Krajputaši

Krajputaši

Nedavno je kolega Miloš Milić, kome sam beskrajno zahvalan, postavio pitanje da se prisetimo nastavnika koji su obeležili naše školovanje. Ograničio sam se na šest imena, jer bi u suprotnom tekst bio duži od Tolstojevih romana. Naravno, nepravedno sam izostavio brojne nastavnike, te krajputaše, koji su me omeđili i utemeljili, pogotovu asistente s fakulteta, divne ljude pre svega. Pokušao sam da se setim imena svih nastavnika od petog razreda do kraja fakulteta. Neverovatno, nijednog nisam zaboravio.

Jedan iskren zagrljaj postao je moja Itaka

Slađa. Moja vaspitačica. Ne sećam se njenih metoda, ali neću zaboraviti dan kada sam se vratio s letovanja iz Splita. Nosio sam crvene trenerice. Prišla je i zagrlila me snažno. Kod kuće su pričali da smo dobro proši kako smo mogli. (A kako smo mogli? To pitanje me je proganjalo danima, ali se nisam usudio da ga postavim.) Strahovali su za sestru koja se još uvek nije vratila iz Omiša, a nemiri su već krenuli. Godinama nisam razumeo obezoružavajući zagrljaj. Kasnije, u nemirnim devedesetim, taj zagrljaj postao je moj mir – dobio je smisao.

Nisam ni slutio da je u tom zagrljaju bila utkana jedna briga, jedan strah, jedna neizvesnost, jedna radost. Split sam davno zaboravio. Fotografije čuvaju sećanje na bermude iz Splita sa likom tada popularnog Alfa. (Bože, koliko sam bio srećan zbog tih bermuda, koje su tada bile poslednji modni hit! Na jednoj fotografiji navukao sam ih sve do mišica, jer je bilo mnogo dece, a bermude su morale cele da se vide.)

Međutim, zagrljaj ne zaboravljam. Naprotiv, kad god ga se prisetim, on postaje sve vidljiviji – moja Itaka. Nema damara u meni koji se ne razbudi. I danas, posle toliko godina, kad god sretnem Slađu, imam potrebu da je zagrlim. Da joj vratim. Da je zarazim. Da je iscelim. Plašim se da je ne zbunim, jer ona nije darivala da bi joj se vratilo. Darivala je da bismo naučili darivati. Zagrljaj je zapravo trenutak kad čovek poželi da proširi sebe i da u sebi pronađe mesto za drugog. Kolike su njene širine, mogu samo da naslućujem…

Red, rad i disciplina… sa primesama neophodne ljudskosti

Dafina. Moja učiteljica. Stari kov, da se blagoglagoljivo izrazim. Bili smo joj poslednja generacija. Energija u glasu, pokretu, misli. Stav – jasan i neprikosnoven: rad, red i disciplina. Mirko je bio sastavni deo svih aktivnosti. Redari su bili zaduženi da svakog ponedeljka donesu novog Mirka, da se nađe, zlu ne trebalo. Roditelji su se počeli utrkivati čiji će Mirko biti plodonosniji. Prednjačila je moja majka.

Naručila je da joj naprave što savitljivijeg, ali i što otpornijeg Mirka, filigranski obrađenog; imao je čak i rukohvat da ne nažulja učiteljičinu ruku. (Otpala joj dabogda, mislio sam tada.) S obzirom na to da je mama bila glavni kontrolor proizvodnje, nacrte i sam proces proizvodnje tog jedinstvenog Mirka lično je nadgledala i to usred radnog vremena.
Kako sam samo potajno želeo da je čuveni Aca sekretar uhvati i da joj momentalni otkaz. Nažalost, Aca je baš tih dana bio službeno odsutan, i Mirko nad Mirkom stigao je do našeg odeljenja. Svi su bili oduševljeni finim radom, čitav nastavnički kolektiv, jer je učiteljica, naravno, pozvala i ostale kolege da pogledaju čudo neviđeno.

Moram priznati, u tim trenucima bio sam ponosan na majku-nemajku. (Nedavno sam je podsetio na bludne majčinske dane, baš onomad kad ju je zabolela kičma. Ne svetim se, rekoh, samo primećujem. Moram vam priznati da sam u tom trenutku u njenim očima video takvu tugu i žal što joj jedan Mirko nije pri ruci. Ošinula bi me da je mogla, tačno dušu da ispustim.)

