Đuro Šušnjić: Umeće vođenja dijaloga

Đuro Šušnjić: Umeće vođenja dijaloga

Za istinski razgovor nisu potrebna nikakva pravila, već iskreni susreti ljudi sa različitim pogledima ne svet: samo iz tih duhovnih susreta rađa se smisao za trpeljivost i vrednovanje tuđeg stava. Ljudi sa boljom dušom mogu se bar razumeti, ako ne i sporazumeti. Oni kojima je važnije da istaknu pravila pre same stvari o kojoj se razgovara, i nesvesno potvrđuju da im je više stalo do forme nego do suštine. Sva ta pravila za vođenje razgovora, razrađena do pojedinosti, samo su smetnje neusiljenom odvijanju razgovora.

Svaka vezanost za pravila razgovora ograničava spremnost na istinsko slušanje; svaka nevezanost za neka načela razgovora preti da se on izrodi u brbljanje. Zato se razgovor mora da odvija u okviru nekih temeljnih načela, dovoljno prostranih da u njima sloboda može da igra: da ih učesnici u razgovoru ne osećaju kao nametnuta spolja, nego kao doživljena i proživljena iznutra.

Ovde ću, po prvi put u nas, da iznesem ta načela, za koja verujem da bi mogla biti vodiči u svakom razgovoru od značaja i značenja za istinu i zajednički život.

Ova načela za vođenje razgovora potiču iz otežalog iskustva sporazumevanja.

1. Na jedno pitanje iz ljudskog života po pravilu postoji više odgovora, pa svako ko misli da je njegov odgovor jedino istinit, postaje neodgovoran, jer dovodi u pitanje druge i drukčije odgovore, pa i samu mogućnost postavljanja drukčijih pitanja.

2. Čovek je biće koje pita i odgovara, preuzimajući odgovornost za posledice svojih pitanja i odgovora: moguće i stvarne, dobre i loše. Ovde se odgovornost ne shvata samo kao spremnost da se poštuju običajne, moralne, verske, pravne itd. norme i pravila koji inače regulišu odnos pojedinca prema zajednici, prirodi, mrtvima, sebi i sl. Biti odgovoran znači biti u prilici da odgovoriš na izazov, a ne samo da odgovaraš pred nekom normom ili sudom, ako nisi nešto učinio kako se od tebe očekivalo. Biti odgovoran znači biti odgovor na izazov što, naravno, ne isključuje osećanje obaveze i odgovornosti prema drugim osobama ili sebi kao osobi. Biti odgovoran znači biti spreman da se na sebe preuzme krivica za nastale posledice vlastitog čina.

3. Ako razgovor vode osobe a ne ustanove, onda odgovornost mora biti lična, inače je nema. Kolektivna odgovornost postoji tamo gde su ljudi postali ravnodušni prema zločincima: tu niko nije kriv pojedinačno, ili, što je isto, svi su krivi. Baš zato što pojedinac nije kriv i odgovoran, ustanove nikome ne odgovaraju. Razgovor je susret različitih ljudi: ovde je bitno priznanje osobe koja vodi razgovor, a ne njene uloge u sistemu.

4. Ako se svaki odgovor na neko pitanje i ne uvaži na kraju razgovora, ipak je dobro saznati da postoje i takva mišljenja. Ako je pitanje o kome se raspravlja povezano sa sudbinom svih, onda svi imaju pravo da izraze svoje mišljenje, zajednica nema uvida u moguća i stvarna rešenja svojih problema: ona ne zna o sebi sve što bi mogla da sazna, ako se otvori.

5. Kao ličnost, čovek nikada nije dovršen i svršen; on je biće nedostatka. On nema drugog puta da sebe upotpuni, to jest proširi i produbi, nego da stupi u dodir sa drugim ljudima koji se od njega razlikuju. Od njih on jedino može da nauči nešto drugo, da se menja i razvija u pogledu razumevanja sveta oko sebe i samoga sebe. Promena u svetu je promena u njemu: ako svi članovi zajednice učestvuju u razgovorima, onda svi uče i napreduju u razumevanju sveta i sebe.

6. Nema razgovora ako se ljudi susreću kao stranci, to jest ako nemaju ništa zajedničko. Mora da postoji nešto što mogu da razmene: reč istina upućuje na ono što je isto ili slično među njima. Oni moraju da osete potrebu za razgovorom da bi im razgovor uopšte postao potreba. A oni će osetiti tu potrebu ako su svesni razlika, ali sličnosti u osećanjima, verovanjima i ponašanju. Uvek valja isticati ono zajedničko do čega se u razgovoru došlo kako bi se dobilo na poverenju i motivima za dalji razgovor. Pri tome, naravno, ono što je zajedničko ne mora da bude bitno, a ono što je bitno ne mora da bude zajedničko, ali mora se početi od nečega što povezuje ljude.

