O darovitosti deteta i kako je prepoznati

O darovitosti deteta i kako je prepoznati

Sve se više u novijoj literaturi ističe shvatanje o darovitosti kao kombinaciji izuzetnih naslednih osobina i njihove interakcije sa podsticajnom okolinom. Poznata je i činjenica da su visoki rezultati u razvoju darovitosti povezani sa njenim ranim prepoznavanjem i negovanjem. Upravo je porodica prva u nizu i najvažniji faktor u negovaju darovitosti kod deteta. Porodica je nezamenljiv faktor podsticajne sredine jer prva detetu pruža životna iskustva, stvara povoljne uslove za razvoj i učenje, neguje ljubav i uključuje ga u socijalne interakcije. Međutim, podsticanje i razvijanje darovitosti moguće je samo kada se ona prepoznaje.

Kako prepoznati darovitost?

         Zadatak roditelja u ovom slučaju jeste da prepoznaju manifestiranje i indikatore darovitosti, da deluju ispravno u pravom trenutku za dobrobit deteta i da samu darovitost dalje otkrivaju i razvijaju. Nimalo lak zadatak za roditelje, posebno kada znamo da je pitanje prepoznavanja i identifikacija darovitosti fundamentalno pitanje ovog fenomena, zbog čega ima i neslaganja među stručnjacima. To neslaganje može se ogledati u broju definicija o darovitosti, kojih ima preko dve stotine. Izdvojila bih neke.

Najopštija definicija darovitosti (prema Čudina-Obradović, 1990) jeste da je darovitost neobičnost, iznimnost ponašanja koja se ogleda u kvalitetnijem, boljem, značajnijem rezultatu ili produktu nego što ga postižu ostali pojedinci sa sličnim karakteristikama.

Viner (Winer, 1998) je govorio o pojmu darovitosti sa odeđenim trima karakteristikama: prerani razvoj (brži napredak od prosečne dece), insistiranje da rade po svom (viši kvalitet postignuća, različiti putevi učenja, samostalnost i samopouzdanje) i žar za savladavanjem (visoka motivacija i opsesivni interes).

Iako se čini da je sasvim prirodno i normalno da roditelji prvi uoče darovitost, jer ipak oni najbolje poznaju svoje dete u najrazličitijim životnim situacijama, istraživanja pokazuju suprotno. Roditelji teže uočavaju darovitost, češće vaspitač ili nastavnik to primećuju. Razlog tome pronalazimo u nedovoljnoj informisanosti o darovitosti. Posmatrajmo na samom početku odnos roditelj–dete. U procesu detetovog odrastanja u ovom odnosu razvijaju se i prepliću višestruka osećanja koja uzrokuju da odnos bude pun dinamike, iznenađenja, pozitivnih i negativnih, pun roditeljskih briga i nemira, podeljenosti, objektivnih i nerealnih procena. Roditelj, pun ljubavi, teško zauzima objektivan stav, a svoje dete posmatra kao jedinstveno, posebno. Upravo nedostatak objektivnog stava roditelja prema mogućnostima deteta može biti otežavajući, odlučujući faktor u identifikaciji.

Darovitost se ne može precizno definisati, zato sto nema egzaktno definisane jedinstvene mere za njeno određenje, ali postoje indikatori koji mogu da ukazuju na darovitost, a koje možemo da uočimo u neposrednoj interakciji sa decom.

Kako uočiti darovito dete?

U okviru obuke o darovitima dr Snežana Nišević i Marinela Šćepanović ističu neke opšte pokazatelje:

1. zbrzani rani razvoj;
2. izuzetno postignuće, izuzetan nivo znanja i veština;
3. izuzetna sposobnost učenja (brzina sticanja znanja, dubina razumevanja, kapacitet pamćenja);
4. motivacija, otvorenost, osetljivost;
5. kreativnost;
6. socijalno prilagođeno ponašanje i posedovanje socijalnih veština;
7. emotivna stabilnost.

 

Najlakše se prepoznaju umetnički talenti kod dece. Sa određenim stepenom vladanja krupnom i finom motorikom, kao i koordinacijom pokreta, dete ispoljava smisao za ritmiku, crtanje, igru, ukoliko ga poseduje. Svako dete ili skoro svako prihvata ritam muzike u svakodnevnim aktivnostima – dok se igra, jede, gleda televiziju i slično. Darovitost prepoznajemo ako su ti pokreti maštovitiji, usklađeniji i po svoj prilici komplikovaniji. Muzikalnost se otkriva najlakše u ranoj fazi života. Teže se prepoznaju daroviti za matematiku, jer je ona povezana sa opštom inteligencijom deteta. Rečitost deteta, sklonost ka poeziji, recitovanju, imitiranju može biti signal darovitosti za tu oblast. Deca koja vole da istražuju eksperimentisanjem i rastavljanjem igračaka okarakterisana su kao deca koja prave štetu, dok ona imaju prirodnu potrebu da saznaju kako nešto radi analitičkim delovanjem odnoso rasklapanjem igračaka.

