Da li istina uopšte postoji?

Jedna od omiljenih tema u današnje vreme je medijska pismenost, tj. koliko smo kao društvo podložni manipulacijama medija i koliko je današnji ubrzani život učinio da nemamo vremena da razmislimo o svakoj vesti koju čujemo. Često možemo sebe da zateknemo kako razmišljamo o nekoj informaciji koja je do nas stigla putem društvenih mreža ili putem TV programa prosto se nervirajući što će većina populacije „nasesti” na neproverenu ili nedovoljno pouzdanu informaciju čiji je izvor nepoznat ili nije kredibilan. Sigurni smo da smo dovoljno obrazovani, promišljeni, zreli, informisani, da smo u stanju da se odupremo manipulacijama marketinga, medija i politike. Da li je baš tako?

Priča o kognitivnim pristrasnostima je do mene stigla preko međunarodnog projekta na kome radim. Posle dužeg istraživanja i konsultacija, zaključismo da je ispravan prevod engleskog termina „cognitive bias” i naziv pojave kojom se bavimo upravo kognitivna pristrasnost. Ova pojava se smatra imanentnom za ljudski rod i, sa jedne strane, posledica je funkcije mozga koja omogućava da se na osnovu prethodnih znanja i iskustava dopunjavaju nepotpune informacije, s ciljem bržeg donošenja odluka. Sa druge strane, posledica je i razlika u percepciji, na osnovu kojih ljudi stvaraju subjektivne socijalne realnosti. Na kognitivne pristrasnosti ukazali su 70-ih godina dvadesetog veka Amos Tverski i Danijel Kaneman. Često se poistovećuju sa logičkim greškama, ali one to nisu, jer njihov uzrok nije loša argumentacija, već problem sa memorijom i pažnjom koji dovodi po pogrešnog rasuđivanja ili nelogičnog tumačenja, a često i do pogrešnih odluka. Evolutivno gledano, kognitivne pristrasnosti su deo adaptacije na okolinu i korisne su zbog ograničenosti kapaciteta našeg misaonog aparata za obradu informacija.

Problem, međutim, nastaje sa razvojem tehnologije, ubrzanjem života i umnogostručavanjem broja informacija koje u jedinici vremena obrađujemo. Naš mozak, iako vrlo plastičan i prilagodljiv, nije u stanju da napreduje istom brzinom kojom se razvija naša stvarnost. Pribegavajući prečicama (heuristikama), na koje je naviknut, mozak nas uvodi u prebrze i vrlo subjektivne zaključke o pojavama oko nas koji su po pravilu u suprotnosti ili bar dobroj meri različiti od zaključaka naših bližnjih, što dalje dovodi do brojnih nesporazuma i sukoba, kako u porodici tako i u školi, na radnom mestu, u komšiluku i sl. Ako krenemo dalje, videćemo da se i razlozi za mnoge opasnije sukobe, kao što su ratovi, mogu potražiti u kognitivnim pristrasnostima.

Kako naučnici kažu, lako je takve pristrasnosti konstatovati kod drugih, pa se tako vrlo često nerviramo zbog zabluda naše populacije spomenutih na početku ovog teksta. Daleko je teže spoznati da smo i sami, baš svako među nama, prilično iracionalni i subjektivni. Nećete se složiti sa ovom izjavom, zar ne? Ali hajde da spomenemo neke situacije u kojima ste se izvesno mnogo puta zatekli. 

