Obrazovni sistem danas

Obrazovni sistem danas

Današnju organizaciju obrazovnog sistema su osmislili psiholozi okupljeni oko ideja koje zastupa Tinde Kovač. Uz sve uvažavanje psihologa kao veoma posvećenih i obrazovanih ljudi, mora se primetiti da je cilj obrazovanja sa pedagoških otišao u smeru zadovoljavanja emocionalnih potreba dece, nenasilne komunikacije, uvažavanja ličnosti deteta, rešavanja problema razgovorom itd.

Sve je to ok, ali, da li je to glavno? Da li je to osnovni cilj? Da li je cilj samo rešavanje problema gde se u rešavanju problem postavlja na pijedestal osnovnoga, pa se problemi traže tamo i gde ih nema, stvaraju se situacije gde nastaju novi ili izmišljaju problemi? Rad nastavnika se birokratizuje i umesto vaspitne funkcije, nastavnici se pretvaraju u ćate koje vode dosijea učenika, pišu, pišu i pišu. Učenici i njihovi interesi se postavljaju iznad vaspitača i samim tim se stvara situacija gde umesto partnerskih odnosa dobijamo nesklad između potrebnog i nametnutog.

5 najčešćih problema obrazovnog sistema

Osnovni pedagoški cilj vaspitanja je izgradnja ličnosti. Osnovno je intelektualno, moralno, fizičko, radno i estetsko vaspitanje. Pestaloci bi rekao vaspitanje glave, srca i ruke. Trenutno nemamo ništa od toga. Kada se priča o obrazovanju, govori se o nasilju, pravima, komunikaciji, a zaboravlja se pravi cilj, a to je da iz škola izađu dobri ljudi koji znaju da rade svoj posao.

Razvijanje takmičarskog duha kod đaka

Prvi problem – jedan od današnjih ciljeva je razvijanje takmičarskog duha. Kako razvijati takmičarski duh među nejednakima? Neka deca su intelektualno superiorna, neka prosečna, neka ispod toga. Takmičarski duh? Kada jedan pobedi, svi ostali su izgubili. Jedni trče u patikama, drugima su vezane noge.

Demokratičnost obrazovanja

Postroje se deca i rasporede po klupama gde sede jedno drugome „u potiljak“. Da li svi, bez izuzetka, imaju ista prava na obrazovanje? Da li je obrazovni sistem human? Raspored časova u minut. Teške lekcije, lake lekcije… sve po 45 minuta. Prava dece se uzdižu, što je ok, ali se prava vaspitača urušavaju, što nije u redu.

Deca mrze školu i učenje

Kada pogledamo malu decu, učenje je sastavni deo njihovog života, te postoji velika želja za znanjem. Deca pitaju, zapitkuju, pamte… Zašto sunce sija? Zašto je trava zelena? Zašto ptica peva? Sva deca znaju da igraju, da crtaju, plešu, pevaju… I onda krenu u školu… Kada je završe, ne znaju ništa. Znaju da mrze školu i knjigu.

Postoje pedagoški pojmovi kao što su individualizacija i individualni pristup.

Kod nas je u školama gradivo isto za sve. U ogromnim odeljenjima je teško posvetiti rad jednom učeniku. Nema vremena da se gradivo obradi tako da svako nešto nauči. Autori svoje udžbenike pišu kao da su Sveto pismo, kao da pripremaju decu za svoje matične fakultete. Gde su interesovanja dece? Gde je usklađivanje gradiva sa mogućnostima i potrebama dece? Ne, govori se samo o dečjim pravima, o emocijama, psihičkom stanju, nasilju, radionicama…

Škola je napravljena za prosečne

Čim je tako, onda guši darovite i natprosečne, a davi one koji su ispod. Darovitima niko ne posvećuje pažnju. Od 144 zemlje, po radu sa darovitima se nalazimo na 141. mestu. Postoji mnogo dece koja u ovom sistemu obrazovanja do šestog razreda još nekako i prate gradivo, a posle toga dolaze u školu da sede i smetaju drugima. Daroviti još i ranije „povlače ručnu”, jer mnogima od njih nisu izgrađene radne navike, a gradivo im je dosadno.