Pol Viti (Witty, P.,1951) ističe sledeća svojstva darovitih:

• sposobnost u jeziku;
• sposobnost da se ispriča priča u veoma ranom uzrastu;
• korišćenje fraze i celih rečenica u vrlo ranim godinama;
• rano interesovanje za datume i časovnik;
• rani razvoj sposobnosti čitanja;
• sposobnost zadržavanja pažnje ili koncentracije duže vreme;
• interesovanje i ljubav prema knjigama, a kasnije atlasima i enciklopedijama;
• oštra zapažanja i zadržavanje informacija;
• pokazivanje spretnosti u crtanju, muzici i drugim umetničkim oblicima.

         Kad govorimo o interesovanjima darovite dece, treba reći da oni vole da probaju nove stvari, postavljaju puno pitanja i vrlo su radoznali. Potrebna su im dodatna objašnjenja i učestvuju u više različitih aktivnosti. Kreativnost im je na zavidnom nivou. Imaju bujnu maštu, originalne ideje, njihova perspektiva na dati problem uvek je iz drugačijeg ugla. Ideje realizuju kroz razne oblike stvaralaštva, konstruisanja, eksperimentisanja… Njih nije potrebno uvek dodatno motivisati, jer motivaciju nose u sebi. Postavljaju visoke ciljeve, motivisani su da postignu mnogo i budu uspešni.

 

Šta je zadatak roditelja?

        Prvo i najvažnije, a ujedno i najteže, jeste objektivno sagedavaje mogućnosti svog deteta naspram očekivanih postignuća prema uzrasnim razvojnim kriterijumima dece. Važno je i stvarati sredinu koja je podsticajna i koja motiviše dete da dalje i samo istražuje i razvija svoj potencijal. Tu su u ravni atmosfera u domu, koja pruža materijale za učenje i posete muzejima, pozorištima, bibloteci i sl. Saznanje o darovitosti svog deteta treba da doživite bez preuveličavanja, preterivanja i pretencioznih ambicija. Potražiti pomoć stručnih lica dobar je put, jer iz druge perspektive dobijamo informaciju kako da darovitost našeg deteta dostigne pun potencijal. Saradnja sa predškolskom ustanovom, a kasnije sa školom dragocena je i treba graditi pozitivan odnos sa ovim institucijama u svakom slučaju, bez obzira da li govorimo darovitosti deteta ili o „prosečnom učeniku”. Roditelji koji vredno rade i koji dosta ulažu u svoje obrazovanje dobar su model. Dobar model je vid podrške detetu. Razvijajte dečje samopouzdanje da veruje u sopstvene snage, istražuje, postavlja ciljeve i slobodno odlučuje. Pružajte mu podršku i ljubav.

Iz svega navedenog možemo da zaključimo da je porodica baza. Za ravoj potencijalne darovitosti ona je suštinska i od presudnog značaja. Međutim, porodica, odnosno roditelji ne stvaraju darovitu decu, već atmosferu u kojoj se oni razvijaju i izražavaju. Roditelji poznaju i prepoznaju potencijal svog deteta i pružaju podršku njegovom razvoju i u toj ulozi su nezamenljivi.

 

Reference:

1. Maksić, S., Kako učenici, roditelji i nastavnici opažaju i obezbeđuju darovitost, Zbornik br. 27, Beograd: Institut za pedagoška istraživanja, 1995.
2. Cvijović, B., Uloga roditelja u ranoj identifikaciji darovitog deteta, Zbornik br. 5, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac, 1999.
3. Witty, P. A., The Gifted Child, Lexington, Mass: D. C. Health, 1995.

 

Autor: Gordana Pavlović je vaspitač u PU „Dečji dani”. Diplomirani profesor razredne nastave na Učiteljskom fakultetu u Beogradu. Trenutno realizuje istraživački rad koji se bavi ranim razvojem fine motorike, a koji, pored dobrobiti za dete i unapređivanja vaspitnoobrazovnog rada, za cilj ima i povezivanje predškolskog i ranog školskog obrazovanja i vaspitanja.