Stavovi roditelja, vaspitača i dece prema televizijskom programu

Stavovi roditelja, vaspitača i dece prema televizijskom programu

Mediji su danas svuda oko nas i navikavanje na njih se dešava vrlo brzo i neprimetno. Medijski uticaj na oblikovanje života svakog pojedinca je velik, ali još uvek dominantna uloga pripada televiziji.

Aktivni “konzumenti” televizijskog sadržaja su svakako i deca. U periodu kada treba da uče sklapanje rečenica i pisanje slova, deca već uveliko znaju, čitave prevode tekstova sa engleskog jezika, a već sa nekoliko meseci prate i oponašaju omiljene ekranizovane junake.

Dobro osmišljeni televizijski sadržaji se na razne načine mogu koristiti kao pomoć u učenju i slobodnim dečijim aktivnostima: informišu ih i stvaraju mogućnosti da naprave promene u svim sferama života, gradeći pri tome svoje samopoštovanje i znanje.

Međutim, sve češće se danas izražava velika zabrinutost u vezi sa uticajem ovog medija na dečiji razvoj, upozoravanjem da “elektronska dadilja” nije edukativna i preti da postane globalni problem većine dece savremenog sveta.

Dominantno pitanje je šta televizija danas predstavlja detetu predškolskog uzrasta, a sveopšte dileme i polemike vezane su za izbor televizijskih sadržaja i vreme koje bi bilo optimalno za njeno gledanje.

Negativan uticaj televizije ne reflektuje se samo kroz programske sadržaje, već i kroz formalne funkcije televizije kao što su: visoka animacija, učestale muzičke deonice, vizuelni i auditivni specijalni efekti, jarke boje, karakteristična melodija, periodično ponavljanje sadržaja i neograničeno vreme emitovanja. Ukratko rečeno, svi stimulansi su prenaglašeni i kao takvi privlače dečiju pažnju ne pružajući im realne životne slike i događaje.

 

 

Medjutim, u dečijoj upotrebi televizije ima nečeg višeg od bekstva iz sopstvene stvarnosti. Deca  nisu, po rečima Lemiševe, „pasivne takozvane ‘tabule rase, po kojima televizijske poruke ostavljaju svoje tragove. Naprotiv, deca su aktivni konzumenti. Ona reaguju na nju, razmišljaju, osećaju, stvaraju značenja. Pri susretu sa televizijom, ona unose mnoštvo svojih sklonosti, sposobnosti, želja i iskustava“(2008, 12). Projekat pod nazivom „Protektivni faktori i resursi roditelja i vaspitača u suočavanju dece predškolskog uzrasta sa rizičnim uticajima digitalnih medija na dečji psihofizički razvoj” odobren  Rešenjem POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA VISOKO OBRAZOVANJE I NAUČNOISTRAŽIVAČKU DELATNOST broj: 142-451-2601/2018-02-1 bavi se pomenutom tematikom. Realizovao ga je tim nastavnika VŠSSOV u Kikindi  tokom 2018/19. godine. Istraživanje se tiče ispitivanja rizičnih faktora uticaja digitalnih medija na decu predškolskog uzrasta. Ispitivali su se i protektivni faktori i resursi roditelja i vaspitača dece predškolskog uzrasta koje primenjuju i kojima decu zaštićuju od nepovoljnih okolnosti digitalnih medija koji svakodnevno krše kodekse svetskih i domaćih konvencija i pravila ponašanja prema deci. Istraživanje je ispitalo i kakve stavove deca predškolskog uzrasta imaju prema korišćenju digitalnih medija, njihovu svest o rizičnim faktorima uticaja kao i njihove potencijale i protektivne faktore koji mogu umanjiti mogućnosti da dete doživi poteškoće na polju psihofizičkog zdravlja.

Ciljevi istaživanja su ostvareni, odnosno dobijen je deskriptivan uvid u stavove roditelja i vaspitača i svesti o rizičnim faktorima uticaja digitalnih medija; utvrđeno je koliko roditelji nadziru, kontrolišu, selekcionišu ili neke sadržaje zabranjuju deci kada su digitalni mediji u pitanju; utvrđeno je koliko roditelji i vaspitači kao značajni modeli identifikacije koriste digitalne medije; eksplorativno se pristupilo kada su u pitanju protektivni faktori i resursi roditelja i vaspitača kao značajnih faktora socijalizacije; i primenjena je eksplanacija kada su u pitanju stavovi dece predškolskog uzrasta prema korišćenju digitalnih medija, njihovi potencijali i protektivni faktori kao i svest o rizičnim faktorima njihove upotrebe.