Ubrzo je došao red da se Mirko izvuče iz školskog ormara. Mog mlađeg brata zaboleo je stomak. Iako smo bili učionica do učionice, nisam pošao da ga otpratim do kuće, bez obzira na to što me je njegov učitelj zamolio. Slagao sam da imam kontrolni i da ne mogu da odsustvujem. Naravno, bilo je pametnije da sam vrat slomio nego što sam to uradio. Morao sam da skupim prste na rukama, pa sam po jednoj ruci dobio ćuške što nisam pokazao nikakvu empatiju prema bratu, a po drugoj što sam slagao učitelja. I to pred čitavim razredom, ispred učiteljičine katedre. Mislim da me je sramota najviše bolela. I sramota i odgovornost se uče. Siguran sam.

Čuveni 8. mart, utrkivali smo se ko će kreativniji i lepši poklon kupiti učiteljici. (Bez obzira na Mirka, mi smo je zaista voleli. Voleli su je i naši roditelji, koje nije nimalo mazila. Popu pop, bobu bob – prema roditeljima je bila bolno surova.) Elem, svi smo mi doneli poklone, neki i poslednje novce iz kuće izdvojili, dok jedan drug nije imao šta da izdvoji i doneo kilo jabuka. Trenuci dečije okrutnosti i surovosti ponekad zaista uplaše. Toga nismo bili svesni. Koliko smo se mi njemu smejali, koliko smo mu se rugali, ja ne mogu ni da opišem. Da ga molimo za oprost tri godine dana, mislim da ne bi trebalo da nam oprosti. Učiteljica je primetila. Opomenula nas je da se umirimo. Sutradan je donela kolače za sve nas. Poslužila nas je. Mislim da nikada ukusniji, a istovremeno ni gorči kolač od jabuka nisam pojeo.

Predavanja o životu i čovečnosti

Suza. Profesorka dermatologije i kozmetologije. Treća godina srednje Medicinske škole, drugo polugodište – dolazi nova profesorka. Ispitujemo, promatramo – njoj je prvi dan u učionici; za nas šansa da je šarmiramo i pridobijemo, naš teren. Završila profesorka medicinu, specijalizirala, nema posla u bolnici; ima svoj bend, i to jedan od boljih u gradu – sve smo to saznali i pre nego što je ušla, a ona je nas tek trebalo da upozna. I danas pamtim dašak vetra koji unosi u odeljenje, osmeh koji obezoružava. Nije ni časa časila, započela je jednu od najvažnijih lekcija – započela je predavanje o životu i čovečnosti, o etici, moralu.

Neverovatno je da nijedno njeno predavanje ne bih umeo danas da prepričam, a od nje sam najviše naučio. Iako po struci nije pedagog, poznavala je pedagogiju i psihologiju u prste, nije teoretisala – samo je delala, neumorno je davala sebe svima nama. Predavala je samo mom odeljenju, i postala je naša profesorka. Kako smo samo bili ponosni kada smo izgovarali njeno ime! Lebdeli smo! Drugovima iz škole pričali smo o veličanstvu naše profesorke, za njih je lik naše profesorke bio bajkolik, graničio se sa neverovatnim. Ona je bila fenomen u školi koji je rigidno poštovao pravila ponašanja. Rušila je elegantno svaku normu, postavljala je svoja pravila, mi smo pravila prihvatali, i rešili da sa njom zaplovimo…

Verovali smo joj, verovala nam je. Poštovali smo je bez zadrške, možda kao nijednog profesora do tad. Voleli smo je! Nismo ni primetili kako je jedna žena, do juče potpuna neznanka, postala sastavni deo naših života. Više nije bilo nazad, samo napred! Obožavala je književnost, zaljubnjenik u knjige… Sve smo to znali. Otvorila je svoja vrata, a mi smo ušetali – bez ustručavanja. Pitali smo se kako je moguće da neko ima toliko srce. Nije nam dozvoljavala da posustanemo – svako naše saplitanje dočekala bi s osmehom ohrabrenja. A život ju je saplitao samo tako – tragedija za tragedijom. To se nije moglo primetiti.

Prošlo je deset godina, sada sam ja s one strane katedre. Stalno sam se pitao, i dalje se pitam – koju je to metodiku ona izučavala? Osluškivala je, posmatrala – davala se, i u tom davanju nikada nije postajala manja, već je rasla zajedno sa nama. A mi smo je obožavali. Zahvaljujući njoj, spoznali smo lepotu. Spoznali smo kolika je vrednost čoveka. Mnogo smo razgovarali, čini mi se više sa njom nego sa roditeljima. I ćutali smo… I plakali, onda kada je preminuo naš drug iz odeljenja, mnogo plakali, ali i naučili koliko je važno da cenimo ono što imamo. U tim trenucima, spoznali smo, opet sa njom, svu besmislenost sitnih razmirica i sujete. Naučila nas je da je neukusno da ikad pomislimo kako se svet oko nas okreće. Nikada nije kritikovala, koristila je sokratovski metod, i navodila nas da do spoznanja dođemo sami. Računala je na našu savest, a mi smo se preispitivali. Nikada nije uperila prst ni u jednog od nas. To nisu bili njeni maniri. A ni mi nismo dozvolili da do prsta dođe. I kako bismo, ona je bila naša profesorka.

