Srpski
Ko hoće – nađe način, ko neće – nađe izgovor
Retka su zanimanja poput nastavničkog, čiji se rad ne završava onog trenutka kada napuste školsku zgradu. Oni nose svoj posao kući. Najčešće je to kroz pripreme za nastavu, koje treba svakodnevno pripremati, a često je to u vidu pismenih zadataka i testova koje treba pregledati i oceniti. Nastavnici su u mislima neprekidno u nastavi jer uvek preispituju svoje postupke, kako metodičke – šta su i kako učenicima prezentovali, koliko su učenici od toga prihvatili i sl., tako i profesionalne – na koji način su se obratili učenicima, šta su pitali, da li je bilo primereno temi, uzrastu, izloženom sadržaju i tome slično. Zbog toga je posao nastavnika i vrlo kompleksan jer, pored stručnosti, u svom predmetu zahteva i dobro poznavanje učenika, njihove ličnosti i interesovanja.
Moderna tehnologija je omogućila da budemo svima i u svakom trenutku dostupni. Shodno tome, česti su i pozivi učenika i roditelja telefonom ili kontakti imejlom. Sve ovo navedeno se može posmatrati iz dva ugla. Može biti nedostatak, a može biti i prednost. Moj lični izbor je da to bude prednost i odluka da tu stalnu prisutnost medija i novih tehnologija iskoristim radi kreiranja časova koji će biti primereni savremenim generacijama.
Učenici su živa bića sa svim svojim vrlinama, manama, strahovima, nadanjima, maštom i o svemu tome treba voditi računa. U neposrednom radu sa učenicima lako se uočava da su im igra, ples, gluma i slične aktivnosti vrlo zanimljivi i inspirativni, mnogo bliži nego samo učenje. Na osnovu toga lako se rađa ideja da treba kreirati časove koji će sadržati sve ovo što oni vole i treba pokušati da im na taj način prenesemo nova ili utvrđujemo ranije stečena znanja.
Ipak, treba uskladiti želje i mogućnosti nastavnika sa željama i mogućnostima dece. Svaki nastavnik koji se upusti u menjanje nastave zna da može birati različite alternativne oblike rada sa učenicima kao što su rad na projektima, istraživački rad, radionice sa roditeljima, rad sa stručnjacima iz različitih oblasti, radionice, kvizovi, eksperimentalne sekcije, rasprave i dijalozi, sportske vannastavne aktivnosti, posete sajmovima obrazovanja, posete istorijskim znamenitostima itd.
Nastavnik ima ulogu da, uz roditelje, osposobi učenike za život i rad. U okviru školovanja funkcionalna znanja se razvijaju usmeravanjem obrazovnih procesa prema učeniku i njegovim aktivnostima, kao i stavljanjem naglaska na ona obrazovna postignuća koja podrazumevaju razvoj jezičke, matematičke, naučne, umetničke, kulturne, tehničke i informatičke pismenosti, koje su neophodne za život i rad u savremenom društvu.
Ukoliko oni uvide sami da se stečena znanja i veštine u školi mogu primeniti van škole, u rešavanju problema u realnom životu, u zadovoljenju sopstvenih želja i ciljeva, to ih motiviše i aktivira. Često se dešava da učenici izražavaju nezadovoljstvo i pitaju zašto nešto uče? Ukoliko ne dobiju adekvatan odgovor, to ih čini pasivnim, nezainteresovanim i nemotivisanim za školske sadržaje i aktivnosti.
Za mene je sve ovo bio izazov da osmislim novi pristup časa obrade sa učenicima 7. razreda kroz scenski prikaz teme. Nastavna jedinica je bila „Industrijska revolucija”, sa posebnim osvrtom na pozitivne i negativne posledice revolucije na prirodu i društvo.
Cilj časa je bio da učenici steknu nova saznanja i veštine u okviru ove teme, kao i da uoče da neki izumi pored pozitivnih efekata imaju i loše posledice po društvo i čoveka.
Napisala sam scenario u kome su glavni likovi bili Džejms Vat, Stivenson, Priroda, Voda, Društvo i Nikola Tesla.
Jedna grupa učenika je učila tekst, druga je radila kostime, treća je radila scenografiju.
Pažljivo su čitali i vežbali tekst i pomagali jedni drugima prilikom vežbanja teksta. Probe su bile vesele, kao i izrada kostima i scenografije. Njihova međusobna saradnja je bila puna empatije. Gotovo svi koji su na bilo koji način učestvovali u nekom segmentu pripreme časa osetili su duh zajedništva.
