English
Dr Mladen Mrdalj, nekadašnji predavač sa Nortistern univerziteta u Bostonu, SAD, vratio se u Srbiju i promenio profesiju, ali je ipak pronašao način da ostane nastavnik. Već šestu godinu za redom vodi grupu američkih studenata kroz Balkan sa profesorom Denisom Salivanom, a danas sa nama razgovara o tome kako izgleda promena posla kada si nastavnik, i kako on vidi obrazovanje.
TeachingAcademy: Predavali ste na Univerzitetu Nortistern, a sada ste se vratili u Srbiju. Zbog čega?
Dr Mrdalj: Vratio sam se najpre iz privatnih razloga, što se pogodilo sa istekom moje doktorske stipendije. Ona je istekla pre nego što sam završio doktorat, zbog čega sam proveo 2015. pišući i brinući o zaposlenju i novcu. Srećom, jedna ponuda za posao je počela da se kristališe u jesen 2015. Doktorirao sam u decembru 2015. i počeo da radim u januaru 2016. godine.
TeachingAcademy: Čime se trenutno bavite?
Dr Mrdalj: Trenutno radim u Centru za međunarodne odnose i održivi razvoj (CIRSD). Uglavnom radim na jednom istraživačkom projektu koji se bavi izbegličkom krizom na Bliskom istoku i njenim efektima na Balkanu. Upravo smo imali dvodnevnu radionicu u Beogradu sa svojim američkim partnerima i regionalnim stručnjacima. Takođe se bavim analizom vesti, recenzijom knjiga, šta god naiđe. Uvek ima nečeg novog i do sada je bilo veoma zanimljivo.
TeachingAcademy: Šta zbližava uloge projektnog menadžera i univerzitetskog profesora (ima li prenosivih veština)?
Dr Mrdalj: Šta god neko mislio, predavanje na univerzitetu zahteva određene društvene veštine, ukoliko čovek želi da obavlja taj posao valjano. Trebalo bi da budete u stanju da „čitate” svoje studente i shvatite kada izgubite njihovu pažnju. Takođe, ocenjivanje je teže nego što se čini, jer često nije jednostavno uveriti studente da su njihove ocene objektivne. A one to ni ne mogu da budu, naročito u društvenim naukama. Dakle, sposobnost da radite sa ljudima i podstaknete dvosmernu saradnju je od suštinskog značaja. Isto važi za upravljanje projektima, pogotovo kada radite na dovođenju stručnjaka na konferenciju na kojoj neće biti plaćeni. Struktura podsticaja se razlikuje, ne možete im pretiti ocenama kao što možete studentima (haha). Ali, sposobnost da razumete ljude sa kojima radite je neophodna koliko i u radu sa studentima. Kako mnogi profesori imaju običaj da pričaju više nego da slušaju, ljudi često pretpostave da profesori ne bi bili dobri u upravljanju projektima. Međutim, to nije uvek slučaj.
Takođe, profesor mora biti u stanju da prezentuje materijal na način na koji slušaoci shvataju. Mora da ima empatiju prema slušaocima i da u objašnjenjima koristi dobre primere i paralele. Projektni menadžeri takođe moraju da ispoljavaju slične veštine kako bi što brže nešto objasnili, jer su kalendari ljudi prenatrpani, naročito u situacijama kada ne možete da im platite učešće
Nedostaje mi predavanje, ali imam sreću da mi CIRSD dozvoljava da radim letnji semestar sa prof. Salivenom i grupom studenata sa Univerziteta Nortistern. Na taj način sam nastavio da predajem, iako ne u uobičajenom fakultetskom okruženju, u kampusu, već u Dialogue of Civilizations programu.
TeachingAcademy: U Srbiji je usvojena Povelja Saveta Evrope o obrazovanju za demokratsko građanstvo i obrazovanju za ljudska prava. Da li je moguće predavati i učiti o ljudskim pravima u školi?
