Poletimo u svet znanja „magičnim ćilimom”

Poletimo u svet znanja „magičnim ćilimom”

 

Polazeći od činjenice da je motivacija, bilo da ona dolazi od spolja ili iznutra, neophodna da bismo bilo šta naučili, u ulozi nastavnika uvek moramo razmišljati na koji način možemo zainteresovati učenike da uzmu učešće u aktivnostima na času. Na taj način prezentovan sadržaj, učenici će, sva je verovatnoća, duže pamtiti.

Potrebno je voditi računa da ne poistovećujemo interesantno predstavljen sadržaj kroz igru koja je strukturisana i ima definisan didaktički cilj, sa igrom čiji je cilj „samo” opušteno provesti vreme i čiji tok i cilj mogu varirati u smislu složenosti ili razloga zbog koga se igra. Stavljam reč samo pod navodnike jer duboko verujem da je svaki vid igre koristan i na neki način doprinosi mentalnom, kreativnom, intelektualnom razvoju individue, naglašavajući koliko je igra dragocena u detinjstvu.

Sećam se zadovoljstva sa kojim sam kao dete, ili kasnije tokom odrastanja, uživala u društvenim igrama. Iz njih se moglo mnogo naučiti – npr. razlikovanje gljiva, zemalja sveta i kulturoloških pojedinosti, potom raspolaganje novcem i ulaganje u odnosu na procenu sadržaja, obzir prema drugim igračima, poštovanje pravila, prihvatanje poraza. Sve je to uvek bilo praćeno smehom, šalama, dobrim raspoloženjem čak i kad nismo uspešni. S druge strane, moj nastavnički rad, sada već duži od 30 godina, omogućio mi je stalni kontakt s najmlađim uzrastima i mogućnost da eksperimentišem u vezi s tim šta u tom radu daje dobre rezultate. Bogato iskustvo koje sam pri tome stekla i neprekidno usavršavanje kroz seminare i obuke su mi omogućili da bolje razumem kako učenici mlađeg uzrasta usvajaju razna znanja, pa je sve to dovelo do toga da osmislim „Magični ćilim”. Ukoliko moramo da ga svrstamo u nekakvu kategoriju, možemo ga nazvati učilom, mada mi se čini da se on batrga i odbija da bude „spakovan” u fioku pod tim nazivom. Saglasili se ili ne u vezi sa njegovom definicijom, „Magični ćilim” omogućava da se uz njega uči kroz nepretencioznu igru, da se šire vidici znanja i da se uvek može koristiti na nov i drugačiji način, pa bi možda naziv „Didaktička igra” bio najadekvatniji.

Vraćajući se svrsi ovog teksta, tj. predstavljanju sadržaja radionice posvećene učilu „Magični ćilim” i aktivnostima koje se pomoću njega mogu organizovati, a koje su zapravo niz različitih igara, želela bih da istaknem da je upravo igra ta koja može ukloniti pritisak pri susretu sa nepoznatim, a na neki način za učenike zahtevnim sadržajem. U toku igre komunikacija je spontana i deca/učenici se „ne opterećuju” da li su tačno ili netačno odgovorili, odnosno pogrešili u nečemu. Kako je učenje „maskirano” igrom čiji je cilj sa tačke gledišta nastavnika precizno definisan, deca saznaju i uče nove pojmove rasterećena svesti o učenju u žaru aktivnosti u kojoj nešto pogađaju, selektuju, prepoznaju i kreću se konstantno, što je takođe mnogo prirodnije za decu od mirovanja i sedenja u klupi.

Kao što je već spomenuto, deci svojstvena želja za kretanjem može se kod „Magičnog ćilima” uklopiti u ovu neobičnu društvenu igru u kojoj, umesto da pomeraju figure po ploči, sama deca postaju pioni koji se pomeraju po poljima prostirke, tj. po „Magičnom ćilimu”. Računajući na dečiju radoznalost, posebno kod najmlađeg uzrasta, ta ista polja po kojima igrači stupaju su ujedno i džepići u kojima su „sakrivene” slikovne karte neophodne za izvršavanje zadataka. Brzinu kretanja, kao i kod većine igara, određuju kockice koje igrači bacaju pre svakog poteza. Zadaci variraju kako po složenosti, tako i po temama koje se pomoću kartica mogu obrađivati.