 

Rezultati istraživanja

• Sve tri grupacije ispitanika gledaju svakodnevno TV- program do 2 sata dnevno;
• TV prijemnik se uključuje u jutarnjim satima u prostoriji u kojoj dete boravi;
• U pogledu izbora TV sadržaja roditelja se opredeljiju  za zabavni i program namenjeni deci, vaspitači za edukativni, a deca za crtane filmove;
• Nizak procenat (27,6%) roditelja se dogovara sa detetom oko vremena provedenog ispred TV ekrana;
• Vaspitači i roditelji su stava da su programski sadržaji neprimereni deci predškolskog uzrasta, da bi oni zabranili gledanje pojedinih TV-programa smatrajući da takvi utiču na formiranje dečijih stavova, ukusa i rečnika;
• Roditelji i vaspitači su saglasni  u pogledu tvrdnje da usled dugotrajnog gledanja TV-a dolazi do manje potrošnje kalorija što dovodi do gojaznosti, slabe kondicije, opadanja interesovanja za druge korisne i zdrave aktivnosti;
• Usaglašenost u odgovorima vaspitača i roditelja je postignuta oko tvrdnje da  agresivni TV sadržaji mogu formirati neosetljivost deteta za stvarno nasilje ili stvarne, realne događaje iz njegove svakodnevice;
• Roditeljski stav je negativan prema tvrdnji da crtani filmovi imaju dobre strane, dok vaspitači  smatraju da crtani filmovi omogućavaju deci upoznavanje sa drugim kulturama, običajima, geografskim područjima, epohama, tj. da mogu biti edukativni;
• Prema  mišljenju vaspitača teme pojedinih TV emisija ili crtanih filmova, ponekad mogu biti povod za diskusije na roditeljskim sastancima, ili  individualnim razgovorima;
• Deca u najvećem procentu imaju pozitivan stav o TV- programima. Smatraju da su  TV- programi dobri i primereni njihovim potrebama;
• Više od polovine anketirane dece 60 (54,5%) izjasnilo se da im roditelji brane gledanje pojedinih TV-programa sa obrazloženjem da nisu za njih;
• Deca nemaju omiljene reklame, a interesantne su im samo zato što su  „zabavne i smešne“ i što im se dopada muzika u njima;
• Deca smatraju da su im crtani filmovi zabavni i interesantni i u njima vide sadržaje preko kojih imaju mogućnost da uče (slova, brojke, engleski jezik) i da proširuju iskustva;
• Većina ispitane dece 53 (48,2%) primećuju prisustvo tuče, svađe, nasilja, agresije, nepristojnih reči ili vređanja, ali  smatraju da njihovi crtani junaci nisu neučtivi i da ih ne mogu uplašiti.

 Sumirajući posmatrano, istraživački nalazi potvrđuju zaključke ranijih istraživanja da se TV-program gleda svakodnevno. Nije lako odgovoriti na pitanje da li su sadržaji TV programa adekvatni za decu danas i u kojoj meri utiču na njihov celokupan razvoj, obzirom da se odgovori roditelja, vaspitača i dece ne podudaraju. Odgovor na ovo pitanje navodi na nova opsežna istraživanja.

Međutim, istina koja se ne sme prikrivati, je priznanje visokog procenta anketirane dece da ima sadržaja od kojih se ponekad uplaše. Ovaj podatak  sasvim je dovoljan  kako bi se preduzele ozbiljne aktivnosti sa aspekta rada roditelja i vaspitača u cilju rešavanja ovog  problema.

Predlozi za rešavanje evidentiranih problema  

• Posmatrati dete dok gleda televiziju i uočavati njegove reakcije;
• Birati programe adekvatne dečijem uzrastu;
• Ograničiti vreme gledanja televezije u dogovoru sa detetom;
• Kontrolisati sadržaje koje dete gleda;
• Izmestiti  televizor iz dečije sobe;
• Minimizirati pozadinski uticaj televizije;
• Razgovarati sa detetom o odgledanim sadržajima, posebno ukoliko se javi uznemirenost kod deteta nakon gledanja;
• Pojasniti detetu  situacije koje je videlo, vežbajući pri tom komunikaciju i dijalog;
• Ukazivati  da su TV sadržaji često prekriveni velom iluzija;
• Uvrstiti više vaspitno-obrazovnih sadržaja posvećenih televiziji;
• Proširivati znanja odraslih  o tehnologijama i medijima;
• Uvesti „Medijsku pismenost“ kao nastavni predmet  na Visokoškolskim institucijama;
• Sačinjavati programe koji se zasnivaju  na afirmaciji učešća dece;
• Pomoći deci da razlikuju virtuelno od stvarnog, realnost od mašte;
• Pomoći detetu da razume uticaj reklama;
• Razgovarati o sadržaju crtanih filmova i reklama.

 

 

Literatura:

Karanović,M.J.Maljković,M.Pavlov,S.Mesaroš,Ž.A.Vukobrat,A.(2019). „Protektivni faktori i resursi roditelja i vaspitača u suočavanju dece predškolskog uzrasta sa rizičnim uticajima digitalnih medija na dečji psihofizički razvoj“. Kikinda: VŠSSOV u Kikindi.  ISBN 978-86-85625-31.2

CIP- Biblioteka Matice srpske, Novi Sad.

Lemiš D.(2008). Deca i televizija.Beograd: Clio.

 

Autor:Milanka Maljković, doktor pedagoških nauka. Profesor na VŠSSOV u Kikindi za oblast pedagoških nauka – metodika nastave. Autorka brojnih radova u okviru pomenute oblasti.