Dr Mrdalj: Svakako! Potrebno je samo shvatiti da se podučavanje i učenje u školama odvija neprekidno, ne samo tokom časova u učionicama. Naišao sam na američki koncept „skrivenog plana i programa” koji smatram ključnim – studenti uče u hodnicima, u dvorištu, kada ih nagrađuju i kažnjavaju, kada posmatraju ponašanje profesora u učionici i van nje, itd. Podučavati studente ljudskim pravima, dok istovremeno negujete i tolerišete nepravdu u školskom dvorištvu, opasnije je nego da ih uopšte ne podučavate ljudskim pravima.
Smatram da još jedna važna stvar nedostaje školama i društvu u celini kada je reč o ljudskim pravima, a to je učiti decu da se pobune za pravedan cilj. Čin pobune predstavlja možda najtežu stvar u životu. Tragično je da znate svoja prava, ali da ne znate kada i kako da se pobunite. Ipak, kako bunt podrazumeva konfrontaciju, kako verbalnu tako i fizičku, savremena društva nastoje da ga izbegnu. Mislim da je to srž ovog problema.
TeachingAcademy: Da li profesori mogu da promene svet i treba li profesor kao intelektualac da bude aktivista?
Dr Mrdalj: Da, svakako! Razumem da nemaju svi ljudi, a samim tim ni svi intelektualci, poriv da zauzmu stranu u javnim debatama, međutim, ne razumem zbog čega ih toliko malo to čini. Studente i ljude uopšte inspirišu i privlače pojedinci koji su spremni da javno izraze svoje mišljenje. Čini se da je manje važno kakvo je to mišljenje od činjenice da ono postoji. Kako profesori kao intelektualci dublje razmišljaju o društvenim problemima u odnosu na sve ostale društvene grupe, njihov aktivizam ni na koji način ne može da pogorša uslove u društvu.
Problem je što oni, pogrešno, nastoje da prošire svoju metodološku „objektivnost” na oblast društvenog i političkog, čime se suzdržavaju od zauzimanja stava. Rezultate svojih istraživanja uglavnom nude javnosti koja, u najvećoj meri, ne ume da tumači te rezultate. Studenti čiji profesori ne zauzimaju stav, naročito u društvenim naukama, skloni su tome da izgube poštovanje za njih. Ovo je trend koji traje već dugo i pretpostavljam da se kriza demokratije može delimično objasniti ovim.
TeachingAcademy: Šta prema vašem mišljenju čini dobrog profesora?
Dr Mrdalj: Smatram da tu ima nekoliko sastojaka. Morate mnogo da čitate, gledate TV i pokušate da ostanete u korak sa popularnom kulturom u okviru koje žive studenti. Odatle uzimate primere kojima ćete ilustrovati koncepte koji su često studentima suviše apstraktni, samim tim i suviše dosadni. Potrebno je da učinite gradivo relevantnim, i da studentima pokažete zbog čega bi trebalo da budu zainteresovani za ono što predajete, odnosno kako to utiče na njihove živote.
Morate biti iskreni i ne pretvarati se da ne primećujete njihovu zbunjenost. Iskrenost podstičem tako što ohrabrujem studente da mi šalju anonimne imejlove u vezi sa stvarima koje im se na časovima ne dopadaju, ukoliko im je neprijatno da o tome govore lično.
Dobar profesor takođe mora biti strog, ali pravedan. Iako je teško razviti obe ove osobine, mora se iznova pokušavati. Rokovi se moraju strogo poštovati.
Eseji i simulacije su najbolji metodi nastave sa kojima sam se do sada susreo. Učenje napamet, omiljeni metod nekih profesora, pogotovo u postkomunističkim državama, neophodno je u veoma malom broju slučajeva. Pisanje eseja je pak ključno za razvoj koncentracije, jasnoće misli, artikulaciju argumenata i sveukupan razvoj kritičkog mišljenja. Simulacije, sa druge strane, razvijaju kod studenata empatiju prema društvenim učesnicima koje predstavljaju, što im pomaže da nauče više o sveukupnom kontekstu. Ovde govorim o društvenim naukama, naročito o političkim naukama, te ne mogu da pričam o tome šta najbolje funkcioniše na drugim poljima. Ipak, ovo je iskustvo koje sam imao do sada.
Dr Mladen Mrdalj je ostao profesor čak i kada to više zapravo nije. Jednom nastavnik, uvek nastavnik. Uvek i svuda.
