KAKO BITI USPEŠAN U POSLU – IZAZOVI VASPITAČA 

 

Biti dobar vaspitač znači vaspitavati svim svojim bićem, biti ono što jesi da bi bio sposoban prihvatiti druge onakve kakvi jesu radi maksimalnog ličnog razvoja. Akademsko obrazovanje vaspitača predškolskih ustanova pruža osnovne kompetencije potrebne za rad. Kako obrazovni sistem ne može da pripremi vaspitače za sve izazove koji ih očekuju, neophodno je da sami budu motivisani da potraže načine za unapređenje profesionalnih znanja, umenja i veština kako bi se različite problemske situacije koje se javljaju u radu sa decom i pri komunikaciji i saradnji sa roditeljima i kolegama što uspešnije rešavale. 

 

STRUČNA PRAKSA

Kao i za svaku vrstu posla, tako je i za posao vaspitača potrebno posedovati određene osobine. Posao vaspitača iziskuje sledeće kvalitete: odgovornost, strpljenje, poštovanje, moralnost, kreativnost, dok ostale veštine vaspitač stiče praksom. Stručna praksa pruža budućim vaspitačima prva praktična iskustva u radu, pa je potrebno ostvariti saradnju sa mentorom koji je spreman da podeli primere dobre prakse i pruži mogućnost samostalnog rada uz nadzor i kontinuiranu podršku. 

 

STRUČNO USAVRŠAVANJE

Vaspitač treba da ima mnogo strpljenja i da u radu deci posveti punu pažnju i bezbroj puta nešto ponovi kako bi deca usvojila ono što je potrebno za pravilan rast i razvoj. Uspešan vaspitač je u radu sa decom posvećen, pažljivo prati njihova interesovanja i potrebe, prilagođava aktivnosti uzrasnim mogućnostima konkretnog deteta, pruža ogromnu podršku deci, što deluje ohrabrujuće i podsticajno na dete. Vaspitačima posao donosi puno zanimljivih  trenutaka provedenih sa decom, jer i sami uče zajedno sa njima. Pri rešavanju problemskih situacija sa kojima se vaspitači susreću najbitniji su dobra komunikacija i saradnja sa kolegama, roditeljima i decom, uzajamno poštovanje, poverenje, razumevanje i želja za dogovorom. Iskrena i otvorena komunikacija i saradnja između porodice i vrtića podstiču razvoj dece, doprinose njihovom uspehu, utiču na osećaj sigurnosti i međusobnog poverenja kod svih učesnika vaspitnoobrazovnog procesa. Saradnja koja je u najboljem interesu deteta treba da ima odlike partnerstva, što znači da treba da postoje ravnopravnost, komplementarnost, autentičnost i demokratičnost. Vaspitač, radi daljeg usavršavanja, aktivno prati dešavanja u struci, formira zajednicu za učenje, kontinuirano radi na unapređenju svojih veština i usvajanju novih znanja. Razvijanje saradnje i zajednice za učenje odlike su uspešnog vaspitača. Saradnja može biti na nivou vrtića ili predškolske ustanove, ali i širih razmera, pa su vaspitačima dostupna velika udruženja i savezi, poput Balkanskog saveza udruženja vaspitača, Saveza udruženja vaspitača Srbije, kao i saveza na nivou pokrajina, opština i gradova. Posao vaspitača zahteva celoživotno učenje,  praćenje inovacija u oblasti vaspitanja i obrazovanja kroz različite seminare, tribine, predavanja, ali i prigodnu literaturu. Kontinuirano usavršavanje i razmena iskustava su danas najbitniji faktori zbog veoma brzog razvoja informacionih tehnologija, kao i praćenje trendova savremenog društva.  

 

EVALUACIJA 

Velike reforme vaspitno-obrazovnih institucija neosporno menjaju sa sobom i ulogu vaspitača, pa se tako od savremenog vaspitača očekuju profesionalno osposobljavanje, kontinuirano usavršavanje i stalno preispitivanje sopstvene prakse. Vaspitač treba da bude stručnjak koji poseduje široko obrazovanje, ima sposobnost zanimljive prezentacije sadržaja, koji podstiče, podržava i pomaže, uvažava i stimuliše mišljenje dece, razvija zainteresovanost, estetski ukus, vaspitava u moralno jaku ličnost i oplemenjuje. Evaluacija u vidu refleksivne prakse predstavlja dinamičnu akciju u realnom vremenu, a bavi se realnošću, kompleksnim i teškim situacijama, pa se redovnim preispitivanjem vaspitnoobrazovnog delovanja vaspitačima otvara mogućnost da blagovremeno unaprede sopstvenu praksu. Uočavanjem  prednosti i mana dosadašnjeg pristupa vaspitnoobrazovni proces postaće uspešniji, zbog čega je redovna samoprocena vaspitača veoma važna (Šta želimo, a šta ne želimo da postignemo svojim delovanjem? Šta činimo, a šta ne činimo? itd.). Vaspitač prati interesovanja i potrebe dece, uči zajedno sa njima, uči ih pravim vrednostima, pomaže im da postanu hrabri i dobri ljudi, igre i aktivnosti  prilagođava svakom detetu. 