7. Bez poverenja u drugog i poštovanja drugog, koji teži istini, bez obzira koliko je daleko od nje u početku razgovora, nema iskrenog susreta između dva čoveka, pa umesto razgovora dve ličnosti, imamo razgovor dve maske. Ljudi se mogu odlično razumeti, ali ako ne veruju jedan drugome, onda nema zajedničkog života, zato je dobra volja presudnija od znanja, jer gde nema po-vere-nja, nema ni razgovora. Svaki ugovor samo je dokaz više da je među ljudima nestalo poverenja. Svaki katanac na ustima ili vratima svedoči o gubitku poverenja među njima. „Samo onaj ko veruje u svet, može nešto da učini sa njim” – Martin Buber. Poverenje ne uskraćuje pitanja.

8. U razgovor se ulazi s namerom da se traži istina, a ne da se ostvari pobeda nad sagovornikom: čim priznam pravo drukčijeg mišljenja, odričem se prava da sam samo ja u pravu. Čim pristaneš na razgovor, ostvario si minimum jednakosti i trpeljivosti prema drugom čoveku i drukčijem mišljenju. Razgovor nije nadmetanje i borba, već otvaranje i igra. Herodolt priča u svojoj Istoriji da su Perzijanci dva puta raspravljali o svakoj važnoj stvari: u pijanom stanju i trezni. Ako im se dopadne ono što su zaključili pijani i kad su trezni, onda su usvajali tu odluku ili rešenje.

9. Svaki učesnik u razgovoru zavisi od drugoga s obzirom na saznanje istine i smisla, i zato odnos moći ovde mora biti isključen: svi rade na ostvarenju boljih mogućnosti mišljenja i življenja. Biti zavisan od drugoga ne znači biti podređen niti biti nadređen: otuda potreba za solidarnošću. Biti trpeljiv ne znači samo priznati drugom da misli i deluje po svojoj volji, nego i smoći snage da se vlastita misao i delovanje otvore za prigovore i svesnu i nesvesnu dopunu.

10. Jedini način da se izađe na kraj sa sumnjom i neredom u nama i oko nas jeste razgovor i dogovor o tome kako ćemo živeti. Samo kroz razgovor možemo stupiti u svetsku kulturu srca i uma: dok vodite razgovor, potisnite, stavite u zagrade i zaboravite sve što nije u vezi sa istinom i smislom. Sv. Toma ima pravo: „Bolje je znati malo o važnim stvarima nego mnogo o nevažnim”.

11. Ako u razgovor ulaze ljudi koji ne znaju sve o nekoj stvari, onda oni ne mogu ni da predvide ishod razgovora: ja i ti nismo zatvoreni svetovi. Ako smo svesni da u razgovor ulazimo kao ograničena bića, a razgovor donese ploda, onda je to zahvaljujući našoj mani: ona omogućava da učimo i da budemo bolji. Ako učite iz ljubavi, istina će vas pratiti kao vlastita senka. Kao što sunčevi zraci otvaraju ruže, tako će duhovno zračenje otvarati vaše duše za ono što je istinito, lepo, dobro i sveto.

12. Nema drugog načina da svaki pojedinac dostigne punoću svoga bića nego da stupi u razgovor sa drugim koji se od njega razlikuje: ovaj drugi je mogućnost njega samoga. Odustati od razgovora znači odustati od sebe, a ne samo od istine i smisla: ako me pažljivo slušaš, onda osećaš da razgovaraš sam sa sobom u trenutku iskrenosti. Upoznaj sebe kroz mene.

13. Dok smo otvoreni za druga iskustva, misli i vrednosti, možemo da stvaramo: samo u dodiru sa drugim možemo da rastemo. Onaj ko je sebe zatvorio za druge, nema budućnosti. Kao zatvoreno biće, osuđen je da boravi u samom sebi, bez nade da iskorači u novo iskustvo.

14. Istina nije u meni ni u tebi, nego između nas: zato u razgovor uđemo sa jednim mislima, a izađemo sa sasvim drugim. Ako verujemo da se razgovorom dolazi do istine, onda verujemo u istinu: ima stvarnosti koje postoje samo ako u njih verujemo!