Sigurno ste bili u situaciji da se ljutite što vaš bračni drug / brat / sestra / cimer(ka) / osoba sa kojom delite životni prostor daleko manje radi na održavanju tog prostora nego vi sami. Uzrok ovakvog sagledavanja je tzv. egocentrička pristrasnost – sklonost da precenjujemo vlastiti značaj i nesposobnost da događaje posmatramo i tumačimo iz tuđe perspektive. Ili, na primer, ako ste leteli avionom neposredno nakon što su mediji objavili da se neki putnički avion srušio – zar niste tada mnogo više razmišljali o bezbednosti avio-prevoza? Uzrok tome je pristrasnost dostupnosti, tj. činjenica da su u vašoj memoriji dostupnije nego inače informacije koje su u vezi sa bezbednošću aviona. Zar vam se ne dešava metaforička generalizacija – pristrasnost da na osnovu metaforičkog značenja jedne osobine pripišete osobi neku drugu osobinu (npr. dubok muški glas = muževnost, krupan stas kod žene = grubost i sl.). Tu je i pripadnost plemenu – pristrasnost koju svi osećamo kad navijamo za Novaka Đokovića ili za naše vaterpoliste. Možda u tom meču nisu ostvarili pobedu, ali naravno da su bili bolji, prosto jer su naši (a za poraz je kriv sudija ili navijači koji su ih provocirali ili nešto slično radili – dakle, još jedna pristrasnost – „efekat spoljnog agenta”!). Vrlo su česte i prividne povezanosti – pristrasnost koja npr. neka loša ponašanja pripisuje manjinskim grupama zbog tzv. dvostruke distinktivnosti. Sećam se, recimo, da mi je ćerka još u vrtićkom uzrastu sva začuđena pričala kako u odeljenju njene starije drugarice jedno romsko dete ima sve petice. Moram priznati da sam se prenerazila kad sam je čula, jer sam uvek veoma dobro pazila da je ne podučavam bilo kakvim rasističkim stavovima. A ipak je pokupila to uverenje. Sigurna sam da ćete sebi priznati da ste i sami tome skloni.

Bili ste sigurno i „žrtva” usidravanja kada ste na rasprodaji kupili neki artikal samo zato što je na rasprodaji, pa se vaš mozak „usidrio” na prvobitnu cenu, ne razmišljajući da li je ona realna ili ne. Svima nam se, takođe, dešavao efekat potvrđivanja – pristrasnost koja čini da se nekog događaja sećamo pretežno kroz činjenice koje potvrđuju naša mišljenja ili stavove. I tako unedogled.

No da se vratim na početak teksta i njegov naslov. Ako imamo u vidu sve prečice i zavijutke koje naš mozak spontano pravi, možemo li uopšte da kažemo da smo objektivni i da znamo šta je istina? I da li istina uopšte postoji? Možemo li do nje doći i kako to uopšte uraditi? Kako zaobići sve te zamke kojima naš misaoni aparat teži u svojoj prirodnoj lenjosti ili evolutivnoj težnji da ne troši previše energije? Za početak, ono što možemo da uradimo jeste da osvestimo činjenicu da smo izuzetno subjektivni u sopstvenom rasuđivanju i da se pomalo upoznamo sa tematikom kognitivnih pristrasnosti. Verujte, iz ličnog iskustva govorim, kada počnete da se o tome informišete, sve više postajete svesni svojih pristrasnosti u svakodnevnom životu. Možda je to put ka objektivnosti, medijskoj pismenosti, istini? Biće mi drago ako sam vas ovim razmatranjem nagnala da malo o tome porazmislite.

Da li ste ste se pridružili Viber zajednici Instituta za moderno obrazovanje? Ukoliko želite da dobijate korisna uputstva za rad, pozive na besplatne seminare i vesti sa Instituta za moderno obrazovanje, pridružite nam se OVDE.

Autor: Aleksandra Borović, koordinator projekta „dBias” ispred IMO, koji finansira UK nacionalna agencija u okviru Erazmus plus programa.

Od 2013. godine Aleksandra je Predsednik Mense Srbije. Član multinacionalnog žirija za dodelu stipendija Mensa Education and Research Foundation i član Komiteta za darovitu omladinu Mense International. Pokretač i organizator međunarodnih konferencija o darovitosti u Srbiji. Autor i menadžer Erasmus + projekta „Teachers for Gifted“. Kongresni ambasador Srbije.

Diplomirala je na odseku za Prostorno planiranje Geografskog fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kroz neformalno obrazovanje stekla je dodatne kvalifikacije: licencirani turistički vodič, sertifikovani menadžer projekata i PR menadžer. Nakon dugogodišnjeg iskustva u radu u diplomatskim predstavništvima i međunarodnim organizacijama i značajnog iskustva u rukovođenju i razvoju Mense Srbije, svoja iskustva je ujedinila i usmerila na unapređenje obrazovanja kroz pisanje i sprovođenje evropskih projekata. Radila je na nekoliko projekata koji su kofinansirani sredstvima Evropske Unije i Saveta Evrope, a koje sprovodi Savet Evrope. Posebno je motivisana za pokretanje aktivnosti za unapređenje položaja darovite dece i učenika u Srbiji i regionu, ali i za promociju Srbije i njenih prirodnih u kulturnih bogatstava.