Intervju sa dr Ankom Ruksandrom Pandeom

Dr Anka Ruksandra Pandea, savetnica za obrazovanje pri Savetu Evrope (Evropski centar za mlade u Budimpešti), posetila je ovog jula Srbiju u svojstvu gostujućeg predavača na Nacionalnom treningu za edukatore o ljudskim pravima.

Njena stručna oblast podrazumeva razvoj kompetencija trenera, osoba koje rade sa mladima i mladih lidera; izgradnju kapaciteta nacionalnih i međunarodnih organizacija mladih i saradnju sa donosiocima odluka i vladama. Iako je doktor istorije, njena interesovanja su daleko šira i tiču se građanskih prava, obrazovanja, rodne ravnopravnosti, građanskog obrazovanja, projektnih inicijativa, upravljanja, organizacionog razvoja, umetnosti, kao i zdravstva i smanjenja siromaštva, dok se obrazovanjem na polju ljudskih prava bavi preko 16 godina. Sa svojim akademskim radom i iskustvom u oblasti obučavanja i podučavanja ljudskih prava na fakultetu, i zanimanjem za Balkan, Ruksandra je bila sjajno pojačanje na Nacionalnom treningu, te se ljubazno odazvala našem pozivu na razgovor.

Znaj sv(oj)a prava!

TeachingAcademy: Iako je cilj ovog treninga stvaranje edukatora o ljudskim pravima, učesnici treninga dolaze iz oblasti neformalnog, ali i formalnog obrazovanja, poput srednjih škola. Predavali ste na fakultetu. Imate li i druga predavačka iskustva?
Ruksandra: Takođe sam i nastavnik istorije, dakle, mogu da predajem u osnovnim i srednjim školama. Taj modul je podrazumevao određene sate prakse u nastavi, a na početku, kada sam sarađivala sa brojnim organizacijama u Rumuniji, vršnjačko obrazovanje je u srednjim školama bilo zastupljeno u velikoj meri. Tako da mi je i formalni sektor dobro poznat.

TeachingAcademy: Zbog čega su ljudska prava važna za nastavnike?
Ruksandra: Mislim da su ljudska prava važna za sve. I nastavnicima i onima koji to nisu, i studentima i onima koji to nisu – smatram da bi svako morao da zna svoja ljudska prava. I svako bi trebalo da bude u stanju da prepozna kršenja, te da ima pristup informacijama o tome šta treba da učini u slučaju kršenja sopstvenih prava i prava drugih.

Dva su razloga zbog kojih je od suštinskog značaja da nastavnici budu svesni ljudskih prava i da razumeju vrednosti u vezi sa njima. Pre svega – da zaštite sebe kao ljudska bića, ali takođe, kao nastavnici, imaju ključnu ulogu u stvaranju kulture poštovanja ljudskih prava. Kada se bavite decom i mladima, možete uspešno da menjate društvo. Jer ako škola postane sredina u kojoj se strukture moći tretiraju na različite načine, o ljudskim pravima se neće samo govoriti, već će ona zaživeti. To stvara zajednicu koja je demokratska, gde se deca i mladi poštuju, a dijalog neguje. Naposletku će ljudi koji završe takve škole prirodno poneti sa sobom i ovakav način razmišljanja.

Razumem da ne možemo odmah imati savršene škole i da se društvo neprestano menja, ali smatram da nastavnici poseduju strast za učenjem koju ne primenjuju samo onda kada pomažu drugima da uče, već i kada to sami čine. Svi smo mi odrasli u rasističkom društvu punom predrasuda i svi imamo sopstvene granice i ograničenja. Ljudska prava vam pružaju okvir kojim se neprestano za jedan korak pomeraju te granice i zato čovek to mora da nauči.

TeachingAcademy: Da li je obrazovanje iz oblasti ljudskih prava već prisutno u školama?
Ruksandra: Jeste, ali u kojoj meri i koliko se dobro primenjuje zavisi od zemlje do zemlje, ponekad čak i od škole do škole. Na primer, u školama postoji veliko preklapanje između građanskog vaspitanja i ljudskih prava. Viđala sam škole koje imaju veoma jaka partnerstva sa nevladinim organizacijama (koje dovode ljude izvan škole da drže predavanja iz ove oblasti), kao i nastavnike posvećene edukaciji o ljudskim pravima, koji je uključuju u svoje predmete. Mislim da je istorija dobar primer jer sadrži elemente edukacije o ljudskim pravima, podržava razvoj kritičkog i analitičkog razmišljanja i tako dalje. Takođe, književnost i edukacija o ljudskim pravima idu ruku pod ruku. Verovali ili ne, čula sam dobre primere iz matematike, hemije ili fizike, u kojima uz malo kreativnosti možete osmisliti moralne dileme. Ovo je, dakle, jedan viši nivo u napretku edukacije o ljudskim pravima – više nije reč o jednom času nedeljno.

TeachingAcademy: Koja ljudska prava se najviše krše u ovom regionu?
Ruksandra: Na Balkanu i dalje imamo problem sa diskriminacijom. Mnoga se prava krše, naročito kada je reč o određenim grupama koje su i dalje na marginama društva i koja se još uvek ne smatraju jednakim. Na primer, romske zajednice. Imamo, dakle, još mnogo posla i plašim se da je da je pristup socijalnim pravima (stanovanje, kvalitetno obrazovanje, zdravstvo) pitanje sa kojim se suočavamo svi u regionu.