15. Čim se javi neki problem, to je samo po sebi razlog za okupljanje: ono što povezuje tako različite ljude jeste problem koji je zajednički. Metodološki, trebalo bi ući u razgovor naglašavajući ono što nas ujedinjuje i što nam je zajedničko, a razlike prepustiti kasnijoj obradi. Ali se za račun onoga što je zajedničko, ostavlja po strani ono što je posebno i pojedinačno, to ne bi vodilo istinskom jedinstvu, jer bi te razlike ubrzo izbile na površinu i izazvale nove sporove.

16. U toku rasprave otkrivaju se ne samo istine nego i zablude. Nema istine o meni i tebi koja bi bila unapred data: ona je uvek zadata. Ako se do istine tek treba doći, znači da je niko unapred ne zna. Zato svaki učesnik u razgovoru mora biti spreman da uvaži zabludu, ali ne i da oprosti laž. Tako svaki postaje svestan važnosti razgovora kao načina dolaženja do novih vesti i kao pripremi za odlučivanje o stvarima koje se ne tiču samo pojedinca. M. Buber tačno kaže: „Sve je na našem putu odluka, namerna, naslućena ili prikrivena”.

17. Posle razgovora, u duhu i srcu nosimo više nego što smo u razgovor uneli: zato mi je drukčije mišljenje potrebno koliko i moje. Jer čovek je misaono biće, koje u isto vreme i veruje i sumnja u istinitost svoje misli. Pošto misli na svestan i nesvestan način, to se dešava da bude u sporu sa samim sobom. Spor rešava proveravanjem svojih misli u razgovoru: svaku od svojih misli upoređuje sa mislima drugih, uočavajući prednosti i nedostatke. Ko zastupa jedno mišljenje, primoran je da sasluša i drukčije, ako ne želi da ispusti iz svog saznajnog pogleda bitne delove i slojeve stvarnosti. Oba mišljenja odnose se na razne strane stvarnosti, i utoliko se, u krajnjoj spoznaji, dopunjuju. „Ima iskustava koja nas nagone da sve iznova proverimo” – isticao je R. Jinger.

18. Učesnici u razgovoru moraju biti svesni da ne samo što jedan drugome pomažu da više saznaju nego i da se bolje upoznaju: oni ne proširuju samo svoju svest nego i svoje zajedništvo!

19. Nema te misli, verovanja ili ponašanja o kojima se ne može razgovarati, a to znači da je sve podložno kritičkom sudu i intersubjektivnoj proveri. To ne znači da nema vrednosti koje trajno obeležavaju ljudski život: sam život je takva vrednost i ne sme biti dovedena u pitanje. Što god se događa meni, može se dogoditi i tebi.

20. U razgovoru ljudi postaju mekši i otvoreniji za razlike: tako je sam put otkrivanja istine vredan koliko i sama istina.

21. Dva čoveka moguće je privoleti na razgovor samo ako oba uvide jedan viši i zajednički cilj koji je ostvariv samo ako oni udruže svoje duhovne i telesne snage: samo tako se smanjuje napetost i raste poverenje između njih.

22. Odustajanje od razgovora osvećuje se gubitkom istine i smisla, a nada nas pomalo napušta: zato je bolje postepeno uklanjati sve ono što smeta i ometa da se ljudi razumeju i slože. Susreti ljudi koji različito misle značajni su iz psiholoških, društvenih, moralnih i kulturnih razloga: oni su korak ka upoznavanju, sazrevanju i učenju od drugih.

23. Samo ako ljudi ulaze u razgovor svesni da niko ne može da izgubi a da svi mogu da dobiju, onda su dorasli za istinu i smisao. Oni znaju da se tu ne događaju sukobi ličnosti, nego sudari shvatanja: umesto biranja ličnosti, na delu je biranje programa. Logička pravila dokazivanja važe nezavisno od onoga ko dokazuje: ovde razlog zamenjuje osobu!

24. Treba reći da logika obezbeđuje pravilno mišljenje i zaključivanje, ali ne i istinsko mišljenje i zaključivanje. Ako neistiniti iskazi mogu biti isto tako logični kao i istiniti, onda se razlika između njih ne može naći na području logike. Istinito mišljenje mora biti pravilno, pravilno mišljenje ne mora biti istinito. Čuvajte se logike, jer ona može, ali ne mora, da ima veze sa istinom. Logika je često način da zaključite pogrešno, uvereni da ste u pravu.

