Intervju sa Helenom Curtain – Jezici, učenici i nastavnici: Kako ih povezati

Profesorka emerita dr Helena Curtain sa Univerziteta u Viskonsinu, Milvoki, došla je u Srbiju preko američke ambasade u maju ove godine, kao gostujući predavač na konferenciji ELTA (English Language Teachers’ Association – Udruženje nastavnika engleskog jezika).

Ona je stručnjak na polju metodologije podučavanja svetskih jezika, podučavanja engleskog kao stranog jezika, primenjene lingvistike, pismenosti u stranom jeziku, integracije jezika i sadržaja predmeta, i planiranja sa metodikom nastave. U Američkom kutku Beograd je vodila radionicu na temu „Maksimizacija potencijala jezičkih aktivnosti” i ljubazno pristala na intervju.

S profesorkom Curtain pričali smo o njenim iskustvima nastavnika i edukatora nastavnika, kao i o savremenim potrebama nastavnika i učenika.

TeachingAcademy: Dobro došli u Srbiju! Poznato je da obučavanje nastavnika zahteva mnogo putovanja po svetu. Da li Vam se Srbija čini mnogo drugačijom od drugih zemalja koje ste dosad posetili?

Profesorka Curtain: Hvala Vam, baš mi je drago da sam ovde. Ono što se meni čini, kad pričamo o školama i nastavnicima, jeste da su problemi isti. Briga oko dobre nastave i kvalitetnog učenja je ista gde god da odete. Lep je osećaj znati da su obrazovanje i naša briga za njega univerzalne stvari.

TeachingAcademy: Da li to znači da su i učenici univerzalni, da na isti način, jednako kvalitetno, možete da podučavate nekoga u Srbiji i nekoga u Aziji ili Americi?

Profesorka Curtain: Pa, svi su učenici ljudska bića, a ona su univerzalna. Ali podučavanje učenika iz Kine je drugačije od podučavanja učenika iz Srbije ili SAD. Zašto? Zato što u kineskoj kulturi učenici sednu u svoje klupe, stave jednu ruku na sto, drugom preklope prvu ruku i ne mrdaju. Zato nastavnici koji rade u Kini očekuju da će njihovi učenici biti takvi – ali mi znamo da učenici nisu takvi. Deca su svuda ista, vole da se igraju, da se raduju, da uče – moguće je da se nađe nekoliko kulturoloških razlika u smislu toga kako su škole organizovane, ali što se tiče dece, tu nema mnogo razlike.

TeachingAcademy: Kad smo kod podučavanja u Kini, kakva je situacija s poštovanjem koje nastavnik dobija?

Profesorka Curtain: To bi bio deo njihove kulturalne situacije – nastavnici u Kini su veoma poštovani, što, nažalost, nije uvek slučaj u zapadnim zemljama. Jeste teško, ali nastavnik mora da zasluži poštovanje. Zapravo, da citiram Parkera Palmera: „Dobro podučavanje ne može da se svodi samo na tehniku; dobro podučavanje proizilazi iz identiteta i integriteta učitelja.” Tako da, mada metode jesu važne, ono što je još važnije jeste ko je nastavnik, kakvi su identitet i integritet nastavnika. Čest je slučaj da, ako deca vole nastavnika, ona svejedno uče i uprkos tome što taj nastavnik koristi zastarele metode. Zašto? Zato što žele da se povežu s tim ljudskim bićem, s tim nastavnikom. Naša ljudskost je na prvom mestu – metode su na drugom.

Isto važi za mene kao metodičara i edukatora nastavnika (mada su metode ono čemu sam posvetila svoju karijeru); ono što je najvažnije jeste ko sam ja kao ljudsko biće. Kad držim radionice, trudim se da to primenim. To da sam ja samo ja i da ljudima nudim svoju ljudskost i svoje ideje.

TeachingAcademy: Vaše mišljenje o tehnologiji? Trenutno postoji plima obuka i strategija koje se nameću nastavnicima kako bi oni unapredili svoja znanja i veštine u obrazovnim tehnologijama. Da li to guši ovu ideju o ljudskosti i povezanosti?