Nasilje u školama

Nasilje je u poslednjih 25 godina paradigma ponašanja i odnosa u zemlji Srbiji. Vodili smo pet ratova. U njima, za razliku od prethodnih, kada smo veličali Putnika, Mišića, Bojovića i druge, uzdizali smo Arkana, Gišku, Ćentu, Legiju… Nametali modele. Umesto uvažavanja drugih, isticali smo svađe, vređanja, ponižavanja, pljuvanja.

Televizija, filmovi, okruženje – sve je prepuno nasilja. Dodamo li tome i promovisanje likova poput Zorana Milivojevića, koji se kao laik upušta u stručne stvari i nameće obrasce vaspitanja iz XIX veka, kroz poluistine prekrivene slatkim prelivom oprosta i opravdavanja roditeljskih grešaka, i to stavimo na poslužavnik zvani ekonomska kriza – dobijamo ovo što imamo sada. Veliki problem.

Gde je rešenje?

Šta raditi? Kao prvo, obrazovanje je osnova napretka svakog društva. Rudno i energetski siromašan Japan sada vlada svetom iako je razvojno bio na istom nivou kao mi pedesetih godina prošloga veka. Rad, znanje i organizacija su ključ uspeha.

Naš obrazovni sistem nije dobar. Kraj. Radne navike se ne razvijaju. Rad je nepoznanica. Sutra, kada bi neko izgradio fabrike po Srbiji, ne bi bilo kadra koji bi radio u njima. Nema potrebnog znanja ni kadrova. Što se organizacije tiče, kod nas je haos ideja vodilja.

Spomenusmo da se po radu sa darovitima nalazimo na 141. mestu na listi od 144. Daroviti su ti koji daju kreativne ideje, koji usmeravaju, menjaju pravce. Umesto u inostranstvo, darovite bi trebalo postaviti na čelo.

Okvirna ideja promena bi bila da se osnovna škola skrati i da bude do 6 godina. Time bi se ostvarila mogućnost da škole rade u jednoj smeni. Nakon toga, kao u Nemačkoj, tri vrste škola. Zanatske, srednje i gimnazije. Đaci koji su ostvarili manji uspeh i kojima učenje baš i ne ide, odlaze u škole u kojima će se pripremati za život, i, umesto filozofije, sociologije i drugih predmeta koje ne razumeju ili ne vole, imaju praksu – tri dana rade, drže šrafciger, dva dana uče. Nema frustracija pred gradivom i osećaja manje vrednosti u odnosu na odlikaše kao što je bilo u neujednačenim odeljenjima. Srednja škola – kao i sada.

Gimnazije, u koje bi išli bolji đaci, kurikulum organizuju po sopstvenom opredeljenju. Recimo, da se minimum ishoda za svaki predmet. Minimum znanja. Maksimum određuje svaka škola za sebe. Kod nas, danas, najbolje škole su te koje postupaju po ovom obrascu. Matematička, muzičke škole, filološka… S tim da bi postojala veća šarolikost. Gimnazije u kojima se više radi muzičko, a nisu muzičke škole, gimnazije u kojima se više uči matematika, umetnosti, baletske, slikarske, kakve god. Opredeljuju se učenici za škole na osnovu svojih talenata.

Imali bismo i izborne predmete i „izborne” škole. Samim tim bismo se popeli sa tog 141. mesta na neko više.

 

Autor bloga: dr Goran Vilotijević

Zvanje doktora nauka Goran Vilotijević je stekao na Filozofskom fakultetu, nakon čega se posvetio unapređivanju obrazovanja i uvođenju inovacija u nastavu. Objavio je više stručnih radova u kojima se orijentisao na što bolje rukovođenje školama i načine učenja uz primenu informacionih tehnologija.