25. U razgovoru se mora izvesti na čistac šta neko misli pod ovim ili onim pojmom, jer se mnogi nesporazumi rađaju iz različitog razumevanja istih reči i pojmova: misli se jasno vide i čuju kroz reči i pojmove koji imaju sasvim određen sadržaj i obim. Samo preko razumevanja zajedničkih značenja, mi se možemo približiti jedan drugome. Postoje razlike između onoga što neko kaže i onoga što drugi čuju: reči varaju misli. Istinsku zajednicu čine ljudi koji se međusobno dobro razumeju: oni dele jedan svet zajedničkih značenja. Pre svega, nužno je da se upoznamo sa rečnikom svojih sabesednika; kao što je jezik domovine za pesnika, tako i svaki učesnik u razgovoru ima svoju domovinu, i voli je kao i vi svoju.

26. Jedino u čemu se učesnici mogu unapred složiti jeste da odbace nasilje kao način rešavanja međusobnih sporova i sukoba. Ovaj prevrat u načinu mišljenja nužno je izvesti da bi se mogao izvesti preokret u načinu življenja.

27. Učesnici u razgovoru moraju biti svesni da niko od njih ne gubi identitet time što zajedno dođu do zajedničkih značenja: još uvek preostaje više razlika nego sličnosti među njima.

28. Razgovor je povezan sa nekom nesigurnošću svakog učesnika: to je prilika da se proveri slika koju svaki pojedinac ima o sebi i o svojim stavovima. U razgovoru svaki čovek pristaje na saznanje da je nesiguran i ograničen, ali on se toga ne stidi, jer je to način na koji svaki čovek živi i deluje.

29. Nijedan pogled na svet koji deli ljude ne bi trebalo da postane njihov vodič u mišljenju, verovanju i ponašanju. Ne valja od razlika praviti razloge za nepoverenje, sumnju, mržnju i svađu. Odanost istini znači mnogo više od odanosti rasi, klasi, naciji, stranci. Ako se svaka stvar vidi i ocenjuje isključivo kroz grupni interes, onda su sukobi sa drugim grupama sasvim izvesni: ideologija je govor koji jedna grupa drži samoj sebi, dajući za pravo svome interesu.

30. Svesni da se svaki nasilni sukob može svesti na duhovni spor, ljudi otvaraju sebe za nove mogućnosti i moći. Nenasilje nije nemoć, nego prikrivena moć s obzirom na cilj, a s obzirom na sredstvo – miroljubivo. Zaista, moćan oblik delovanja. Neodgovorno delanje je ono koje unosi zbrku u red, koje narušava pravila igre, i koje, u krajnjoj liniji, izaziva štetne posledice.

31. Svaki učesnik u razgovoru treba da se upozna sa stavovima svih ostalih kako bi mogao da svoj stav o nekoj stvari suočava sa njihovim. Zato mora da bude jasan i razgovetan njegov stav i sve ključne posledice koje iz njega slede. Naravno, samo pitanje o kome se raspravlja mora biti proučeno: logički razlozi i iskustveni podaci treba da budu svedoci. Zbog toga je dobro da se ranije najavi okvir razgovora i središnje pitanje u njemu.

32. Od struke i kulture učesnika u razgovoru zavisi da li će oni da rasprave opšti princip pre posebnih i pojedinačnih činjenica, ili će krenuti obrnutim putem.

33. Otvori se za svako novo iskustvo, zamisao i vrednost: ne ulazi u razgovor sa gotovim stavom, predrasudom. Učesnici u razgovoru ostaju svesni, i posle uspešno završenog razgovora, da se razgovor može nastaviti, to jest da se još može učiniti pomak u razumevanju stvari o kojoj su raspravljali, ali da to ostavljaju za neku drugu priliku, kada budu imali više razloga za susret i više dokazne građe.

34. Tumači stav svojih protivnika na način na koji oni to zaslužuju kao tvoji sabesednici: ne hvataj se za pojedine slabosti u njihovom stavu, nego nastoj da shvatiš celinu. U meri u kojoj tražiš slabe strane u njihovom mišljenju, u toj meri budi spreman da sam oktriješ, ili da prihvatiš kada ti drugi otkriju, slabe strane tvoga gledišta: u skladu sa tim oblikuj i svoj stav!

35. Uzmi u obzir osetljivost ljudskih bića: zato neka tvoj prekor bude blag, a tvoj dokaz jak. „I kada te hvalim i kada te korim, uvek te volim”. Tvoje pravo da drukčije misliš i živiš može biti ograničeno jedino jednakim pravom drugog.

36. Nikad ne pretpostavi da će zaključci do kojih zajedno dođete vodeći razgovor o nekoj stvari, biti konačni i nezamenljivi, u smislu nekih večnih istina. Ograničena bića imaju ograničen uvid u strukturu stvari: zato je neophodno da nastave razgovor čim se ukaže potreba. Razgovor nije moguć ako neko od učesnika smatra da je pitanje rešeno za sva vremena.