Profesorka Curtain: Tehnologija je samo još jedno nastavno sredstvo. Ona jeste moćno sredstvo, ali ne može da zameni nastavnika, i moje je mišljenje da čak i onlajn kursevi moraju da uključuju angažovanje nastavnika. Tehnologija takođe mora da bude sinhrona, da se dešava onda kada su učenici u mogućnosti da se povežu s nastavnikom. Baš sam pre neki dan čitala članak o učenicima koji imaju kompjutere u učionici (kao što je slučaj u mnogim školama danas).

I članak tvrdi da takvi učenici ne nauče onoliko koliko nauče oni bez kompjutera. Pretpostavljam da je to zbog toga što „ako mogu nešto da guglam, onda možda i ne moram da se trudim da o tome duboko razmislim”. Upotreba digitrona na časovima matematike je takođe bilo pitanje o kojem su ljudi u jednom trenutku raspravljali. Da, trebalo bi da znamo kako se koristi digitron, ali bi takođe trebalo da znamo kako se vrše računske operacije.

Jer u suprotnom, to neće dopreti do mozga i neće ostati u mozgu. Tehnologija ne može da bude postavljena kao cilj. Ona je sredstvo pomoću kojeg postižemo naše ciljeve. Mislim da se učimo ravnoteži. Treba da se naučimo izbalansiranom korišćenju tehnologije.

A što se strategija tiče, mislim da su informacione i komunikacione tehnologije do te mere uzbudljive da mnogi ljudi žele da isprobaju njihovu primenu i možda smo svi postali malo previše uzbuđeni oko toga. To jeste uzbudljivo i divno sredstvo, ali nikada neće moći da zameni nastavnika.

TeachingAcademy: Podučavanje je pomalo poput mode – teorije dolaze i odlaze i nestaju, da bi se vratile u blago izmenjenoj formi. Osvrnimo se na istoriju nastave stranih jezika i pogledajmo šta danas imamo.

Profesorka Curtain: U nastavi stranih jezika imali smo gramatičko-prevodilački metod, u kom je sve što ste radili bilo učenje gramatike i prevođenje. Nakon toga, posle Drugog svetskog rata, imali smo audio-lingvalnu metodu, jer su ljudi shvatili da, mada je odlično da znate nešto da prevedete, ipak morate biti u stanju da komunicirate s ljudima, i zato se pažnja usmerila na usmenu komunikaciju.

Audio-lingvalna metoda je podučavala ljude rečima i rečenicama. To se može nazvati i metodom papagaja ili metodom bubanja. Tako da ste bubali i koristili govorni jezik, i zvučali ste stvarno dobro, ali niste baš uvek znali šta tačno znači to što pričate.

Danas nastojimo da se fokusiramo na ono što možemo da radimo s jezikom umesto na ono što znamo o jeziku. Mislim da smo u drugačijoj poziciji – znamo više o mozgu, znamo više o učenju i nemam utisak da mnogo govorimo o metodama, nekakvim drugačijim ili posebnim metodama. Više govorimo o smislenosti, kontekstu i kompetencijama.

TeachingAcademy: Šta nam je onda potrebno kao nastavnicima stranog jezika i da li postoji nešto što može da nam bude od pomoći?

Profesorka Curtain: Kako da postignem da učenik napreduje u nivou vladanja jezikom i u načinu na koji se taj napredak ostvaruje? Najpre moram da im kažem šta je to što im treba da bi dobro usvajali jezik, a onda moram da im dam priliku da to i čine.

Postoje tri osnovna načela koja nastavnici stranog jezika treba da imaju na umu – smislenost, podučavanje na ciljanom jeziku i fokus na kompetenciju, tj. šta sve mogu da radim s tim jezikom, umesto šta sve znam o njemu.
Od uvođenja CEFR (Common European Framework – Zajednički evropski referentni okvir) i ACTFL nivoa (The American Council on the Teaching of Foreign Languages – Američko veće za nastavu stranih jezika) naš posao je postao mnogo lakši.

Snaga ovih okvira je fascinantna, tačno kaže šta osoba na A1 nivou može, šta neko ko je početnik (nižeg, srednjeg i višeg stepena) može. Na početku, dok sam radila u državnim školama u Milvokiju, bila sam zadužena za nastavu stranih jezika za ceo okrug, ljudi su znali da me pitaju: „Po kom programu radite?” i ja bih odgovarala: „Pa, koristimo udžbenik Spanish for Mastery i obrađujemo poglavlja 1–15.” A onda bi neko drugi rekao: „Oh, pa mi smo mnogo bolji od vas, mi obrađujemo celu knjigu.” Tako da, u suštini, nismo imali pojma šta radimo.

