u doživljaju priče.

 

PUT BIBLIOTERAPIJE

Knjige mogu uticati na detetovo ponašanje i način mišljenja, a pomažu i u rešavanju mnogih problema s kojima se svakodnevno suočavaju, bili oni manji ili veći. Imaju veliki terapijski učinak, te podstiču na raspravu, promišljanje i procenu mogućih rešenja. Moć biblioterapije je u tome što pomaže i savetuje. 

Iz svega navedenog možemo zaključiti da biblioterapija predstavlja jednu od mogućih strategija koje motivišu učenike na čitanje. Kao deo predškolskog i školskog programa ona je razvojni alat koji ima moć da pomogne deci u razvijanju pažnje i ljubavi prema čitanju, što će im pomoći u kasnijem učenju. Biblioterapija koristi medij književnosti i jezika, te interpretiranjem misaonih, emocionalnih i fizičkih fenomena otkriva kako nastaju emocije u društvu, šta znače, kako koriste jezik i kako se ugrađuju u književno delo. 

 

Izvori:

1. Alberto Manguel, Povijest čitanja. Zagreb: Prometej, 2001.
2. Bašić, Ivana. Biblioterapija i poetska terapija – priručnik za početnike. Zagreb: Školska knjiga, 2021.
3. Dijana Škrbina, Art terapija i kreativnost. Zagreb: Veble commerce, 2011.
4. Dubravka Šimunović. „Pričom do emocionalne stabilnosti”. Dijete, vrtić, obitelj : Časopis za odgoj i naobrazbu predškolske djece namijenjen stručnjacima i roditeljima, Vol. 7 No. 25, (2001). https://hrcak.srce.hr/181974 (preuzeto 1. 9. 2021)
5. Rona Bušljeta i Davor Piskač. Literarna biblioterapija u nastavi književnosti: Sveučilišni priručnik za nastavnike. Zagreb, Correct media d.o.o, 2018.
6. Susan Perrow, Iscjeljujuće priče II. Velika Mlaka: Ostvarenje, 2013.

 

 

Anita Tufekčić, dipl. bibliotekarka i profesorka. Osnovna škola „Antun i Stjepan Radić” u Gunji, školska bibliotekarka u zvanju savetnika. Područja njenog interesovanja su mediji i medijska pismenost. Vodi filmsku družinu „Mladi SKIG-ovci” već šest godina i učestvuje na brojnim filmskim festivalima, smotrama i revijama. Posebnu pažnju poklanja informaciono-komunikacionim tehnologijama kroz rad na filmu i u biblioteci. Za svoj pedagoški rad Anita je dobila nagradu Ministarstva znanosti i obrazovanja za najuspešnijeg vaspitno-obrazovnog radnika za 2018/19, 2019/20. i za 2020/21. godinu. U slobodno vreme bavi se crtanjem i slikanjem, što je dodatno motiviše da organizuje brojne kreativne radionice za svoje učenike u školi i izvan nje.

 

Biljana Krnjajić, dipl. bibliotekarka, Osnovna škola Siniše Glavaševića u Vukovaru.

Pozitivnim pedagoškim pristupom naglašava važnost uloge učitelja/bibliotekara, koji prenosi ne samo znanje već i etičke vrednosti, pozitivne vrednosti i uverenja, prihvata interesovanja i sposobnosti učenika, podstiče ih da razviju samostalnost i kreativnost kao ključne kompetencije za celoživotno učenje. Kompetencije, osobenost i afinitet ključni su faktori koji mogu osloboditi i probuditi entuzijazam učenika, podsticati kreativnost i samoostvarenje, dok je njena glavna uloga u tome da bude pokretač i učitelj – da podstiče, savetuje i usmerava učenike. Njena kreativnost dolazi do izražaja kroz različite oblike, načine i metode rada sa učenicima. Učestvovanje na kursevima na raznim onlajn-platformama omogućava joj razvoj kreativnosti i kontinuirano profesionalno usavršavanje, s ciljem poboljšanja rada i rezultata u radu sa učenicima i podsticanja kreativnog načina razmišljanja. Za svoj pedagoški rad Biljana je dobila nagradu Ministarstva znanosti i obrazovanja za najuspešnijeg vaspitno-obrazovnog radnika za 2019/20. i 2020/21. godinu. Njena želja je da učitelji, stručni saradnici i bibliotekari realizuju aktivnosti čiji bi cilj bio da aktiviraju učenike i podstaknu ih da razmišljaju i reaguju na situacije kreativno.