37. U obzir se moraju uzeti ne samo trenutni položaj i potrebe sabesednika, nego i njihovo prošlo iskustvo i očekivanja od sutrašnjeg dana: ljudsko biće kreće se između ideala i stvarnosti, ali kad se upoređuju stavovi, onda je pogrešno uporediti ideal i stvarnost, nego ideal i ideal, ideologiju sa ideologijom, praksu sa praksom itd. Teži se istoj ravni poređenja: ne upoređuj svoje ideale sa tuđom praksom. Sresti se na istoj ravni mišljenja, verovanja ili delanja jeste neophodna pretpostavka istinskog razumevanja.

38. Dobro je ako učesnici u razgovoru uoče i istaknu pitanja oko kojih se ne slažu, ali ništa manje da izdvoje i naglase stvari oko kojih se slažu: tako se kreću od sukoba prema saradnji, nepomirljive razlike pomalo se pretvaraju u različite puteve prema istini i smislu kao zajedničkim vrednostima.

39. U odlukama koje se donesu u razgovoru, svaki učesnik može da prepozna sebe i svoj doprinos, iako ne uvek u podjednakoj meri. Ali odluka kao zajednički imenitelj usmerena je na postizanje opšteg dobra za sve, a ne samo za učesnika, i time nadilazi i nadmašuje vrednost svakog pojedinačnog doprinosa: takva odluka ne bi bila moguća bez razgovora.

40. Svaka stvar o kojoj se raspravlja treba da se osmotri sa dva gledišta: iznutra i izvana. Ovo iznutra znači: pravo iskustvo vere može da ima samo vernik, pravo iskustvo nauke može da stekne samo onaj ko se njome bavi, istinski umetnički doživljaj ima onaj ko je i sam umetnik itd. Ovo izvana znači: o veri može da govori i neko ko ne veruje, o nauci može da svoju reč kaže i neko izvan nauke, o umetničkom delu mogu da sude i obični ljudi itd. Svaki učesnik u razgovoru mora da zna da izvorni predstavnik vlastite verske, naučne ili umetničke tradicije ima najviše toga da kaže: zato se njegovi sudovi moraju da poštuju. Drugi učesnici mogu da na svoj način razumeju, ali se izvorni učesnik mora prepoznati u njihovom tumačenju. Znanje koje imam o jednoj veri nije moja vera, i ja mogu mnogo toga da znam o toj veri a da budem bez svoga iskustva u njoj. Jedna je stvar upoznavanje sa vanjskim oblicima jedne vere, a druga stvar je poznavanje vere iznutra, sticanjem iskustva u toj veri.

41. Ne bi trebalo da se dira u najosetljivije pitanje na početku razgovora: bolje je početi sa onima koja su lakša za dogovor da bi se steklo uzajamno poverenje i neka osnova na kojoj se može dalje da gradi.

42. Da bismo znali šta neko govori, moramo da razumemo njegov govor, ali upravo zato nužno je da na neki način i verujemo u ono što on govori. Prvo se moraju upoznati različita gledišta, što ne znači da se sa bilo kojim treba odmah složiti. Isto tako, priznanje protivniku nije izraz vlastite slabosti: ako nemaš jakog protivnika, ni sam ne možeš pokazati pravu snagu.

43. Ako kroz razgovor otkrivamo osobine stvarnosti izvan nas i u nama, kojih pre nismo bili svesni, onda se može reći da razgovor može dovesti do pravih otkrića, ako ne i otkrovenja. Čovek se susreće sa drugim čovekom da bi u sebi i njemu pobudio snage koji im pre toga susreta nisu bile dostupne i poznate.

Izvor: http://www.6yka.com/novost/30877/duro-susnjic-umece-vodenja-dijaloga

Autor bloga: prof. dr Đuro Šušnjić

Đuro Šušnjić je filozof i sociolog, rođen u Rudopolju, Lika. Doktorirao je na Katedri za sociologiju, Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1965. godine. Radio je na Institutu društvenih nauka, kao profesor Univerziteta u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Zadru i Zagrebu. Školsku godinu 1965/66. proveo je u SAD kao stipendista Fordove donacije. Od mnogobrojnih odabranih dela (u izdanju „Čigoja Štampe“) izdvajaju se sledeći naslovi: Ribari ljudskih duša (6 izdanja), Otpori kritičkom mišljenju (3 izdanja), Metodologija – kritika nauke (3 izdanja), Religija 1, 2, Drama razumevanja, Žetva značenja i Sokrat – život za istinu.