Nismo imali opis znanja koje se stiče na određenom nivou, samo smo prolazili kroz udžbenik koji je bio organizovan isključivo na temelju gramatičkih koncepata umesto na temelju onoga što učenik funkcionalno može. A danas imamo ovaj divni dar opisa koji su poput plana, poput mape onog šta bi učenik trebalo da može na tom jeziku.

TeachingAcademy: Koautor ste knjige Languages and Learners: Making the Match: World Language Instruction in K-8 Classrooms and Beyond (Jezici i učenici: Kako ih povezati: Nastava svetskih jezika u osnovnim školama i šire). Knjiga je do sada doživela pet izdanja, i stvari su drugačije nego 1988, kada je prvi put objavljena. Kako su promene uticale na knjigu?

Profesorka Curtain: Do ovog poslednjeg izdanja, u knjizi sam imala poglavlje o tome kako da planirate tematski. I prvi pasus je govorio o potrebi postavljanja ciljeva u nastavi, o godišnjim ciljevima i tako dalje. Danas je to poglavlje potpuno drugačije i počinje sa kompetencijama – šta one predstavljaju i koji nivo veštine želite da učenici postignu. Okviri koje smo malopre spomenuli su ovde veoma korisni, i nastavnici moraju da znaju šta učenik treba da ume da uradi. Drugo, moraju da znaju kako da ih testiraju. I samo posle ovoga možemo da pričamo o tematskom planiranju. Ono dolazi na kraju, a ne na početku.

TeachingAcademy: Naslov knjige je takođe izmenjen, iz Jezici i deca u Jezici i učenici. Da li je to povezano s ovim što ste pričali na radionici, o važnosti igre u nastavi kod svih učenika, bez obzira na uzrast?

Profesorka Curtain: Ideje u ovoj knjizi su osnovne, univerzalne ideje za kvalitet nastave i učenja. E sad, s malom decom morate da koristite sve te tehnike, jer će u protivnom otpuzati od vas ili vam otvoreno reći da se dosađuju. Ali starija deca, srednjoškolci i studenti u stanju su da prosto strpljivo sede, tako da sam zaključila da ovaj materijal važi i šire od osnovne škole – da je relevantan za celoživotno učenje od obdaništa!

Druga stvar koju sam shvatila jeste da nastavnici u srednjim školama uopšte ne žele da uzmu ovu knjigu u ruke. Upravo zato, naslov pominje osnovnu školu, ali dodaje „i šire”. Fokus je još uvek na osnovnoj školi, ali želela sam da knjigu učinim dostupnijom i ostalima. Takođe, nije reč o deci, reč je o učenju, zato „učenici”.

TeachingAcademy: Zašto nikad niste napisali udžbenik?

Profesorka Curtain: Pre 25 godina, moj koautorka i ja započele smo jedan projekat. Zvao se „Omar i magično poštansko sanduče”. Bio je tematski orijentisan i komunikativan, i bio je odbijen zbog nedostatka fokusa na gramatiku.

Moram da kažem da smo čak i sa prvim izdanjem Jezika i učenika, koje je izašlo 1988, bili previše napredni, pričajući o integraciji jezika, sadržaja i kulture, o suštinski interesantnom, kognitivno-podsticajnom i kulturalno povezanom. A sada mi je zadovoljstvo da kažem da je to postalo lingua franca, ljudi svuda pričaju o integraciji jezika, sadržaja i kulture – te ideje su sada raširene i nismo više usamljeni u priči o tome.

TeachingAcademy: Nastavnik najpre mora da nauči o kulturi da bi mogao da je integriše.

Profesorka Curtain: Pre nego što počnu da rade, svi nastavnici moraju da dobiju sertifikat od države u kojoj žive. Uslovi su poprilično slični, ali, na primer, u Viskonsinu, gde ja živim, postoji velika zajednica američkih starosedelaca (Ojibwe, Menominee, Ho-Chunk i nekoliko drugih), tako da postoji kurs o populaciji američkih starosedelaca, koji nastavnici moraju da prođu ako žele da podučavaju u Viskonsinu.

