Neuralgične tačke srpskog obrazovanja – simulacija škole

Neuralgične tačke srpskog obrazovanja – simulacija škole

Gorak ukus u ustima nakon kraja svake školske godine. Stičem utisak da nam ostatak letnjeg raspusta služi da prikupimo dovoljno snage kako bismo narednog 1. septembra pogledali učenicima u oči. Prvo je, naravno, potrebno da pogledamo sebe u ogledalu. Šta vidimo?

Ponekad ne vidimo ništa – nakon godinu dana simulacije škole i obrazovnog procesa, jednostavno shvatimo da smo igrali igru bez jasnog cilja, bez kriterijuma i bez pravila (ne valja generalizovati, ali pojedinačni slučajevi ne menjaju suštinu). I ono što je najalarmantnije – bez jasne svesti da u klupama sede ljudi koji će sutradan biti budućnost ove zemlje. (Dakle, sudije, lekari, ekonomisti, advokati, pekari, nastavnici, auto-mehaničari, inženjeri, direktori, ministri, poslanici…)

Škole nisu samo obrazovne već i vaspitne institucije

Odgovornost, doslednost, posvećenost, principijelnost, požrtvovanost, strpljenje, znanje, kreativnost, umeće da se znanje prenese – sve su ovo, između ostalog, izazovi koji su postavljeni pred nastavnike, i saglasićete se – da bi nastavnik bio na visini svog zadatka, potrebno je da mnogo vremena posveti učenicima, a i sebi. Krajnji cilj obrazovanja i vaspitanja jeste učenik koji može da razume sebe i svet oko sebe, koji poseduje određena znanja i veštine o svetu i sebi, tj. intelektualni, socijalni, emocionalni, moralni i fizički razvoj učenika u skladu sa njegovim sposobnostima, potrebama i interesovanjima. Zvuči megalomanski, ali je tako.

Sve navedeno je prilično nemerljivo – hoću reći, ne postoje jasni kriterijumi kojima možemo da proverimo jesmo li na kraju jednog obrazovnog ciklusa postigli sve ciljeve. Jedino merljivo, manje-više, jeste znanje (koje je često poistovećeno sa poznavanjem činjenica i brojnih podataka za koje učenici niti znaju zašto ih uopšte uče, niti umeju da ih praktično primene – dakle, u potpunosti nefunkcionalno znanje). To znanje se proverava na kvalifikacionim ispitima, koji se polažu ukoliko učenici žele da nastave obrazovni proces. Ukoliko ne nastave obrazovanje, ni taj cilj ne podleže proveri (podleže, ukoliko se učenik zaposli u svojoj struci; međutim, i sami znamo da u većini slučajeva učenici moraju da budu pripravnici, ili da volontiraju po godinu dana kako bi se osposobili za posao za koji su se školovali tri ili četiri godine – i u svemu ovome niko ne uočava ništa čudno, niti besmisleno).

Vratimo se na one učenike koji svoje obrazovanje nastavljaju – njihovo stečeno znanje je merljivo, već rekosmo, ali nefunkcionalno. I do tog znanja koje učenik pokazuje na prijemnom ispitu dolazi se, u velikom broju slučajeva, mukotrpnim dodatnim radom učenika čije pripreme za prijemni ispit prilično koštaju roditelje. Dakle, jedini merljiv cilj, a da se saglasimo da je to znanje, nije ispunjen, jer učenik bez dodatnih, mukotrpnih i skupih priprema ne može da upiše željeni fakultet (ne generalizujem, ali opet ponavljam – pojedinačni slučajevi ne progovaraju o suštini).

Samoobmana učenika

Šta je taj učenik radio četiri godine u školi? Šta su radili nastavnici? Učenik se samoobmanjivao, a nastavnici su ga u tome podržavali – umesto da poklone učenicima vreme, nastavnici šakom i kapom poklanjaju ocene, jer to iziskuje mnogo manje vremena, svega nekoliko minuta (a, pritom – mogu i da se okoriste, jer su i onako devalvirani u društvu, pa im svaka pomoć dobro dođe).