Profesor koji inspiriše, pokreće, otvara prostor za nove mogućnosti i drugačija viđenja

Dubravka. Profesorka opšte književnosti. Erudicija. Galantnost. I širina i dubina. Njena posebnost leži u činjenici da i danas sa velikim ushićenjem i ponosom izgovaram da mi je baš ona bila profesor i mentor. U školi je citiram, primenjujem njene metode, rado se prisećam njenih predavanja, a beleške sa predavanja čuvam kao malu dragocenost. Od nje sam učio.

Čini mi se, sve što sam saznao o književnosti, o lepoti i mogućnostima koje književnost nosi, saznao sam zahvaljujući njoj. Bila je profesor koji inspiriše, pokreće, otvara prostor za nove mogućnosti i drugačija viđenja. Nije nas učila samo književnosti, od nje smo učili šta znači sloboda, kolika je njena cena.

Naučili smo da je cilj obrazovanja razlučiti glupost od mudrosti, i da ispraznu i jalovu demagogiju koju su prosipali raznorazni profesori-prvosveštenici ne uzimamo zdravo za gotovo. Učila nas je da kritički mislimo.

Da sumnjamo, i da preko sumnje dolazimo do saznanja. Bila je princip konstrukcije. Otvorila je moj um. Njena hrabrost je osvajala i obavezivala. Veoma često za vreme predavanja pomislim: „Šta bi mi sad Dubravka rekla?” I kad posustanem, i kad mi se sve smuči, i kad nemam snage da se borim sa raznoraznom fukarom, setim se njene energije, istrajnosti – i, nastavim dalje. Ne povlačim se!

Životna učenja naših bližnjih

Dragica. Životni filozof. Moja baka. Baba Gracka. Kao dete koje svašta zna, a ništa ne razume, bio sam ubeđen da je baba završila najmanje sedam fakulteta. Nisam bio baš siguran koji su, ali u babino poznavanje prava i medicine nisam sumnjao. Iskreno, srčanost da se upusti u brojne teološke i istorijske rasprave nije joj nedostajala. Ozbiljne političke teme dolazile su na dnevni red tek kad sam porastao. To što je bakana sricala slova objašnjavao sam njenim lošim vidom; a ni saznanje da je radila kao kuvarica nije pokolebalo moje detinje uverenje o njenom fakultetskom obrazovanju. Mora biti da se sa nekim posvađala, pa je po kazni kuvala.

Tako sam ja to sebi objašnjavao. Moja druga baba Dragica, baba Selska, često ju je nazivala filozofom, nezlobivo, onako šeretski – za svoju dušu. (Da li samo u nas čoveka pokušaju da opogane kad ga nazovu filozofom?) Volela je, inače, da drži predavanja i kad je čovek pita i kad je ne pita. Tu sam povukao na nju, nema mi leka. Kad sam se jednom osmelio da je pitam koji fakultet je završila, dobio sam odgovor, koji mi, priznajem, nije mnogo pomogao – životni, sinko, životni! Danas razumem, biće da je najteži. Ko položi, ide dalje. Pada se samo jednom. Rat, glad, nemaština, porodične tragedije – težački život kakav ni Matavulj ni Kočić opisali nisu. Muka i nevolja. Samo lelek i kuknjava. A ona uvek nasmejana. Njena borbenost i pravičnost bili su, što bi mladi danas rekli – za medalju. Pričala mi je priče koje nikada ni u jednoj knjizi nisam našao, tvrdila je da su narodne.

Pre desetak dana imao sam zadovoljstvo da se družim sa jednom divnom devojčicom. Zovemo je Bubili – pametna, originalna, maštovita i pronicljiva kćerka moje prijateljice. Zaista mi je društvo prijalo, a nakon rastanka, saopštava meni prijateljica da ju je Bubili sva ozbiljna priupitala: „Mama, a da li učitelj Dule prdi uopšte?” Beskrajno smo se zabavili, ali i konstatovali da smo često skloni da idealizujmo ljude koji na ma koji način ostave trag u našim životima. Tako je i sa nastavnicima: nisu oni nikakva mitološka bića, daleko su i od vila i od dvoglavih zmajeva. Imaju oni i svoje brige, svoje dileme, svoje nesigurnosti i strahove: plaču, pate, vole, boluju, greše, uspevaju i gube – pa čak i prde, verovali ili ne. Ali, svi oni nesumnjivo ostave trag u životima kako učenika, tako i roditelja. Voleo bih da se prisetimo tih tragova; da o njima razgovaramo. Da se prisetimo trenutaka kad smo bili ohrabreni da budemo neko u nečemu.