TeachingAcademy: Ponekad, mi koji predajemo engleski jezik ne pazimo previše na to koje termine upotrebljavamo. Tematsko planiranje (thematic planning) koje ste spomenuli je dobar primer za to, pošto se zamenjuje nastavom baziranom na tematskom okviru (topic-based teaching). Šta je tematski okvir (topic), a šta tema (theme)?

Profesorka Curtain: Tematski okvir je labavo povezani skup ideja. Tematski okviri koje podučavamo u nastavi stranih jezika su porodica, slobodno vreme, hobiji, škola, prevoz, sport i slično. Tema se tiče značaja nekog aspekta unutar istog tematskog okvira.

Za porodicu, to bi moglo da bude „Kako izgledaju različite porodice”; za hranu bi moglo da bude „Hranljive namirnice”, „Hrana i siromaštvo”, „Hrana i istorijski konteksti”; za životinje, moglo bi da bude „Ugrožene vrste” ili „Životinje i njihova staništa”. Tu uvek imamo centralno pitanje na koje možete da odgovorite, poput „Gde životinje žive”, „Kako da jedem hranu bogatu nutrijentima?”, „Na koje su načine porodice iste i različite”.

TeachingAcademy: To me podseća na projektnu nastavu, u kojoj takođe postoji centralno pitanje…

Profesorka Curtain: Moje poznavanje učenja zasnovanog na projektu ne seže u dubinu, ali suština je u učenju kroz istraživanje. Takođe, svaka tematska celina mora da poseduje centralnu ideju i pitanje. Kod učenja zasnovanog na projektima, mislim da učenici sami traže odgovor na to centralno pitanje, pa se ponekad brinem da li to rade na jeziku koji uče. Ili to pak rade na maternjem jeziku? Po meni, to treba da se radi na ciljnom jeziku, jer u suprotnom – koristiće učenicima, ali ne i njihovom učenju jezika. Tako da bih ja pre odabrala prilagođenu projektnu nastavu, postavljenu unutar neke tematske celine.

TeachingAcademy: A koliko su daleko CLIL (Content and Language Integrated Learning – učenje uz integraciju sadržaja i jezika) i dvojezična nastava?

Profesorka Curtain: CLIL se temelji na kanadskim programima, gde su jezik i sadržaji integrisani. Ovakvo učenje je kognitivno podsticajno i kulturalno povezano, što je upravo ono što i mi nastojimo da postignemo. CLIL je nesumnjivo moćan i mislim da treba da postoji u svakoj učionici. Dvojezična nastava je deo mog radnog iskustva.

Osnovala sam tri dvojezične škole u Milvokiju: nemačku školu, francusku školu i špansku školu. Svi predmeti se podučavaju na ciljanom jeziku, deca počinju u vrtiću, sa 4 ili 5 godina. Kad dođu u drugi razred, počinjemo s nastavom engleskog. Sjajna stvar s tim je da učenici izlaze iz škole sa sposobnostima i na ciljnom i na maternjem jeziku. Biti dvojezičan zaista znači imati najbolje od oba sveta.

Dvojezičnost postaje sve popularnija i popularnija. U Sjedinjenim Američkim Državama dvojezična nastava ili „programi imerzije”, kako ih mi nazivamo, više su na osnovnoškolskom nivou, u nižim razredima osnovne škole, dok, na primer, ovde u Evropi vi počinjete s nastavom engleskog u osnovnoj školi, a tek u višim razredima osnovne škole prelazite na neki dvojezični program i učite predmete kroz taj jezik.

TeachingAcademy: Ko je izvor liderstva u nastavi: nastavnik ili direktor škole?

Profesorka Curtain: Nažalost, direktor škole, jer je to osoba koja može da sputa nastavnika. U stvari, predavala sam u jednoj takvoj školi, vrlo problematična škola, ali nakon što se vrata učionice zatvore, možeš da imaš svoj svet, možeš da podučavaš i učenici će moći da nauče.

Mislim da je direktor jako bitan za školu u kojoj se nalazi, i ako škola ima moćnog direktora ili lidera, ona će napredovati. Ako škola nema sposobnog direktora, neki će razredi napredovati, zavisno od toga koji nastavnici u njemu rade.

