Srpski
Vikend je… nije radna subota, nije takmičenje u toku niti izlet, a nisam ni na ekskurziji, a radim i ovog časa, iako zapravo radim u školi kao profesor… baš u tome i jeste izazov, tajna i lepota nastavničkog poziva. Kao nastavnik provodim određeni broj sati u školi, ali moje radno vreme traje mnogo duže nego što je to propisano.
Svakog prvog septembra ulazim u učionicu, preda mnom su učenici, nekada novi, nekada oni koje sam već upoznala, ali im uvek kažem da moraju da znaju da oni nisu ime i prezime, broj ili puka statistika. Doživljavam ih kao mlade duše koje treba da naučim lekcijama iz udžbenika, ali i daleko važnijem – da pomognem na njihovom putu da postanu ljudi, da olakšam njihovu potragu za sopstvenim identitetom koja je oduvek bila teška, a oni bi svoje tinejdžerske godine trebalo da pamte kao najlepše. Iz njihove perspektive, to doba je, neretko, sve samo ne najlepše i najsrećnije, mada im se to stanovište menja kako vreme prolazi. Banalni problemi deluju kao najveći i najteži na svetu. Često je dovoljno da samo kažemo reči kojih su i oni svesni, ali je potrebno i da ih od nekoga čuju, da ih uputimo na reči našeg jedinog nobelovca da nije najstrašnije u životu ako čovek padne, već mora da ustane… ali treba da zna da će biti još padova i opet mora da se bori, da teži ka ciljevima, da osmisli svoj život, da bude srećan. Muče ih misli kako su oni jedini kojima se baš takve nepravde dešavaju, nesvesni sebe samih i onih kojima su okruženi. Ali ih baš zato ne treba doživljavati olako, po principu – ako su i pređašnje generacije preživele te godine i oni će, jer se uvek setim reči Danila Kiša: „Svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo“.
Nama, nastavnicima pred očima se odvija najvažniji proces na planeti: deca postaju ljudi…
U trenu, moja misao je upućena osobi koja je mene, dobrim delom, dok sam bila u školskoj klupi, sačinila ovakvom – zove se Bogdanka Panić, predavala mi je srpski jezik i književnost. Ali naučila me je onome čega nema ni u jednoj od propisanih lektira i udžbenika – kako između propisa, pravila i pravde da nađem meru, a da ne prekršim zakon, da ne pogazim moralna načela, da budem čovek. Svoga čina u tom trenu nije bila ni ona svesna, a još manje ja, jer do apsolventskih dana nisam uviđala da je nastavnički poziv ono čime želim da se bavim. Možda nikada ne bih ni postala student upravo Filološkog fakulteta da me jednog prolećnog dana, kao maturanta, profesorka nije pitala šta ću da studiram. Budući da nisam navela gore spomenuti fakultet, a čula je, osetila i videla moju neodlučnost, borbu sa samom sobom jer mi ta odluka određuje budućnost… prišla mi je za korak, pogledala me očima u kojima su se jasno videle dobrota, snaga autoriteta i iskrenost, rekla je prave, a za mene čarobne reči i presudno uticala da ne napravim pogrešan izbor.
Zato danas, kad god se nađem pred učenicima, ne mogu da se ne zapitam jesu li oni svesni ili njihovi roditelji koliku moralnu odgovornost nosi svako od nas sa ove strane katedre? Jer kako je to zaključio Meša Selimović, pomislim kako nikad ne znamo šta izazivamo u drugom čoveku rečju koja za nas ima sasvim određeno značenje…
Deca – budući đaci, oni sadašnji i njihovi roditelji, zajedno sa nastavnicima, oduvek su bili celina, koja za cilj ima da se izbori za znanje, da se mladi izvedu na pravi put, da roditelj bude ponosan na svoje dete, da taj mladi čovek ne oseća da su ga porodica ili škola izneverili… Celina koja treba da se izbori za plemenite ciljeve, a ne da se njeni suštinski i neodvojivi delovi bore među sobom… to je ono što je bitno.
Valentina Jelić, profesor srpskog jezika i književnosti
„Gimnazija i ekonomska škola Branko Radičević”, Kovin