Probaću da kroz primer ilustrujem kako dinamika igre zavisi od kockica. Ako se, recimo, radi sa decom uzrasta 4–6 godina koja uče boje, svako lice kocke ima drugačiju boju koja odgovara boji džepova „Magičnog ćilima”. Boja lica kocke koja „padne” određuje mesto/džep iste boje na koji će dete stupiti. Nakon što čuje zadatak, dete treba da izvadi kartice iz džepa, zatim da prepozna i odabere onu koja predstavlja odgovor na dato pitanje. Pre početka igre odredi se da li se igrači kreću nalevo ili nadesno duž polja po prostirci ćilima, ili se određuje najkraći put do konkretnog polja/džepa. Ako se učilo koristi sa učenicima osnovnoškolskog uzrasta, na licima kocki se mogu naći brojevi, slično običnim kockicama za igru – tada se mogu koristiti dve kocke, što omogućava brže prelaženje polja i dinamičniju igru – tako da zbir brojeva lica kocki određuje koliko će se polja učenik pomeriti.

Brzinu igre može odrediti više faktora:

• uzrast učesnika – sa mlađom decom igra ne sme biti prespora da ne bi postala dosadna, ali ni previše dinamična kako se ne bi osećali nesigurno i zbunjeno ako ne mogu dovoljno brzo da reše zadatke;
• njihovo predznanje, tj. da li se učilo koristi u prezentaciji novog sadržaja, odnosno pri obnavljanju ili utvrđivanju već poznatog sadržaja – ako se koristi za poznati sadržaj, može se definisati određeno vreme u kom učesnik ili jedan tim treba da daju odgovor, u protivnom, drugi igrači ili timovi imaju šansu da odgovore;
• broj učesnika – manja grupa omogućava veću dinamiku, veća se može podeliti u timove u kojima deca imaju specijalna zaduženja u toku igre: npr. jedno baca kocku, drugo zadaje zadatak izvlačeći nasumice karticu sa zadacima iz seta karata sa zadacima, treće daje odgovor.

Uloga nastavnika zavisi od uzrasta i broja dece/učenika, njihovog predznanja, zrelosti i odgovornosti, kao i cilja zbog koga se učilo koristi. Ako su deca mlađa, nastavnik/vaspitač ih usmerava, navodi na sledeći korak, potpitanjima im pomaže da dođu do rešenja zadatka. Ako su deca/učenici stariji i zreliji, skloni preuzimanju inicijative, nastavnik može imati ulogu posmatrača, sudije, osobe koja evidentira poene / tačne odgovore voditelja igre.

Nastavnik može biti taj koji prati igru i potvrđuje ispravnost odgovora, ali tu funkciju može poveriti i nekom od učenika – izbor učenika koji bi određivao tačnost bi, radi nepristrasnosti, trebalo da se određuje brojalicom ili žrebom. Učenik bi imao listu tačnih odgovora spakovanih u koverte koji se mogu pročitati tek pošto je dat odgovor, tako da se obezbedi neutralnost.

Logično pitanje koje se nameće kad je reč o igri je koji je njen cilj. Samo sticanje znanja, što je zapravo glavni razlog korišćenja „Magičnog ćilima”, deca/učesnici u igri možda ne bi prihvatili kao dovoljan razlog. Kako su mišljenja pedagoga i psihologa podeljena u vezi s tim da li takmičenje stimuliše ili obeshrabruje igrače, moj predlog je da se i pitanje nagrada/poena/pobednika odredi u zavisnosti od percepcije nastavnika/vaspitača. Glavno pitanje bi moglo biti da li bi određivanje pobednika i na koji način podstaklo decu/učenike da radije učestvuju, ili bi se uspešnost mogla meriti na neki drugi način.

Ukoliko se definiše da je potrebno pobediti u igri, pobednik može biti onaj igrač ili tim koji reši što više zadataka u toku časa ili igre, koja može biti vremenski ograničena, npr. 30/60 minuta. Alternativno, kad su učesnici nešto stariji ili se utvrđuje poznat sadržaj, može se ograničiti vreme potrebno da se izvrši zadatak. U tom slučaju, ako jedan igrač ili njegov tim ne odgovori u datom vremenu ili da pogrešan odgovor, može se dati pravo sledećem igraču ili timu da ponudi odgovor. Lično ne sugerišem takvu opciju prenošenja prava odgovora na druge igrače ako ima više od dva tima, jer se onda može doći u situaciju da nemaju svi timovi jednak broj mogućnosti da odgovore, čime bi se narušio osećaj pravednosti i učesnici bi mogli biti demotivisani.

