Kroz igru u istraživanje

Kroz igru u istraživanje

Školska matematika u Srbiji se zaustavila u razvoju sredinom prošlog veka i ono što danas imamo ne odgovara ni potrebama ni karakteru učenika. Može se reći da matematika ne razvija kreativnost kod učenika, nego je čak i ubija. Nastava je usmerena samo na učenje procedura i činjenica, tako da učenici ostaju na nivou prepoznavanja i reproduktivnom nivou, što su najniži nivoi mišljenja (ovo pokazuju i PISA istraživanja – samo pola procenta naših učenika je na najvišem nivou mišljenja, dok ih je u Šangaju čak 26,8%). Čak i matematička takmičenja, koja su usmerena ka takozvanoj talentovanoj deci, testiraju samo jedan, za današnje vreme veoma siromašan, skup veština čiji značaj učenici ne mogu prepoznati u svetu koji ih okružuje. Ovo bi se moglo sažeti u „nema života u školskoj matematici”.

Kako oživeti školsku matematiku? Ili još bolje: šta jedan nastavnik matematike može učiniti, primoran da se prilagodi zastarelim programima, bez adekvatnih obrazovnih sredstava sa birokratijom za vratom? Odgovor je: može mnogo toga. Može da unese zabavu u učionicu, može da zagolica maštu učenika, može da im pokaže moć matematike kroz igru. Znam da će većina na ovom mestu reći da ne mogu da stignu da prođu ni kroz redovne sadržaje, a kamoli da ubacuju nešto novo. Ta primedba je na mestu, jedino što je besmislena, a besmislena je zbog toga što većina učenika pokaže na završnom ispitu tako malo da se to može naučiti za mesec dana ne baš intenzivnog rada. Sa srednjom školom je slično stanje – većina maturanata u februaru skoro da ništa ne zna, a onda se za tri meseca pripreme za prijemni i udesetostruče svoj skor. To je činjenica i dobro je što je tako, jer to znači da ima mesta za igru na času matematike.

Tema koju ovde otvaram je mnogo složenija. Nije sporno da se kroz igru lako mogu razviti matematičke veštine, ali to je i dalje nizak nivo mišljenja. Želja za istraživanjem i preduzimanje koraka u tom smeru je nešto što nije lako razviti, a veoma se lako uništi. Svesni smo da mala deca imaju jak poriv za istraživanjem i da taj poriv ostane negde u školskim klupama, tako da tinejdžeri često nemaju nikakva interesovanja. Adolescencija je vreme kada se razvijaju najviši nivoi mišljenja, i ako oni dočekaju to doba bez želje da se bilo čime bave, mi kao nastavnici smo uradili jako loš posao i nema opravdanja.

Evo nekih bitnih preporuka koje treba imati u vidu kada se organizuje igranje igara (kompjuterskih ili bilo kojih drugih) u učionici.

1. Izbor igre

Nastavnik može da predloži igru, ali je mnogo bolje kad se igra dobije kroz breinstorming, a nastavnik treba da vodi računa da izabrana igra može da podstakne istraživanje. Učenici koji su bili najglasniji u izboru igre treba da preuzmu i odgovornost u organizaciji.

2. Ovladavanje veštinama

Treba pustiti učenike da dobro ovladaju igrom, da se izdvoje najbolji igrači i da se uspori sa napredovanjem u igračkim veštinama. Tek nakon toga treba raditi na tome da igra preraste u istraživanje.

3. Kognicija

Kad se igra „odomaćila” među učenicima, vreme je da se pređe na sledeći nivo. Pitanja! Pitati što više i ohrabrivati učenike da i oni postavljaju pitanja. Šta je najbolja strategija? (optimizacija); Zašto je Mika najbolji, koji su to njegovi kvaliteti koji mu daju prednost u igri? (analiza veština); Zašto si baš tako igrao, kako si razmišljao? (metakognicija).

4. Matematički koncepti

Mnoge igre koje se mogu naći na internetu pod math games kriju duboke matematičke koncepte. Na primer, Angry birds je bila tema na mnogim skupovima matematičkih edukatora jer kod dece razvija jak osećaj za kosi hitac. Dobro mesto da se postavi pitanje: Zašto ptice baš tako lete? Šta se dešava kad se ugao povećava? Pod kojim uglom je najbolje izbaciti pticu da odleti najdalje? Da li može da se izračuna pod kojim uglom i kojom jačinom treba izbaciti pticu, pa da stigne na željeno odredište? Da li možeš da zamisliš realnu situaciju u kojoj bi ti veštine koje si stekao igrajući igricu pomogle? Ovakva pitanja se mogu postaviti kroz igranje mnogih igara. Treba samo malo mašte, dobre volje i poverenja u učenike.

5. Samostalno istraživanje

Ako ste dobro podgrejali maštu učenika i probudili želju da vide nešto više, oni će sami istraživati. Preduslov za to je da ne odgovorite baš na sva pitanja učenika. Nemojte biti sujetni i slobodno recite: „Ne znam da vam odgovorim na ovo. Bilo bi dobro da neko prouči ovo pitanje i da nam svima objasni.” Ako nastavnik ne zna odgovor na neko pitanje, to je dodatna motivacija za učenika da traži odgovor. I istraživanje je počelo!

Zapamtite! Vi niste samo treneri i ocenjivači, vi ste mnogo više od toga. Od vas zavisi budućnost mnoge dece. Ne zaboravite da je vaša uloga pre svega da podstaknete dečiju maštu i istraživački duh, da pomognete deci da razviju svoje misaone procese i pozitivne stavove prema matematici i da je primene u realnom životu. I zato ne propustite priliku da se igrate sa njima!

Autor bloga: dr Ivan Anić

Ivan Anić je doktorirao u oblasti matematike na Prirodnomatematičkom fakultetu u Novom Sadu, a trenutno je zaposlen u Visokoj školi strukovnih studija ITS. Tokom dugogodišnje karijere, u prestižnim časopisima je objavio brojne naučne radove koji se tiču primenjene matematike i nastave iz ovog predmeta. Član je srpskog PISA tima, kao i Nacionalnog saveta za praćenje rezultata PISA projekta, i zamenik glavnog menadžera za TALIS projekat u Srbiji. Trenira nadarene učenike za matematička takmičenja do nivoa matematičke olimpijade.