TeachingAcademy: Šta je nastavnicima potrebno?

Profesorka Curtain: Podrška. Neko ko će reći: „Razumem šta radiš”, „Mislim da je to što radiš vredno”, „Cenim to što radiš”. Takođe im je potrebno da direktor uđe u učionicu i zaista vidi šta se dešava u nastavi i dâ povratnu informaciju.

Nastavnicima je potrebno da rastu i razvijaju se. U SAD imamo sjajan projekat koji se zove TELL (The Teacher Effectiveness for Language Learning – Efektivnost nastavnika u učenju stranog jezika) i on predstavlja grupu stručnjaka, nastavnika i program lidera – što je nekad bio moj posao – čiji je zadatak da objedine sva znanja o tome šta znači biti izvrstan nastavnik u planiranju, šta znači biti izvrstan nastavnik u podučavanju ciljanog jezika i slično. TELL projekat se tiče onog što nastavnici mogu da učine sami za sebe kako bi učili i napredovali.

TeachingAcademy: Koji su najveći izazovi s kojima se nastavnici susreću?

Profesorka Curtain: Nedostatak podrške, gledano iz više različitih perspektiva. Čak i iz šire kulturološke perspektive, činjenica da ste nastavnik, a ne doktor npr, neće vam doneti poštovanje. A nastavnici utiču na budućnost društva u jednakoj meri kao i lekari.

Onda, kad pogledamo iz ugla dostupnosti resursa, u smislu koja nastavna sredstva imamo na raspolaganju za podučavanje. Takođe, gledano iz perspektive roditelja – da li roditelji uvažavaju i podržavaju nastavnika kao što je to bilo pre? Kontekst koji su nastavnici imali pre danas više nije tu. I to je jako, jako usamljeničko zanimanje. A ljudi ga rade, rade ga iz ljubavi.

TeachingAcademy: Kako prežive?

Profesorka Curtain: Imaju misiju. Misija je ljubav i briga. I spasavanje planete.

TeachingAcademy: Znaju li nastavnici koliko su važni?

Profesorka Curtain: Uvek se postaram da im to kažem, a razlog zašto to radim je jedna nastavnica koja mi je prišla nakon moje radionice u državi Nju Džersi pre dve godine i rekla mi: „Mislila sam na Vas celim putem do kuće.” Zapitala sam se koja ju je to tehnika ili ideja naterala na razmišljanje, ali onda je rekla: „Vi ste nam zahvalili.”

Nastavnici u Sjedinjenim Američkim Državama su trenutno svuda pod lupom i pozivaju se na odgovornost, sa rezultatima testova, a ti testovi ne uzimaju u obzir ništa od onoga što učenici donose. Zato se ja danas trudim da kažem nastavnicima koliko su važni i da ih podržim i zahvalim im na onome što rade i za brigu i ljubav koju pružaju deci.

Započinjem sa: „Hvala vam, hvala vam na onome što jeste, hvala vam za ljubav i brigu koju pružate učenicima, mogli biste naći bolje plaćen posao, ali ovde nešto činite.” I onda ih zamolim da kažu jedni drugima: „Ti menjaš svet, podučavajući svako pojedinačno dete. Ti si ta razlika koja će pomoći da svet postane mirnije mesto. Zato što ti daješ deci dar novog jezika.”

TeachingAcademy: Takođe, govorite nastavnicima da su nosioci kulture.

Profesorka Curtain: Moje je uverenje da bi nastavnici stranih jezika trebalo da pričaju na stranom jeziku koliko god je to moguće. Ne pričajte srpski da biste objasnili kako funkcioniše engleski, pričajte engleski! Kad pričate engleski, donosite tu kulturu, jer su jezik i kultura isprepleteni, i tako dajete deci osećaj da se nalaze unutar te kulture.

TeachingAcademy: Zašto neki nastavnici zaziru od toga da pričaju na jeziku koji predaju?

Profesorka Curtain: Moguće je da se brinu da njihovo znanje jezika nije dovoljno dobro. Želela bih da poručim nastavnicima da njihov engleski ne mora da bude besprekoran da bi kreirali atmosferu te kulture.
Ali to nije glavni razlog. Mislim da je glavni razlog taj što misle da ih deca neće razumeti.