Opcija bez konkretnih poena i pobednika bi bila takva da najuspešniji timovi ili učesnici mogu birati dalje aktivnosti ili zadatke unutar ponuđene liste aktivnosti, tokom tog ili sledećih nastavnih dana, recimo u trajanju od 1,5 sata za najuspešnije, 1 sat za manje uspešne, 30 minuta za trećeplasirane ili sl. Na taj način bi se pokazalo uvažavanje uspešnosti. To možda ne bi bilo onako jasno istaknuto kao kada bi se proglašavao pobednik, ali ne ni izazvalo osećaj obeshrabrenja kod onih manje uspešnih, ili preterane oholosti (u slučaju da su deca tome sklona) kod pobednika. Moj predlog je da se pitanje merenja uspešnosti ostavi konkretnim vaspitačima/nastavnicima jer oni najbolje poznaju šta motiviše njihove učenike.

Didaktičku igru „Magični ćilim” je moguće koristiti kako za prezentaciju novih sadržaja, pojmova, tako i za obnavljanje i utvrđivanje onih već obrađenih. Ovo učilo karakteriše neverovatna mogućnost adaptacije, tako da se može primenjivati u radu sa sasvim malom decom vrtićkog uzrasta, pa sve do kraja nižih razreda osnovne škole.

Zato je radionica, pre svega, namenjena vaspitačima u vrtiću, nastavnicima razredne nastave, nastavnicima stranog jezika koji rade sa mlađim uzrastima (3–11), osobama pri obrazovnim institucijama odgovornim za izbor učila i kreiranje programa rada. Zbog velike fleksibilnosti i kompleksnosti sadržaja, „Magični ćilim” se može koristiti i u radu sa decom sa posebnim potrebama.

Iako je inicijalna ideja da se koristi u nastavi stranog (engleskog) jezika, može se primeniti za upoznavanje dece sa različitim pojmovima sveta oko nas (objekti i njihova funkcija, biljke, životinje, staništa, hrana, higijena, odeća, materijali, prevozna sredstva, vremenske prilike itd.), s obzirom na to da su na karticama prevashodno slike koje su univerzalne za sve jezike, te mogu podstaći verbalnu komunikaciju.
Posebne, prilagođene kartice se mogu koristiti u nastavi čitanja (maternjeg ili stranog jezika), odnosno specijalan set kartica se može koristiti za osnovne pojmove iz matematike (oblici, veličina, veće, manje, pojam količine, klasifikacija na osnovu jedne, dve ili više osobina, osnovne računske operacije itd).

Dodatan set kartica može biti upotrebljen za uvod u nastavu geografije u nižem osnovnoškolskom uzrastu.

Učilo dozvoljava da deca izvršavaju zadatke kao pojedinci ali i u grupama od dvoje ili troje. Ako nastavnik smatra da bi takmičenje doprinelo motivaciji, moguće je definisati ciljeve koje treba izvršiti u limitiranom vremenu ili na drugi način izmeriti uspešnost, odnosno odrediti pobednika.

Dodatnu zanimljivost predstavlja i mogućnost kod dece školskog uzrasta da ona sama budu „vođe/koordinatori” igre, što imponuje njihovom samopouzdanju i dodatno ih motiviše.

Zahvaljujući tako velikoj mogućnosti adaptacije, ovo učilo se može koristiti kroz više generacija, na uvek nov i svež način.

 

Autor: Tijana Nešić Ristić. Predstavila bih sebe kao radoznalu osobu, punu entuzijazma, koja duže od tri decenije radi kao nastavnik engleskog sa različitim uzrasnim grupama i polaznicima svih nivoa (ne)znanja. Od 2015. kao trener nastojim da prenesem svoje iskustvo (nadam se uspešno) i veliku strast za predstavljanjenjem nejezičkih sadržaja kroz nastavu jezika, vodeći računa o različitim stilovima učenja. Smatram da nastavnik mora ostati otvoren za pozitivne promene oko sebe i osetljiv za potrebe učenika kako bi bio uspešan u svojoj misiji obrazovanja.