Jednakost u izborima unutar porodice

Jednakost u izborima unutar porodice

Porodica je primarni faktor socijalizacije deteta. Stavovi porodice, pogledi na svet, interesovanja i navike veoma utiču na dete od njegovog najranijeg detinjstva. Dete uči od svojih roditelja kako da se ponaša, manire, način govora i izražavanja.

Samim tim porodica ima veliki uticaj pri odabiru srednje škole (potencijalnog budućeg zanimanja), sporta kojim će dete da se bavi, instrumenta koji će da svira, hrane koju će jesti, kao i pri odabiru društva. Neretko roditelji ne uključuju decu u te izbore, koji mogu da odrede detetovu budućnost, nego se vode svojim željama i izborima, pokušavajući da njihova deca budu sve ono što su oni želeli da budu, ali iz nekog razloga nisu bili ili pak da budu isti kao i oni.

Mala deca tačno znaju šta će sutra postati. Ona sanjaju da postanu profesionalni fudbaleri, pevačice, astronauti ili veterinari. Tako i mladi koji u osmom razredu biraju svoje buduće zanimanje imaju pravo na snove. Oni, međutim, moraju da usaglase svoje snove sa realnim, ostvarivim mogućnostima. Postati profesionalni fudbaler ili pevačica preveliki je zalogaj za mnoge. Ali, kada su u pitanju zanimanja poput stolara, prodavačice, medicinskog radnika, mehaničara ili mnoga druga, snovi mogu postati realnost. Na ovaj način, željeno ili odabrano zanimanje, za koje postoji dovoljno upisnih mesta i koje odgovara interesima i sposobnostima mlade osobe, zauzima mesto zanimanja iz snova. (Marti 2012: 3)

Ovaj period jako je težak koliko za dete, toliko i za roditelje. Na izbor srednje škole često utiče društvo („moja najbolja drugarica ide u ekonomsku, ja ću isto da bismo bile zajedno”), porodični posao ili zanimanje roditelja (lekar, sudija, sveštenik, preduzetnik itd.), preporuka („čuo/la sam da se ta škola lako završava, da ne mora mnogo da se uči”), „bogata zanimanja” (IT stručnjak, pilot, programer, razni menadžeri itd.). Da bi dete koje upisuje školu bilo zadovoljno i ispunjeno svojim izborom i zanimanjem koje će biti za ceo život, trebalo bi da odluči samostalno, uz savete i podršku svojih roditelja, ali bez ikakvog pritiska okoline. Jedino na taj način deca će voleti ono što budu radila i biće ispunjena.

Porodica ima značajnu ulogu u celokupnom profesionalnom razvoju, pa i u izboru zanimanja. Izbor zanimanja zavisi od toga u kakvoj je porodici pojedinac rođen i koji tip roditelja je dominantan. Prema istraživanjima Ane Roe (1967) i Džona L. Holanda (1973) (prema: Joksimović i Joksimović 2007: 68), postoje tri tipa roditelja:

1. Autokratski tip roditelja jeste onaj koji donosi odluku o izboru zanimanja deteta sam, bez saradnje sa detetom, ostalim članovima porodice ili drugim ljudima. Roditelj se ponaša preterano zaštitnički, uveren je da čini sve za svoje dete, radi njegove profesionalne budućnosti.
2. Demokratski tip stimuliše profesionalni razvoj deteta i relativnu samostalnost u izboru zanimanja.
3. Liberalni tip prepušta profesionalni razvoj i izbor zanimanja deteta stihiji, ne usmerava ove procese i ne meša se u život deteta. Ovakav tip roditelja može dovesti do apatije i poremećaja kako u profesionalnom, tako i u drugim aspektima razvoja.

Analizirajući ova tri tpa, možemo zaključiti da je najbolji demokratski tip. On podržava svaki izbor deteta i pomaže mu da bude najbolji i da napreduje u sferi koju je izabrao.

Sport je jako bitan faktor za razvoj deteta. Utiče dobro na zdravlje dece, na njihov normalan rast i razvoj. Svaki roditelj u nekom periodu želi svoje dete da upiše na neki sport ili neku fizičku aktivnost. Kao i kod izbora budućeg zanimanja, i ovde roditelji imaju veliki uticaj na decu. Oni ih često usmeravaju ka svojim željama – sportovima kojima su se oni nekada bavili ili se i dalje bave, odnosno sportovima u kojima se zarađuje puno novca. Dečaci se upisuju na fudbal, košarku, na sportove sa loptom, a devojčice na odbojku, balet, gimnastiku. Nije svako dete fizički spretno za sport. Devojčicama može da se svidi fudbal, a dečacima ples. Međutim, većina roditelja ne želi svoje dete da upiše na aktivnost koju ono zaista voli, i to zbog mogućih osuda okoline („Kako da devojčica igra fudbal, postaće ‘muškarača’ i sl.”), ličnog stava da to nije ispravno, nemogućnosti postizanja velikih rezultata itd.

Svaki roditelj ima prijatelje sa kojima voli da se druži i one sa kojima ne voli. Ako se slučajno desi da se njegovo dete druži sa detetom „prijatelja” kog on ne voli, sve će pokušati da deca prestanu da se druže. Pričaće mu kako njegova mama ili tata nisu dobri i da samim tim ni on nije dobar i da ne treba da se druži sa njim. Možda je roditelj i u pravu, možda to dete nije dobro društvo, ali je to na detetu da samo uvidi. Prijatelji uvek mogu da nas razočaraju, bilo to u ranom detinjstvu ili kasnije, kad čovek odraste. Zato svako treba da bira sa kim želi da se druži, pa makar i pogrešio. Ako ne proba, nikada neće saznati da li je to bilo ispravno ili nije.

Svima nama koji smo išli u vrtić uvek će u najgorem sećanju ostati vreme jela. Tada smo svi morali sve da jedemo, sviđalo se to nama ili ne. Neke vaspitačice decu hrane na silu, ne puštaju ih da ustanu od stola ukoliko ne pojedu sve iz tanjira. Takav pristup stvara veoma negativan stav o hrani, a najčešće je to najzdravija hrana (spanać, tikvice, zelje, brokoli, grašak, boranija, pasulj itd.). Deci ostaju traume, pa nikada više ne jedu određenu hranu. To je mnogo loš pristup, jer se onda pravi kontraefekat. Često deca neće da rade nešto na šta su naterana, što je na silu, i to iz inata. Uvek može da se nađe način kako nešto, u ovom slučaju hranu, približiti deci.

Odrasli smatraju da su deca isuviše mala da samostalno donose odluke za svoj život. Iako nemaju puno životnog iskustva, ona znaju šta im se sviđa, odnosno ne sviđa. Tako znaju šta im se dopada da jedu, koju boju vole, da li bi radije nosila haljinicu ili pantalone, sa kim i pomoću čega žele da se igraju… Deca imaju svoje stavove za razne njima bliske stvari, kao i mišljenje o njima. Deca vole da budu deca, ali da se njihovo mišljenje ne zanemaruje, nego da se prihvati kao da su odrasli. Oni će to ceniti. Voleće one koji ih poštuju, koji ne uzimaju njihove stavove zdravo za gotovo.

Izvori:

• Karalić, T. (2017). PORODICA KAO FAKTOR IZBORA ZANIMANJA. Zbornik radova Book of Proceedings, 287.
  Nešić, M. SPORT MLADIH I RODITELJI. 1. UVOD.

 

Autor: Jovana Milenković – studentkinja Učiteljskog fakulteta u Beogradu i član fudbalskog tima Učiteljskog fakulteta. Voli da radi sa decom, govori engleski i španski jezik.