Posebno kad se radi o objašnjenjima gramatike. Takođe, mnogo je veći posao podučavati sve na engleskom. Zašto? Potrebno vam je mnogo slika, vizualnih nastavnih sredstava i aktivnosti, morate konstantno, na tri ili četiri načina, da deci pokazujete šta nešto znači. To jeste mnogo više posla, ali isto tako jeste mnogo delotvornije.

TeachingAcademy: A šta je sa učenicima? Šta je učenicima najpotrebnije?

Profesorka Curtain: Oni treba da budu u ambijentu u kom nastavnik kreira aktivnosti koje su intrinzički zanimljive, kognitivno podsticajne, kulturološki povezane i komunikacijski svrsishodne. U suštini svega ovoga je smislenost, kao i postojanje prilike da se koristi jezik.

TeachingAcademy: Pomenuli ste igru kao važan faktor u podučavanju i učenju. Zašto u nekom trenutku prestajemo da se igramo s decom?

Profesorka Curtain: Obično smatramo da su igre prikladne do petog razreda osnovne, kada to počinje da se menja. Društveno smo uslovljeni da mislimo kako igra nije akademska stvar, i da visoki standardi u obrazovanju neminovno podrazumevaju papir i olovku. Potrebno je da se podsetimo da to nije tako. Jako je važno da na času ne koristimo samo standardne aktivnosti, nego da igra i zabava budu deo našeg rada.

TeachingAcademy: Igre nisu samo za decu – mi se igramo na radionicama za unapređivanje nastavnika. Često bivamo zamoljeni da ustanemo i uradimo nešto blesavo. Zašto onda neki nastavnici odluče da ne rade to isto u učionici?

Profesorka Curtain: Ili možda to urade i onda ih drugi nastavnici kritikuju. Kažu im: „Nisi dovoljno dobar nastavnik, jer nisi dovoljno akademski nastrojen.” I ovo se posebno često dešava u srednjoj školi, gde vlada ta ideja da biti akademski nastrojen znači isključivo raditi s papirom, olovkom i idejama, i ne raditi ništa fizički, niti koristiti nastavna sredstva. Jednostavno, treba to promeniti. Akademski principi se tiču povezanosti s mozgom i motivisanja učenika da budu kognitivno angažovani.

TeachingAcademy: Da li je nastavnike teško naterati da budu angažovani tokom radionica? Šta Vi radite da biste ih podstakli da se angažuju?

Profesorka Curtain: Znate one nastavnike koji dođu na radionicu i najradije bi samo sedeli? Moram da budem iskrena, i ja sam takva ponekad – odem na neku radionicu i sve što želim jeste da sedim. A kada voditelj kaže: „Ustani i uradi to i to”, ja to ne želim, ali kad to učinim, uključim se.

Pričanje s različitim ljudima vas angažuje. Ako držim celodnevnu radionicu, počeću s nečim što se zove „Partneri kroz sate”. To je aktivnost u kojoj treba da se nacrta sat sa svih 12 sati na njemu i onda obično ljudima kažem da zaokruže 12 sati, 3 sata, 6 sati i 9 sati, nakon čega treba da nađu partnera za svaki od tih sati. Onda im kažem – idite do svog partnera za 12 sati, i dam im neko pitanje za diskusiju. Nakon toga im kažem da odu do svog partnera za 6 sati. A kroz dan, takođe primenjujem „Kaži partneru” i to na svakih deset minuta, prosto da bih ih malo aktivirala nečim što moraju da rade umesto da samo sede.

Druga stvar koju se trudim da radim jeste da budem primer dobrog podučavanja, sa centralnom idejom i pitanjem, sa opisom kompetencija, i onda se vratim nazad na svoju centralnu ideju, pitanje i svoj opis kompetencija. I onda sve to zaokružim. Naporno radim da bih primenila ono što govorim u onome što radim.

TeachingAcademy: Neke zaključne misli i poruke nastavnicima?

Profesorka Curtain: Trudite se da vaše aktivnosti budu: intrinzički zanimljive, kognitivno podsticajne, kulturalno povezane i komunikacijski svrsishodne. A kad vidite neku zgodnu aktivnost, poput one zabavne aktivnosti sa plišanim medom koju smo radili na radionici, razmišljajte o tome kako da je proširite. Iscedite je i dobijte hiljadu aktivnosti.