Prihvatanje pre svega

„Dovoljno je samo raširiti ruke”

Vesna Radulović, članica Mreže za podršku inkluzivnom obrazovanju i prosvetna savetnica ŠU Novi Sad, razgovarala je sa TeachingAcademy i odgovorila nam na neka pitanja o inkluzivnom obrazovanju. Upoznajte se sa drugom stranom!

TeachingAcademy: Koje su Vaše oblasti i interesovanja u sferi obrazovanja?

Vesna Radulović: Najviše me zanima kvalitet nastave i učenja: da li su deca dovoljno u prilici da uče na časovima (odnosno da učenje nije redak događaj), i da li je svako dete podržano kad se proceni da ono sa teškoćom ostvaruje ili ne ostvaruje ni osnovni nivo obrazovnih standarda (napomena: obrazovne standarde možete naći u propisima na stranici ovoj stranici). I tako dolazimo i do podrške ako dete ima nekih teškoća u učenju ili smetnje u razvoju.

TeachingAcademy: Odakle se počinje u pružanju podrške učeniku?

Vesna Radulović: Nastavnik ili roditelj pokreću inicijativu za pružanje dodatne podrške. Sastavni deo svakog tog plana podrške je izrada pedagoškog profila za dete, i da se tu stavi akcenat na to kako dete uči, način na koji komunicira, kako stupa u socijalne odnose, koliko je samostalno. Zatim se u odnosu na taj pedagoški profil procene jake strane deteta, potreba za podrškom i oblast u kojoj je najprioritetnije da se podrška pruži. I onda se kreira individualni obrazovni plan (IOP).

TeachingAcademy: Kako znamo da li je neki individualni obrazovni plan dobar ili ne?

Vesna Radulović: Obaveza svakog tima za dodatnu podršku je da svaki program podrške evaluira. Zakon kaže da za dete koje se prvi put upiše u školu je potrebno na tri meseca izrađivati i evaluirati plan, a na šest meseci za dete koje je duže u školi, koje je bilo u programu pružanja podrške. Ovo je važno da bismo znali jesmo li ili nismo ostvarili postavljene ciljeve. A ako nismo ostvarili, da li su nam ciljevi bili previsoki za to dete ili možda strategija pružanja podrške nije bila adekvatna.

TeachingAcademy: Kakva su Vaša iskustva, šta je učiteljima i nastavnicima najteže kad pišu IOP?

Vesna Radulović: To je individualno, ali smatram da nije lako smisliti, odabrati dobru, efikasnu strategiju učenja i podučavanja i dobro postaviti cilj. Zaposlenima u obrazovanju treba podrška za evaluaciju. Moramo imati na umu profesionalnu odgovornost i efikasnost.

TeachingAcademy: Da ako nešto ne daje rezultate, probamo nešto drugo. Da li smatrate da ima pomaka na bolje po pitanju inkluzije u našem obrazovanju?

Vesna Radulović: Naravno. Kada smo počinjali, morali smo da tražimo tzv. spremne škole ili predškolske ustanove sa prosvetnim radnicima koje žele da prihvate dete sa smetnjama. Sada su sve škole otvorene za inkluziju, ali postoje i posebne, tzv. model škole, koje su izgradile dobru inkluzivnu praksu i prepoznate su po tome da kvalitetno pružaju podršku deci.

TeachingAcademy: Kako nastavnici mogu da unaprede svoju inkluzivnu praksu?

Vesna Radulović: Postoji Mreža podrške inkluzivnom obrazovanju, u kojoj je preko 100 članova iz redova vaspitača, učitelja, nastavnika, stručnih saradnika i drugih stručnjaka koji su spremni da na poziv dođu u školi, upoznaju učenika i pomognu nastavnicima. Ovaj sistem postoji već 2–3 godine.

Postoje i primeri dobre prakse iz kojih se može mnogo naučiti. Mreža je nagradila 2014. i 2015. godine zaposlene u prosveti koji su konkurisali za primere dobre prakse i verujem da će ovakvih poziva biti još.

TeachingAcademy: Šta je ključ?

Vesna Radulović: Prihvatanje. Nije stvar u tome da budeš dobar nastavnik nekoj deci, nego da si dobar nastavnik za svu decu. Jer ako je dobro detetu sa smetnjama u tvom odeljenju, onda je svoj deci dobro. Ako nastavnik ima ispravne stavove i vrednosni sistem i prihvata svako dete, tada i to dete, čim je prihvaćeno, odmah počinje da se razvija. Nema te obuke koja bi mogla mnogo da doprinese ovoj spremnosti i prihvatanju. Dovoljno je samo raširiti ruke.