Naravno, to je svojevrsna pomoć nastavnika učenicima, jer ako ih nisu naučili, onda bar mogu da im poklone ocene, koje će se jednog dana pretvoriti u bodove, koji će im značiti prilikom upisa na željeni fakultet – i vuk sit, i ovce na broju, i savest oprana. E, sad – ne poklanjaju svi nastavnici ocene, niti se poklanjaju u svim školama. I ko je onda žrtva ovakvog jednog paralelnog sistema u Srbiji? Žrtva su najbolji učenici, koji vide na koji način možeš da prosperiraš u životu, da je i znanje nemerljivo, jer je reč o jednoj velikoj simulaciji.

Ko je oštećen u ovakvom sistemu?

Jedini oštećeni su najbolji! Naravno, zato i odlaze, znajući da će tamo negde neko vrednovati njihovo znanje, i da postoje jednaki kriterijumi za vrednovanje. Možda je preteška reč, ali ću je ipak upotrebiti – ovo što se dešava u srpskom obrazovanju najblaže može da se imenuje rečju – genocid.

Konkretne mere i predlozi koji bi mogli da doprinesu poboljšanju obrazovnog sistema

1. Uvesti jedinstven sistem provere stečenih znanja i promeniti Zakon o ocenjivanju.

Da pojasnim – Zakon o ocenjivanju je toliko nedorečen, da može da se tumači kako god kome odgovara. Konkretno, nastavnik koji godinu dana radi sa učenicima samo predlaže ocene, a ocene usvaja Odeljensko veće, a verifikuje Nastavničko. To konkretno znači da nastavnikova ocena može da bude preglasana na Odeljenskom veću, bez ikakvih argumenata, dizanjem ruku i prostom većinom. Učenik može da ima jednu dvojku u rubrici i pet jedinica, i da mu bude izglasana dvojka kao zaključna.

Učenik može da ima jednu peticu i pet jedinica, i da mu bude izglasana petica (radikalan slučaj, ali Zakon to dozvoljava). Učenik može da ima sve dvojke i nijednu trojku ili četvorku, i da mu kao zaključna bude izglasana trojka i četvorka – Zakon ovu mogućnost isključuje, ali Odeljenska veća i direktori sebi daju za pravo da budu iznad Zakona, jer ne postoje jaki mehanizmi kontrole koji će takva postupanja kontrolisati i sankcionisati.

Učenik može u jednom polugođu da ima peticu, da u drugom ne progovori ni reč, da ne uradi nijedan pismeni zadatak i da ima, u najgorem mogućem slučaju, prelaznu ocenu. Učenik od predviđena četiri pismena zadatka može da ne uradi nijedan i da ima ne samo prelaznu već i veću ocenu (vidite u kakvom su neravnopravnom položaju učenici koji rade sva četiri pismena zadatka).

Učenik može da ne posećuje nastavu mesecima, da dođe pretposlednji čas, da kaže da hoće da odgovara – nastavnik je obavezan da ga ispita, i ako učenik dobije prelaznu ocenu, nastavnik mora da zaključi prelaznu ocenu. (Šta se dešava sa učenicima koji su ispunjavali svoju zakonsku obavezu i redovno pohađali nastavu?)

Jedno od prihvatljivijih rešenja je da se na kraju svake godine uvede završni test iz svih predmeta jednak za sve učenike na teritoriji R. Srbije. Za početak, taj test može da služi kao orijentir – tačnije, da pokaže u kojoj meri zaključna ocena iz pojedinačnih predmeta, kao i uspeh učenika, odstupa od znanja i veština koje je učenik pokazao na testu.

Prednost završnog testa je što će učenici juriti nastavnike, a ne nastavnici učenike; što će za promenu brojne kolege koje ne drže časove, a upišu ocene koje im padnu na pamet, morati da odgovaraju za svoj nerad. Ukoliko se jave upadljive razlike između zaključnih ocena i rezultata na testu, neko će morati za to da odgovara. I, najvažnije, petica iz bilo kog predmeta biće ista – bio to učenik iz Beograda, Vranja ili Pirota.

