Kombinovana odeljenja: realnost i budućnost ruralnih sredina

 

Mnogi pedagozi, stručnjaci i analitičari smatraju da je obrazovanje najvažniji faktor napretka društva u ekonomskom razvoju jedne države, a da su ljudi njeno najveće bogatstvo. Obrazovanje treba da bude osnovno pravo čoveka i kao takvo definisano je međunarodnim zakonima i ustavima mnogih država. Ono je određeno zakonom, ciljevima i zadacima, planovima i programima, očekivanim ishodima, prostornom i kadrovskom strukturom, udžbenicima raznih izdavača itd. Svaka država na osnovu toga formira svoju mrežu škola, koja je dostupna svim građanima, a u nekim zemljama školovanje je čak besplatno. Najkraće rečeno – odličan sistem! Da li je realnost takva? 

Kombinovana odeljenja, koja, pored „čistih” odeljenja, naš Zakon o obrazovanju prepoznaje kao jedan od mogućih vidova realizacije nastave u osnovnim školama mogu se definisati kao odeljenja koja su kombinovana od dva, tri ili četiri razreda sa kojima istovremeno radi jedan učitelj. U našoj praksi nailazimo na nekoliko modela kombinovanih odeljenja, i to odeljenje formirano od učenika dva, tri ili četiri razreda u sledećim mogućim kombinacijama: I–III; II–IV; I–II, III; ili II, III, IV razred. Ovo se odnosi samo na 1. ciklus obrazovanja, a od ove školske 2021/22. godine planiraju se primena i organizacija ovog vida rada i u 2. ciklusu obrazovnovaspitnog rada.

Ako posegnemo daleko u prošlost, listajući pedagošku literaturu i analizirajući razna, doduše skromna istraživanja iz oblasti rada i iskustva rada u kombinovanim odeljenjima, ili se setimo razgovora sa svojim bakama i dekama koji potiču iz seoskih sredina, uočićemo da kombinovana odeljenja imaju dugu tradiciju rada u malim sredinama. Škole su tada imale veliki broj učenika sa kojima se uvek radilo u kombinovanim odeljenjima, a sam izgled i opremljenost škole bili su skromni. Đorđe Natošević, nadzornik srpskih škola u Ugarskoj, ilustrativno je objašnjavao mladim učiteljima koji su dobijali „nameštenja” u malim seoskim sredinama kako da nađu školu, rekavši: „Idite u središte tog sela, potražite crkvu i u njenoj blizini veliku, oronulu i staru zgradu i po tome ćete znati da je to škola”.

Svakako da je, kada je reč o školama i selima, situacija u današnje vreme potpuno drugačija. Svedoci smo da veliki broj školskih zgrada u selima ne zaostaje mnogo za gradskim školama ni po izgledu, ni po tehničkoj i drugim vrstama opremljenosti, ni po pitanju kvalifikacije i kompetentnosti nastavnika, organizacije i realizacije nastave, kao ni po postignućima učenika. Razlika je vidljiva isključivo u broju učenika! 

Ekonomske i druge prilike naše države prouzrokovale su velike migracije ljudi iz sela u gradove i u inostranstvo, manji natalitet i, samim tim, smanjenje broja stanovnika u selima i gradovima. Ovo neminovno rezultira smanjenjem broja odeljenja u selima, a često i gašenjem škola, a gde nema škole, tu nema ni sela!

Ne znam može li se dokučiti da li su ovome doprineli samo ekonomski razlozi, potreba za egzistencijom, veći izbor radnih mesta ili je reč o „mitu o lepom i lakom gradskom životu”. Ono što se može uočiti jeste da je realnost takva da se broj stanovnika i učenika u ruralnim sredinama smanjuje, a usled ovakve realnosti sve je veća i veća potreba za kombinovanjem odeljenja u seoskim školama.

U skorijoj prošlosti, na osnovu istraživanja iz školske 1994/95. godine u Republici Srbiji osnovnu školu je pohađalo 369.719 učenika, od kojih je njih 47.227 pohađalo nastavu u kombinovanim odeljenjima, a na početku školske 2021/22. godine nastavu je pohađalo ukupno 507.374 učenika, a više od 19.000, tačnije 15.842, u kombinaciji dva, 2.130 u kombinaciji tri, a 1.291 učenik u kombinaciji četiri razreda. Statistički gledano, primećujemo povećanje broja učenika u osnovnim školama, a smanjenje broja učenika u kombinovanim odeljenjima. Ovim podacima treba pridodati još i realno činjenično stanje da je veoma veliki broj đaka u odeljenjima gradskih škola, a da škole u malim sredinama rade sa manjim brojem učenika, i sve češće u kombinovanim odeljenjima. Ovaj epilog uskoro čeka i predmetne nastavnike.