 

SIGURAN PUT DO USPEHA 

Vaspitači veoma često i slobodno vreme provode u istraživanju zanimljivih sadržaja, koji će deci pomoći pri učenju, ali i pripremaju i osmišljavaju različite igre, priče, pesme; daju roditeljima predloge aktivnosti za rad sa decom kod kuće kako bi što kvalitetnije proveli vreme; sarađuju sa drugim institucijama (školama, bibliotekama, muzejima i sl.); rade na unapređivanju svojih kreativnih sposobnosti. Vaspitač ima dosta zadataka pred sobom, jer od njega zavisi kako će pristupiti praksi, koji model će primenjivati, kako će je oblikovati, kakav će biti njegov položaj u vaspitnoobrazovnoj praksi, na čemu će biti akcenat sadržaja koje plasira, koja će biti njegova funkcija itd. 

 

Saveti za uspešan dan na poslu: 

∙ biti uvek nasmejan – pozdraviti svu decu s osmehom;

∙ poštovati želje i interesovanja dece; 

∙ dopustiti deci kreativno izražavanje; 

∙ uključiti decu u uređenje radnog prostora;

∙ imati dosta smisla za humor;  

∙ izmišljati igre, priče, pesme itd.;

∙ koristiti što više didaktičkih materijala;

∙ istraživati zajedno sa decom;

∙ poštovati dogovorena pravila; 

∙ uključiti maštu u svim vrstama aktivnosti. 

 

Iz svega navedenog možemo zaključiti da su za uspeh u poslu vaspitača  potrebni, pre svega, velika ljubav prema deci, puno poverenja, odgovornosti, spontanosti, osećajnosti, kreativnosti i maštovitosti. U pobrojanim osobinama leži ključ uspeha vaspitača.

 

Izvori:

1. Stojanović, B., Mitić, LJ. (2009): Metodička praksa na Učiteljskim fakultetima – trenutno i moguće. „Unapređenje obrazovanja učitelja i nastavnika: od selekcije do prakse” (posebno izdanje), Naučni skupovi, knj. 8/1, T. I, br. 1, UDK 371.38:37-057.875, 234–235. 
2. Moon, J. (1999): „Reflection in learning and professional development: Theory and practice”, London: Kogan Page. 
3. Ivić, I., Pešikan, A., Antić, S. (2001): „Aktivno učenje: priručnik za primenu metoda aktivnog učenja/nastave”, Beograd: Institut za psihologiju, 60–61. 
4. Bratanić, M. (1993): Mikropedagogija: interakcijsko-komunikacijski aspekt odgoja  (priručnik za studente i nastavnike, treće izdanje), Zagreb: Školska knjiga. 
5. Pavlović Breneselović. D. (2014): „Kompetencije ili kompetentnost: različiti  diskursi profesionalizma vaspitača”, Vaspitanje i obrazovanje, 38 (2): 6. 
6. Vranješević, J., Vignjević Kalezić, A., Zlatarović, V., Koruga, D., Jerković, D.,  Belenzada, M., Lakićević, O. (2019): „Vrtić kao sigurno i podsticajno okruženje za učenje i razvoj dece”, Beograd: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, 176. 
7. Kamenov, E. (1997): „Metodika II deo: Metodička uputstva za Model B Osnova programa  predškolskog vaspitanja i obrazovanja dece od tri do sedam godina”, Novi Sad: Odsek za pedagogiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, 14. 

 

 

Jelena Zlatković rođena je 1992. godine u Surdulici. Osnovne studije završila je na Pedagoškom fakultetu u Vranju, nakon čega  je završila i master studije na istom fakultetu i stekla zvanje master vaspitača. Radi kao vaspitač u Predškolskoj ustanovi  „Vil” u Leskovcu.

 

 

 

Jelena Todorović rođena je 1993. godine u Leskovcu. Završila je osnovne studije na Pedagoškom fakultetu u Vranju, a potom stekla zvanje master pedagoga tokom studija na Filozofskom fakultetu u Nišu. Radi kao stručni saradnik – pedagog u Predškolskoj ustanovi „Vil” u Leskovcu.