Scenski prikaz kao oblik učenja doprinosi unapređenju obrazovno-vaspitnog rada jer je znanje stečeno povezivanjem sadržaja iz više različitih oblasti trajnije. Na taj način se sveobuhvatnije sagledavaju pojedine ličnosti, događaji i vremenski okviri. Ovakvim načinom rada učenici razvijaju samoinicijativu, osposobljavaju se za saradnički rad. Kooperativnim učenjem razvijaju se socijalne veštine jer svi učesnici dele odgovornost za uspešnost u radu. Pokazuje se i nov način učenja – vršnjačko učenje jer učenici vole da imitiraju i oponašaju druge. Glumeći druge osobe, oni se istovremeno zabavljaju i poučavaju publiku, u što smo se i sami uverili pripremajući i realizujući ovaj ugledni čas.
Realizujući ovaj čas, koristili smo individualni, grupni i frontalni oblik rada, kombinovali razne metode (dijalošku, ilustrativnu, demonstrativnu…). Ostvarili smo horizontalnu korelaciju sa brojnim predmetima kao što su srpski jezik, matematika, biologija, geografija, tehničko obrazovanje, fizika, građansko vaspitanje i geografija.
Čas je naročito podsticao međusobnu saradnju, kreativno izražavanje, maštovitost, manuelnu spretnost, logičko razmišljanje, prikladan kritički govor i odnos, interesovanje, samopouzdanje, pozitivnu nacionalnu svest, negovanje učtivog i izražajnog govora.
Aktivnosti nastavnika su se ogledale u komunikaciji (izlaganju, opisivanju, objašnjenju, upućivanju, odgovaranju, savetovanju, podsticanju, ohrabrivanju, omogućavanju međusobne saradnje), pravljenju prezentacije, fotografisanju, biranju i donošenju materijala, alatki za rad, uređenju prostora za rad.
Čas koji smo osmislili, pripremili i realizovali je zahtevao mnogo zalaganja i uključio je veliki broj učenika. Želela sam da tradicionalni način prenošenja znanja zamenim alternativnim oblikom učenja i uspela sam uz veliku pomoć svojih učenika. Pravljenje kostima iz njima daleke epohe je takođe bio jedan vid igre, ali su oni na taj način mnogo naučili. Nisu ni primetili kako vreme prolazi, a znali su čitave uloge napamet, sami su rezali, bojili, farbali, pomagali u nameštanju scene.
Možda će nekima od njih scena biti mesto gde će u budućnosti nastupati. Neki će možda zavoleti posao reditelja, kostimografa, frizera, tonca, istoričara… Pripremajući čas, imala sam i te dugoročne ishode u planu, ali to zasad još nije sigurno i potvrđeno.
Pokazalo se da iskrena zainteresovanost, želja, nadahnuće, upornost, istrajnost, mašta i dobra kooperativnost sa decom dovode do uspešne realizacije koja proizvodi novu energiju i inspiraciju za dalji rad i divnu saradnju.
Literatura:
Bjeljac, M. „Školska scena”. Beograd: EDUKA D. O. O., 2013.
Jevrić, J., B. Bečanović, Z. Petrović. „Istorija 7”, udžbenik za sedmi razred osnovne škole
Ivić, I., A. Pešikan, S. Antić. „Aktivno učenje 2”. Beograd: Institut za psihologiju i UNICEF, 2003.
Ivić I., A. Pešikan, S. Antić. „Aktivno učenje 2”. Beograd: Institut za psihologiju, Ministarstvo prosvete i sporta, 2001.
Matijević, M. „Alternativne škole: Didaktičke i pedagoške koncepcije”. Zagreb: Tipex, 2001.
Bognar, L. „Od postojeće ka inovativnoj školi, u potrazi za savremenom osnovnom školom”. Zagreb: Institut za pedagoška istraživanja Filozofskog fakulteta, 1991.
Pešikan, A. „Psihološki pristup aktivnom učenju istorije na osnovnoškolskom nivou”, odbranjena doktorska teza. Beograd: Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, 2000.
Regulir, K. „Najveće kulture sveta”. Beograd: Politika, Narodna knjiga, 2007.
Autor: JELENA MARKOVIĆ, rođena 1976.g. Profesor istorije,diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini 2000.godine. Radi kao nastavnik istorije u OŠ“ Vuk Karađžić“ u Surčinu. Rad sa učenicima i učešće na stručnim skupovima su doprineli njenom stručnom usavršavanju. 2017.godine je stekla zvanje pedagoški savetnik. Bavi se temama koje se tiču autonomije škole i nastavnika u cilju podizanja kvaliteta nastave. Učestvovala je na brojnim međunarodnim simpozijumima koji se bave različitim aspektima nastave , sve u cilju unapređenja. Koordinator je tima za međuškolsku saradnju, čime je doprinela da njena škola učestvuje u EU projektu „ Vrednosti koje nas povezuju“i u projektu ” Naša mašta može svašta.”
