Hajde da zajedno učimo

 

Kada se govori o novim tehnologijama u obrazovanju, obično svi misle na opremanje kabineta, pa i celih škola, savremenim nastavnim sredstvima, i njihovu svakodnevnu upotrebu u cilju unapređenja nastave, učenja, znanja i motivacije učenika.

Upravo ovo poslednje je i najveći problem sa kojim se susrećemo u radu sa učenicima.

Poslednjih nekoliko godina oni imaju i u svakom trenutku koriste pametne telefone, tablete, laptopove, što je stvorilo problem u samoj nastavi.

Gradivo ili, možda pre, način na koji im se ono prezentuje postao im je dosadan, prevaziđen, jer su sadržaji koje prate na internetu daleko interesantniji. Ista priča je i kod kuće, u kafiću, u prevozu, na svakom mestu i u svakoj prilici.

Teško je pričati sa nastavnicima, sa roditeljima, sa svima koji ne dele isto mišljenje šta je aktuelno u tom trenutku. A decu jedino to motiviše i jedino su na to koncentrisani.

Uzeti im telefon postalo je kao paralisati im ruke, noge, glavu. Bez njega prosto ne umeju da funkcionišu.

I sada se postavlja pitanje kako to pametno iskoristiti. Kako prebaciti fokus sa nebitnih na bitne stvari? Kako filtrirati sadržaje i na kraju, kako ubediti učenika da to što ima koristi za lični napredak, savladavanje novih ili obnavljanje starih lekcija, za produbljivanje znanja i sakupljanje važnih informacija koje su mu toliko lako dostupne?

Treba li čekati da društvene mreže i sva izmišljena tehnologija uzmu svoj danak u ocenama? NE, uvek sam za konstantno obrazovanje i usmeravanje učenika u pravom smeru, shodno njihovim interesovanjima. Da bi to bilo moguće i sami moramo da se edukujemo i makar približno pratimo tehnološka znanja svojih učenika. Ukoliko smo ispred njih, bićemo u prednosti, jer ćemo im biti interesantniji. U tom slučaju možemo da ih vodimo kako treba i, kao i do sada u tradicionalnoj nastavi, motivišemo i oplemenjujemo svakodnevicu biranim sadržajima.

Još ako im omogućimo samostalnost i dajemo domaće zadatke koje mogu da pripreme koristeći upravo gadžete koje ne ispuštaju iz ruku, da oni budu ti koji će pripremiti lekciju i prezentovati je na zanimljiv način u, recimo, video-audio formi, uz informacije kojih nema u knjigama, mislim da motivacija i uspeh neće izostati.

Tu na scenu stupa spremnost nastavnika da bude fleksibilan i da se prilagodi modernom dobu. Još važnije, spremnost da sasluša šta je njegovim učenicima bitno. Hajde da im damo priliku da sami navedu sadržaje koje smatraju važnim, a povezani su sa nastavnom jedinicom! Bićete iznenađeni njihovom kreativnošću, idejama i onim što pronalaze i izdvajaju kao bitno.

Jedini način da učenici budu koncentrisani na ono što rade je da oni sami povežu podatke iz lekcije u smislu da sami kreiraju čas. Ovde mi prestajemo da budemo nastavnici i postajemo treneri, koji samo navode učenike na pravi put, koji prate razvoj i tok cele priče. Oni su glavni glumci, timski igrači, pojedinci, koji imaju značajnu ulogu u odeljenju i školi.

A šta roditelji da rade kod kuće?

re svega, da razgovaraju sa svojom decom, da budu najbolji prijatelji i da, bukvalno, proveravaju šta im deca rade na internetu. Pride, ako je dete popustilo u školi, jedan od načina da mu pomognu je da mu pruže priliku da samo napravi plan rada. Obično tu deca navedu kako će se uozbiljiti, kako će biti koncentrisani dok uče, kako će potražiti pomoć od najboljih drugara, roditelja, braće, kako će odvojiti dovoljno vremena za sve aktivnosti. Od toga obično ne bude ništa već posle pet minuta, jer misle da uvek i za sve imaju vremena. Umesto da pročitaju lektiru, traže sažvakane analize dela, drže se parole – lako ćemo, imamo sve na netu, a onda se susretnu sa nastavnicima koji traže detalje iz kojih odmah vide da učenici nisu uradili ono što je trebalo, pa je neminovna slaba ocena koja onda bude još jedan od okidača za bes, agresivno ponašanje i traženje opravdanja. Nastavnik ih „maltretira, traži nemoguće, uvek nešto izmišlja i na kraju ih mrzi.”

U praksi je, naravno, potpuno drugačije. Opravdanja padaju u vodu, osim kod roditelja koji podržavaju uvek i u svakoj situaciji svoje dete, ne želeći da se suoče sa realnošću. Jednostavno, dolazimo u situaciju da je učenik uvek u pravu, a nastavnik zao, loš, strog, namćor…

U tom slučaju, najkorisnije bi bilo da roditelj odvoji svoje dragoceno vreme i dođe da porazgovara sa nastavnikom, razrednim starešinom, pedagogom, pa na kraju i direktorom, ako je potrebno, u šta sumnjam, dok god su realni, jer će već od nastavnika dobiti sve potrebne informacije i predloge kako dalje.

A onda opet sledi razgovor roditelja i deteta kod kuće. Ukoliko ih kaznimo oduzimanjem mobilnog, tableta, laptopa ili računara, oduzimamo im mogućnosti koje im upravo oni pružaju. Korisnije je usmeriti dete da uz pomoć istih unapredi svoje znanje, da koristi sadržaje od značaja, a igrice, društvene mreže i ostalo čime se zabavlja ostavi za slobodno vreme, onda kada završi sa obavezama.

Neka dete samo napravi plan i neka ga se drži, a roditelj samo proverava, biće dobro i jednima i drugima.

Prateći trendove i nove tehnologije u obrazovanju, pod obaveznim smatram da nastavnici treba da se redovno usavršavaju i budu pokretači svih aktivnosti, a ne pasivni posmatrači. Napraviti iskorak iz tradicionalne nastave nije lako. Dovoljno je nekada da pitamo učenike sta oni to rade, šta je aktuelno, i na kraju pitati ih za savet.

Hajde da zajedno učimo!

Vladimir Stanković (Deda),  OŠ „Đura Jakšić” Krivelj