TeachingAcademy: Kako biste ocenili situaciju u drugim zemljama?
Ruksandra: Zavisi. Sada imamo Povelju o obrazovanju za demokratsko građanstvo i obrazovanju za ljudska prava, koja vladama daje preporuke i smernice u pogledu implementacije u formalnom i neformalnom sektoru, kao i u radu sa roditeljima i širim zajednicama. Kako bismo imali celokupnu sliku, na svakih 5 godina ocenjujemo nivo implementacije, kako sa vladama, tako i sa građanskim društvom. Ono što smo otkrili je, na neki način, veoma nepodudarno. Jer, iako su neke mere koje su vlade preduzele vrlo zanimljive, možda je suviše rano da ocenimo njihovu učinkovitost – povelja je usvojena 2010, a šest godina za jednu povelju ili dokumente vezane za politike nije dugačak period, naročito kada se u obzir uzme činjenica da Povelja pokriva široku oblast preporuka.
Ima zemalja sa dužom tradicijom prakse građanskog obrazovanja i ljudskih prava u školama, dok je u nekim državama ovo pitanje tek u povoju. Potrebno je vreme da se lideri obrazuju. U svakoj zemlji je bilo uspona i padova. Edukacija o ljudskim pravima predstavlja odraz stanja ljudskih prava u nekoj zemlji: kada je o ovoj temi reč, ne postoji zemlja na svetu u kojoj se ljudska prava ne krše. Međutim, danas imamo bolje mehanizme za borbu i bolje sisteme zaštite, možda čak i na nacionalnom nivou.

 

TeachingAcademy: Na koji način bi nastavnici mogli da se uključe u ovo?
Ruksandra: Postoji više načina. Na primer, Savet Evrope (Sektor za obrazovanje i Evropski centar za mlade) razvija priručnike o edukaciji iz oblasti ljudskih prava koji pokrivaju brojne teme. „Compass”, na primer, pruža ne samo predznanja o ovoj temi, već i nastavne aktivnosti za čas. Mislim da je dobro početi odatle, pogotovo ako nemate pristup obukama.

U nekim zemljama imamo centre za obuku nastavnika koji takođe nude građansko obrazovanje ili obrazovanje iz ljudskih prava. Štaviše, postoje brojne nevladine organizacije (prava dece, organizacije koje se bave mladima ili manjinama) koje bi bile i te kako voljne da pomognu nastavnicima bilo u okviru njihovih projekata bilo u okviru kurseva obuke. Na evropskom nivou postoji nekoliko programa.

Sektor obrazovanja (COE) ima program obuke za nastavnike po nazivom Pestalozzi. Svake godine biraju drugačije teme, a imaju i međunarodne treninge, zbog čega mislim da je to nešto što bi svaki nastavnik trebalo da razmotri. Takođe postoji jedan centar za obrazovanje sa kojim često sarađujemo, European Wergeland Centre, koji organizuje letnje akademije. Trenutno su usredsređeni na Balkan, pa bi i to trebalo proveriti. Zanimljivo je izaći iz nacionalnog okvira i čuti kako drugi to rade, kako pristupaju različitim temama i primenjuju ljudska prava.

TeachingAcademy: Koji je naredni korak za edukatore u okviru ovog treninga?
Ruksandra: Očekujemo da dalje prenose stečena znanja. Zbog toga nastojimo da omogućimo ove obuke na lokalnim ili nacionalnim jezicima (ne očekuje se od svakog edukatora da govori engleski ili francuski). Drugi razlog je to što je potrebno da se na nacionalnom nivou raspravlja o tome šta je moguće primeniti, jer su takve diskusije konkretnije od onih na međunarodnim obukama. Očekujemo da po povratku u svoju sredinu – bilo da je reč o školi, nevladinoj organizaciji ili TeachingAcademy – počnu da primenjuju naučeno u praksi. Zbog toga smo odabrali ljude koji imaju kapacitet da prenose znanja i veštine. To može da znači da će početi da integrišu elemente obuke iz ljudskih prava u svoje obuke ili, sa druge strane, može da znači započinjanje novih projekata. To podrazumeva mnogo toga.

Druga stvar za koju se nadamo da će proisteći iz ove obuke jesu mreže. Smatram da ne moramo sve sami da radimo, izolovano, i da smo povezaniji nego što smo ponekad spremni da priznamo. Potrebne su nam mreže edukatora u oblasti ljudskih prava, koji su sposobni da, pre svega, podrže jedni druge i uče jedni od drugih. Mislim da je to sjajan način da stvorimo zajednicu i razvijemo praksu edukatora u oblasti ljudskih prava. I treće – da pritiskaju i zagovaraju kod vlada i drugih zainteresovanih strana uvođenje edukacije o ljudskim pravima u glavne tokove, kako u formalnom obrazovanju tako i u radu sa mladima, u omladinskoj politici i drugim poljima. A za to su vam potrebni glasovi ljudi iz struke – vas, nastavnika i trenera.