Drage kolege i roditelji, prisetite se svojih nastavnika. Zapodenite razgovor sa decom o tragovima koji su unutar vas duboko, o tragovima koje ste namerno potisnuli ili zaboravili. Iskoristite priliku da već na prvom roditeljskom sastanku predložite razgovor o svojim nastavnicima – ne žurite, odvojte koji put više od pola sata, neka taj roditeljski potraje – tiče se isključivo dece – zar ne?

Prisetićemo se sopstvenih strahova, nesigurnosti i zebnji. I, što je najvažnije, prisetićemo se da nisu nastavnici samo oni koji rade u školi. Nastavnicu su svuda oko nas, samo ako želimo da učimo. Koliko toga možemo naučiti od deke koji je pripitomio lastu, od dečaka bez patika koji vraća pun novčanik para, od komšinice koja svakog jutra počisti ispred zgrade – nije ona baš tako dokona kako vi zamišljate. Toliko toga možemo naučiti od dečaka koji stoički podnosi podrugivanje čitavog razreda, od dečaka koji je učiteljici doneo kilo jabuka. Manimo se sujeta i ostrašćenosti. Toliko toga možemo naučiti od vaspitačice koja se nije narugala dečaku koji je želeo da njegove bermude budu u gro-planu. A mogla je da povuče bermude, da izvuče majicu, i da slika bude valjana i cela lepa; mogla je, ali nije…

Ne stiče se obrazovanje isključivo u školi, niti se ono kao širi pojam da ukalupiti u prilično rigidnu instituciju kakva je današnja škola. Probamo li na silu da ga uguramo, oštetićemo obrazovanje. Često možemo čuti: „Šaljemo decu u školu da budu neko i nešto!” Prvo, prestanimo da tretiramo decu kao pošiljke koji jedni šalju, a drugi primaju; a drugo – deca su već neko i nešto. Za početak, promenimo perspektivu, biće dovoljno.

Vreme – najdragoceniji resurs koji drugima poklanjamo

Profesorka metodike na fakultetu, tada asistent, naučila me je da je jako važno da učenicima poklanjam vreme, naučila me je sopstvenim primerom, kao svaki odličan metodičar. Vreme je nešto najdragocenije što možemo nekome pokloniti. Nema vraćanja, nema pozajmljivanja, nema kamate.

Razmišljajući šta je zajednički imenitelj nastavnicima koje sam izdvojio, došao sam do zaključka da je to upravo vreme koje nisu štedeli i koje su mi posvetili. Međutim, ne darujemo samo mi naše vreme učenicima, i oni svoje vreme poveravaju nama. Dakle, pred njima je vreme, i pred nama je vreme – iskoristimo ga. Mi postajemo i postojimo tako što naše vreme razmenjujemo sa drugima.

Ko su ljudi sa kojima ste vi razmenjivali vreme?

Uzgred, možda one bermude i nisu bile s likom Alfa, možda je majica bila s Alfom, a bermude s motivima Spilta, ali je zagrljaja sigurno bilo, to je u ovoj priči najistinitije.

P.S. Čitavu ovu školsku godinu započinjao sam rečenicom: „Dobar dan, dobri ljudi!”, nakon čega bi usledilo pitanje: „Kako ste?” U jednom odeljenju mi se desilo da sam izostavio pitanje, što je izazvalo prilično simpatičnu i opravdanu reakciju jedne učenice: Profesore, zašto nas niste pitali kako smo? Zaista – zašto? Mučilo me je to pitanje, a onda sam shvatio da sam pretpostavio da su dobro, jer su svi bili nasmejani i razdragani. Pretpostavka je bila pogrešna, oni nisu bili dobro, već odlično. Tačno, nepogrešivo – čitav naš obrazovni sistem zasniva se na pretpostavkama: pretpostavljaju roditelji, pretpostavljaju učenici, pretostavaju nastavnici.

Da probamo da saslušamo jedni druge, da probamo da poverujemo u dobrotu, da prestanemo, što reče Pindar, težiti besmrtnom poslu, već da pokušamo da iscrpimo polje mogućeg; ako karte nismo birali, da odigramo sa podeljenim kartama najbolje – zajedno.

Autor bloga: Dušan Blagojević, prof. srpskog jezika i književnosti
Dušan je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Nišu na Departmanu za srpsku i komparativnu književnost.

Tokom karijere radio je i kao saradnik u Leskovačkom kulturnom centru, Akademskom pozorištu i Pozorištu lutaka u Nišu. Do sada je objavio brojne autorske članke i ostavio dubok trag u pozorišnom stvaralaštvu.