Kao što je rečeno, Zakon do sada prepoznaje i definiše mogućnost i osnovna polazišta rada u ovakvim odeljenjima samo u prvom ciklusu obrazovanja, ali je važno istaći da se učitelji koji su stekli zvanje na pedagoškim akademijama i učiteljskim fakultetima nisu mogli susresti sa konkretnim primerima metodologije rada iz ove oblasti. Postoji skromna literatura kao i mali broj primera stručnog usavršavanja nastavnika i dobre prakse u vezi sa ovom temom. Zbog toga mnogi pedagozi ukazuju na nedostatke i poteškoće realizovanja ovog vida rada, koji, kako neki čak tvrde, rezultiraju slabijim uspehom učenika. Realizacija rada u kombinovanom odeljenju svakako zahteva prilagođavanje nastavnih planova i programa, rasporeda časova, satnice trajanja časa, veću integraciju sadržaja i predmeta, veću angažovanost učenika i upotrebu digitalnih nastavnih sredstava. Iz ličnog iskustva u višegodišnjem radu sa kombinovanim odeljenjem potvrđujem da su u pedagoškoj praksi i te kako potrebni mnoga „prilagođavanja” i veće pridavanje pažnje ovom vidu nastave. Kad posmatramo i analiziramo realizaciju nastavnog procesa, vidimo da na njega utiču i spoljašnji i unutrašnji faktori. Prvi se mogu poboljšati uticajem lokalne sredine i države i fleksibilnijim zakonskim rešenjima, a drugi zavise od samog nastavnika i zahtevaju dobru organizaciju rada, interesantna i realna rešenja stečena kroz pedagošku praksu i davanje podstreka i podsticaja učiteljima za stvaralačke sposobnosti. Dosadašnja organizacija obrazovnovaspitnog procesa rada u kombinovanom odeljenju zasniva se isključivo na iskustvu i afinitetu učitelja, njegovom ličnom angažovanju i trudu da bude dobar u racionalnoj organizaciji rada, da kreativnije realizuje proces učenja, da ga prilagodi potrebama učenika i da učenik u ovom specifičnom vidu organizacije nastave bude u središtu tog rada. Uprkos istorijskom aspektu i iskustvima sa takvim radom, ne postoje jasan koncept, metodološki koncipiran program i zakonski okviri koji učiteljima i nastavnicima pomažu da što bolje realizuju svoj posao, ali isto tako smatram da na rad u kombinovanom odeljenju ne utiču samo zakon, modernizacija škole i ekonomske prilike, već i da učitelj kontinuirano mora raditi na sebi i biti spreman na promene. Jedino tako može uticati na što bolju organizaciju i metodologiju rada, uspostaviti kvalitetne didaktičke i jasne metodičke korake i prilike u odeljenju, u kom će učenik biti središte dešavanja, i na taj način obezbediti uslove za kvalitetno napredovanje i školovanje. 

 

Izvori: 

1. Špijunović, K., „Organizacija rada u kombinovanom odeljenju”, Beograd, 1998.
2. Prodanović, LJ. / Lunginović, V., „Direktan rad sa učenicima u kombinovanom odeljenju”, Beograd,1988.
3. Trnavac, N., „Male seoske škole”, Beograd, 1992.
4. Republički zavod za statistiku
5. Časopis „Danas”, „Opstanak sela ili put ka gašenju škola”, članak Vesne Andrić (22. 1. 2022).

 

 

Romana Bulić, profesor razredne nastave. Diplomirala je na Učiteljskom fakultetu u Beogradu 2007. godine sa prosekom 8,09 – profesor razredne nastave, kao i na Višoj pedagoškoj akademiji u Vršcu 1990. godine sa prosekom 8,62 – nastavnik razredne nastave. Godine 1998. zasnovala sje radni odnos na neodređeno vreme u Osnovnoj školi „Mihajlo Pupin” u Idvoru, maloj školi koja trenutno broji oko 70 đaka, u kojoj i danas radi. Ima šestogodišnje iskustvo u radu sa kombinovanim odeljenjem, koje i trenutno vodi, šesnaestogodišnje iskustvo u radu u jednom odeljenju i, paralelno sa tim, trogodišnje iskustvo u radu sa višim razredima, kojima sam predavala građansko vaspitanje, kao i u biblioteci škole. Organizacija nastave, posebno u kombinovanom odeljenju, podstiču je na raznolike metodičke pristupe pri planiranju i realizaciji nastavnog procesa, a isto tako i povremeno organizovanje uglednih časova, na kojima primenjuje sve vidove inovativne i kreativne nastave. U sklopu vannastavnih aktivnosti i sekcija podstiče i neguje tradiciju svoga kraja i ličnost i delo Mihajla Pupina. Poslednje tri školske godine planira i sprovodi aktivnosti u okviru obogaćenog jednosmenskog rada koje joj omogućavaju da planira i realizuje razne projekte i prilagodi ih interesovanjima učenika. Aktivna je i u timovima za izradu raznih dokumenata i samovrednovanja rada škole. Oblasti kojima se najviše bavi u školi u vezi su sa pružanjem podrške učenicima i promovisanjem rada škole. Često sprovodi razne humanitarne i druge aktivnosti, priprema učenike svih uzrasta za učestvovanje na raznim konkursima i takmičenjima, a kroz vođenje matematičke i dramske sekcije razvija i podstiče kod učenika timski rad, sistematičnost, upornost, kreativnost i ljubav prema prirodnim naukama.