2. Ukinuti završne maturske ispite ili: dati smisao maturi.

Najbesmisleniji od mnogo toga besmislenog jeste današnji maturski ispit. Zašto? Prvo, maturski ispit se nigde ne boduje – apsolutno nigde. Dakle, učenici polažu maturske ispite iz tri predmeta, a ocene ne ulaze u prosek, važno je samo da polože. (Koliki procenat učenika nije položio maturski ispit?) I, šta se dešava? Učenici masovno koriste dobro poznatu metodu prepisivanja i otaljaju posao oko mature.

Reći ćete: krivi su nastavnici. Možda, ali uzmite za primer da se kod jednog nastavnika prijavi 40 učenika za izradu maturskog ispita (bilo je i takvih slučajeva). Kako je moguće da se taj nastavnik, pored svih obaveza koje ima, posveti valjano izradi maturskih ispita za koje i sam zna da nemaju smisla? Zar će ma koji nastavnik po hiljadu puta vraćati učenike kako bi ispravljali i korigovali maturski rad ako zna da u vreme maturskih ispita učenik uveliko sprema prijemni ispit. Šta je važnije – maturski ispit koji se ne boduje ili prijemni koji se boduje? (Koliko na godišnjem nivou koštaju samo formulari za prijavu i izradu maturskih ispita koje niko ne kontroliše?)

3. Vratiti smisao prijemnom ispitu za upis učenika u srednju školu.

Dovoljno je da učenik samo izađe – već je položio. Ovo mi nikako nije jasno, ali nikako!

4. Pod hitno proveriti kvalitete seminara za stručno usavršavanje, čije organizovanje postaje unosni biznis u Srbiji.

Stručno usavršavanje je neophodno i poželjno, ali ovako kako se sprovodi je pogubno. Uglavnom se sve svede na poene koje nastavnici treba da dobiju. O besmislenosti mnogobrojnih seminara ne želim ni da govorim, jer je sve jasno onima koji su više od nekoliko seminara posetili. Želim da skrenem pažnju samo na jedan od problema – dovoljno je da se na većini seminara samo pojavite, potpišete i da ne prisustvujete nijednoj radionici, dobićete sertifikat.

Čak, nekada nije potrebno ni da se pojavite, može da vas potpiše kolega, sertifikat stiže. Ne postoji nikakva kontrola. (Razumem i kolege koje tako postupaju, jer je u većini slučajeva sadržaj seminara bolno nebulozan, pa je pametnije da pročitate ma koju knjigu – bila to i najgora spisateljska ruka – nego da neko svojim predavanjima atakuje na vaš zdravi razum i intelekt.

Učešće na međunarodnim naučnim skupovima i objavljivanje naučnih radova u relevantnim časopisima i zbornicima ne ulazi u sistem neophodnog bodovanja, ali ako Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja akredituje neki naučni skup, i ako vi platite: dve, tri, četiri hiljade, i prisustvujete nekom od akreditovanih skupova, vi ćete dobiti poene. Dakle, to što vi učestvujete na skupu i izlažete rad, to što ćete rad objaviti – to ne podrazumeva stručno usavršavanje, ali ako platite da biste na tom skupu slušali sami sebe, između ostalih, e, to jeste stručno usavršavanje (pritom, ne morate ni da se pojavite na skupu, sem kad donosite priznanicu o uplati).

Napominjem još jednom: ovo je samo delić jednog nesagledivog problema koji se zove srpsko obrazovanje. Očekujem da se pridruže i ostale kolege, i da svako iz svog ugla izloži problem.

Autor bloga: Dušan Blagojević, prof. srpskog jezika i književnosti

Dušan je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Nišu na Departmanu za srpsku i komparativnu književnost.

Tokom karijere radio je i kao saradnik u Leskovačkom kulturnom centru, Akademskom pozorištu i Pozorištu lutaka u Nišu. Do sada je objavio brojne autorske članke i ostavio dubok trag u pozorišnom stvaralaštvu.