Srpski
Lekcije nastavnika o sprečavanju izgaranja na poslu
Nedavno istraživanje objavljeno u Žurnalu Akademije za menadžment (Academy of Management Journal) pokazalo je da ljudi koji svoje karijere tretiraju kao poziv imaju izrazito visok nivo izgaranja na poslu.
Prema istraživačima, ljudi koji svoju karijeru vide kao poziv osećaju strast prema poslu, imaju osećaj obaveze ili moralne dužnosti, kao i potrebu da doprinesu pozitivnim promenama u društvu. Iako ih ovakav stav čini dragocenim radnicima, strast koju imaju prema poslu znači da ih je lakše iskoristiti. Istraživači ih opisuju kao ljude koji idu mnogo dalje od ispunjavanja propisanih obaveza, rade neplaćeno i preuzimaju najteže zadatke. Ovakva posvećenost podrazumeva značajno emocionalno pražnjenje. Ne čudi da su često najposvećeniji radnici i najiscrpljeniji.
Izgaranje na poslu je veliki problem u raznim profesijama, od lekara i medicinskih sestara, preko socijalnih radnika do advokata. Ipak, ovaj sindrom je naročito čest među nastavnicima u američkim državnim školama. Između 40 i 50% nastavnika napušta svoju profesiju nakon pet godina službe. Nastavnici koji su napustili svoju profesiju navode razne razloge; niska plata, iako česta pritužba, svakako nije jedini problem. Dugo radno vreme, nedostatak autonomije, velika odeljenja, nedostatak vremena da se ode do toaleta, kao i rastući pritisak da se preuzme odgovornost uprkos neadekvatnim resursima stvara okruženje koje je naročito toksično za nastavnike koji osećaju da im je dužnost da „učine sve što je u njihovoj moći“ da pomognu svojim đacima u učenju.
Iako mnogi nastavnici redovno prevazilaze svoje obaveze zarad učenika, njihov trud izrazito je slabo plaćen. Jedno nedavno istraživanje je pokazalo da nastavnici rade više neplaćenog vremena od ostalih profesija, te da 61% nastavnika radi čak 13 dodatnih sati svake nedelje.
Visoka stopa iscrpljenosti, zajedno sa dramatičnim padom broja ljudi koji se upisuju na pripremne programe za nastavnike, doveli su do neizbežnog manjka nastavnika. Stoga je krucijalno da pronađemo način da posvećeni profesori izbegnu izgaranje na poslu, i rado ostanu u svojoj profesiji. Evo nekoliko ideja koje posvećenim nastavnicima – i ostalima koji svoju profesiju doživljavaju kao poziv – mogu pomoći da sačuvaju svoju energiju kako bi nastavili da rade posao koji im toliko znači.
Pronađite nekog ko će vam pomoći da shvatite razliku između idealizma i stvarnosti
Budući psihoterapeuti podvrgavaju se kliničkoj superviziji, procesu u okviru kojeg se terapeutima na obuci dodeljuju terapeuti kako bi rešavali probleme, otkrivali slabe tačke i dobili neophodne savete. Cilj je da novi terapeut i sam doživi emotivnu reakciju kada se susretne sa dubinama ljudskog nemira, nakon čega u ohrabrujućem okruženju može da istraži svoja osećanja uz pomoć kolege profesionalca.
Isto važi i za nastavnike. Ne možemo očekivati od nastavnika koji poznaju i vole učenike s emotivnim ili socijalno-ekonomskim problemima da prosto izađu na kraj s tim. Dodeljivanje nastavnicima mentora koji mogu da pruže izvesnu referentnu ravan, po mogućstvu uz ugovor o diskreciji kako bi nastavnici mogli otvoreno da pričaju, pomoglo bi izrazito posvećenim nastavnicima da saniraju ova emotivna oštećenja pre nego što nastupe posledice izgaranja. Ukoliko takav program ne postoji, nastavnici bi ovakav odnos trebalo da uspostave sa iskusnim kolegom kog cene u svojoj školi ili okrugu.
Postavite granice i nemojte ih prelaziti
Jedna od uspešnih strategija koje primenjuju nastavnici je da svakog dana zgradu napuste u isto vreme. Nema izgovora! Dođite ranije ako treba, ali uvek idite kući u određeno vreme. Ovo će vam omogućiti da pravite druge planove, da viđate svoje prijatelje, i obezbediti vam vreme za opuštanje.
Druga strategija podrazumeva da po svaku cenu isključite svoj imejl i ne radite preko vikenda. Najgora stvar koju možete da uradite kada osetite prve znake izgaranja jeste da nastavite punom parom. Umesto toga, odmaknite se i nađite način da se potpuno isključite, makar to bilo samo za vikend.
Imajte bogat, živopisan život van posla
Ešli, koji već devetu godinu radi kao nastavnik, i sam je sagoreo na vrhuncu svog uspeha, što je na kraju dovelo do odlaska u bolnicu na lečenje. Za njega su hobiji i bogat život van posla ključni za prevazilaženje sindroma izgaranja. „Kad sam počeo da vodim više računa o sebi, da vežbam i provodim više vremena sa svojom porodicom, vratila mi se strast za poslom. Ponovo sam počeo da dobijam kreativne ideje za časove; počeo sam da razvijam dobre odnose sa đacima. Ukoliko vodite uzbudljiv i balansiran život van škole, tu pozitivnu energiju ćete preneti i u učionicu.”
A što se nas ostalih tiče…
Nastavnici moraju da kontrolišu intenzitet izgaranja na poslu. Međutim, i društvo može mnogo toga da učini da pokaže edukatorima – i ljudima u drugim profesijama koje su podložne istom problemu – da razumemo značaj njihovog rada.
Ovo je jedno od najvažnijih pitanja današnjice koja se tiču socijalne pravde i ekonomije. Nastavnici će napuštati svoj poziv sve dok ne budu osećali poštovanje i podršku, zbog čega će patiti najosetljivija deca.
