Jedno razmišljanje o učenju

Jedno razmišljanje o učenju

Čovek koji premeće planine, započinje premetanjem kamenčića.
(Kineska poslovica)

Motivacija igra važnu ulogu u životima ljudi, bilo da su oni toga svesni ili ne. To je neka vrsta teorijskog konstrukta kojim se objašnjava ponašanje i tumače razlozi aktivnosti ili pasivnosti, želja i slično. Potraga za smislom i motivisanost u svemu što radimo, a naročito kod učenika, bez obzira na uzrast, imaju veoma važnu ulogu, možda čak i presudnu. Pod učenikom podrazumevam svaku osobu koja nešto uči, ne nužno u vezi sa školom, a pod učiteljem osobu koja podučava, bez obzira na nivo i stepen obrazovanja. U tom smislu, svi smo mi učenici, ali i učitelji, i svi smo u potrazi za smislom i motivisanošću u većoj ili manjoj meri. No ono što je možda važno, a o čemu se malo govori, jeste postojanje unutrašnje i spoljašnje motivacije. Možda se zapravo naš napredak i rast gradi na odnosu te dve motivisanosti. Ono što smatram bitnijim i presudnijim za trajniji i održiviji napredak jeste ta unutrašnja motivacija, koja proizilazi iz potrebe za saznanjem, učenjem, otkrivanjem, analiziranjem, dijalogom sa svetom oko nas. Zato je važno na koji način kao učitelji budimo tu unutrašnju motivaciju učenika i kako kao učitelji razvijamo svoju, jer je to bitno kao znak prepoznavanja važnosti obrazovanja i učenja u našim životima. Naravno da je važna i spoljašnja motivisanost u vidu diplome, priznanja, položaja, novčane nagrade… Ali bez jakog unutrašnjeg motiva, nisam sigurna da postoji ona jednostavna čista radost koja je svima nama potrebna. Ako kao učitelji uspemo da kod učenika probudimo i pobudimo tu unutrašnju motivisanost, onda smo ga učinili učenikom na duge staze, jer će radost saznanja i otkrivanja unutrašnjih zakonitosti proizvesti pokretačku snagu na kojoj će počivati svet u kome živimo.

Ako se složimo da je jedna od osnovnih životnih zapovesti: „Uči!“, a ona je nužna da bismo preživeli, hajde da se zapitamo šta je to što nam olakšava učenje. Šta je to što učitelj ima što mu (podrazumevam tu i nastavnike i profesore) u razredu pomaže da s više uspeha zakorači na put učenja sa svojim učenicima?

Po mom mišljenju, odgovor bi bio jasna struktura puta, tj.:

• fokusiranost ili koncentrisanost i usmerenost pažnje;
• jasno postavljanje cilja (učenici u nižim razredima često pitaju: „Koji je naslov?”);
• usmeravanje ka cilju (to je najuočljivije na časovima matematike, pri vođenju ka rešenju);
• zaključak pri postizanju cilja, odnosno mogućnost koraka dalje, tj. odgovor na pitanje šta sad, šta dalje.

Ove se stavke odnose na proces učenja uopšte, a primenljive su u nastavnom procesu, ali ako bih se fokusirala na nastavu matematike, iz iskustva mogu da posvedočim da je potrebna reforma nastavnog procesa, ne toliko u smislu programa, već u načinu njegove realizacije. Čini mi se da, trudeći se da koristimo savremene tehnologije, razvijemo veštinu brzog dobijanja rezultata i informacija, koje znatno olakšavaju rad, razvijamo veštine, ali gubimo onu mirnu dimenziju razumevanja pojmova i odnosa, koja je od suštinskog značaja. Dakle, mnogo znanja ne znači i mnogo razumevanja, pa sam malo zabrinuta pred pitanjem gde će nas odvesti laka dostupnost velikog broja informacija, često kod mnogih bez pravog razumevanja suštine i one jednostavne radosti otkrivanja.

Šta je zapravo matematika?

Ne postoji jedinstvena definicija matematike. Uglavnom se podrazumeva da je to nauka o količini, strukturama, oblicima, prostorima i odnosima. Nastala je pre više od oko 5.000 godina kod starih Sumera, koji imaju pisane tragove, a proistekla je iz njihove potrebe da mere razdaljinu, vreme i količinu.
Možemo reći i da je matematika svojevrstan jezik univerzuma, jer gotovo svaki problem može da se „omatematiči“, tj. može dobiti matematičku interpretaciju.

Takođe, matematika jeste i poseban metod modelovanja realnosti, odnosno sveta oko nas. Brojevi i račun su primer. Oko nas ne postoje brojevi – to su količine koje mi uhvatimo brojem i tako ih prevedene podvrgavamo zakonitostima. Zato smatram da je lepota matematike lakše prepoznatljiva ako se ona predaje i predstavlja kao jedna konceptualna mentalna disciplina koja zadire u suštinu značenja pojma i matematičkih objekata. Predavač bi u krajnjem slučaju trebalo da bude osoba koja olakšava proces učenja. Pri približavanju ili olakšavanju učenja matematike uočavaju se dva koncepta: unutrašnji i spoljašnji.

Učenje unutrašnjeg koncepta matematike odnosi se na pokušaj razumevanja same ideje ili svojstava određenog pojma. I tu je veoma važna sposobnost predavača da podstakne i otvori put traganja samog učenika, koji će možda dati svoj model ili interpretaciju.

Spoljašnji koncept pri učenju jeste zapravo direktna spremnost predavača da jasno pruži informacije, uputi na literaturu i izvore koji mogu pomoći pri učenju. Zapravo, nastavni proces bi trebalo da se odvija u dijalogu ova dva koncepta. Koji će se rezultati postići, zavisi od odnosa unutrašnje i spoljašnje motivacije i od sklonosti ka unutrašnjem ili spoljašnjem konceptu traganja za otkrivanjem i građenjem znanja.

Autor: Marijana Ajzenkol, diplomirala teorijsku matematiku na Prirodno matematičkom fakultetu Univerziteta u
Beogradu. Na fakultetu za Medije i komunikacije univerziteta Singidunum, stekla zvanje
diplomirani komunikolog – master.
Bila recenzent više udžbenika/knjiga iz matematike kao i dela matematike u Larusovoj
enciklopediji.
Autor je Matematičkog kalendara – svojevrsne zbirke zadataka i jedna od koautora
udžbenika matematike za peti razred.
Objavljivala tekstove u časopisu Nastava matematike i učestvovala sa istim temama na 12. Međunarodnom kongresu matematičara 2008. u Novom Sadu. Autor je Međureligijskog kalendara (praznici i tumačenja sa oblicima čestitanja svih monoteističkih religija našeg prostora), zbirke pesama Snovi i stvarnost (2008.) kratkih priča Šetač(i) (po)misli (2009) i knjige Crkva pred izazovima medija (simbolika liturgijskog govora, performativnost i medijsko prevođenje rimokatoličkog bogosluženja). Živi i radi u Zemunu.