PARTNERSKA SARADNJA PORODICE I ŠKOLE 

 

Porodica i škola se povezuju upisom deteta u školu. Iako su se često međusobno posmatrale kao dva odvojena sveta sa različitim ulogama (porodica odgaja, a škola obrazuje), za detetov optimalan razvoj u okviru odgojno-obrazovnog procesa važno je da se nađu u skladnom suživotu. Povezivanje porodice sa školom predstavlja važan izazov za obrazovnu politiku, a u poslednje vreme sve više zaokuplja pažnju istraživača sa namerom da se istakne značaj partnerstva roditelja i škole, kao i potreba aktivnog i efikasnog uključivanja roditelja u rad škole (Pavlović Breneslović, 2013). 

Nova vizija uključivanja roditelja u rad škole zahteva drugačija razmišljanja o porodici, ulogama porodice i škole u razvoju deteta, te i o ulozi roditelja u radu škole (Kosić, 2009). Partnerstvo škole sa roditeljima učenika rezultat je višeg stepena razvoja određene škole, kao i zajedničkih težnji roditelja i menadžmenta škole. Pojam partnerstvo u sebi obuhvata odgovornost za ishod i rezultate zajedničkih napora, što podrazumeva i obavezu za više zajedničkih ulaganja na tom putu (Spasojević, 2011). U praksi je to drugačije. Partnerstvo, za razliku od formalne saradnje, podrazumeva otvorenu komunikaciju, aktivno slušanje, međusobno deljenje informacija i uvažavanje (Buljubašić-Kuzmanović, Lukaš, 2015). Kvalitet partnerstva škole i porodice menja kvalitet odgoja i obrazovanja u školi, i stvara mogućnosti za poboljšanje rada škole. Osim šireg okvira odgojnog partnerstva roditelja i škole, u koji spada kvalitet rada škole, ono se u užem smislu odnosi na promenu shvatanja funkcije učenja i poučavanja i njihovog odnosa u porodici i školi. Jedan od osnovnih elemenata međuodnosa roditelja i učitelja koji karakterišu njihovo partnerstvo jeste međusobna potpora u razumevanju detetovog/učenikovog razvoja i u sposobnosti da se deci/učenicima pristupa u skladu s njihovim razvojnim kapacitetima, da se opaža i podstiče njihov način (stil) učenja, kao i da se podstiče pozitivan odnos prema školi (Kimberly i Christenson, 2000). U promišljanju i oblikovanju programa partnerstva s roditeljima pedagoški radnici škole moraju polaziti od sadržaja, metoda i oblika rada koji čine preduslove za aktivno uključivanje roditelja u život i rad škole. Aktivno uključivanje roditelja u život i rad škole, pri čemu su vođeni jedinstvom interesa za napredovanje deteta u školi i spremnošću za učestvovanje u školskim aktivnostima, omogućuje im bolji uvid u ulogu škole u razvoju deteta, bolji uvid u moguću dopunu svojih odgojnih kompetencija kompetencijama učitelja i bolji uvid u ideje u pronalaženju boljih rešenja u pogledu odgojnih postupaka u porodičnom domu (Jurčić, 2009). Učestvujući u školskim aktivnostima, roditelj će bolje razumeti ulogu nastavnog osoblja u odgoju i obrazovanju deteta, manje će ih optuživati, deliće s njima odgovornost kada je reč o postignuću i ponašanju deteta, bolje će razumeti detetove mogućnosti, povećaće svoje samopouzdanje, biti zadovoljniji ulogom roditeljstva, odavaće veće priznanje uspehu deteta i uspesima škole i slično. Partnerskim pristupom saradnji roditelji i menadžment škole se opredeljuju za udružen doprinos postignućima učenika, čestu komunikaciju, kreiranje pozitivne klime u odgoju, te međusobno uvažavanje (Zuković, 2013). U takvom odnosu uloge su jasne i prihvaćene, a ciljevi i planovi se zajedno određuju (Pahić, Miljević-Riđički i Vizek Vidović, 2010). Ključni pokazatelji ovakvog pristupa su jasno definisani zajednički ciljevi, svaka strana doprinosi na jedinstven način, a moć, resursi i odgovornost su podeljeni. Odnosi partnera su zasnovani na saradnji, međusobnoj zavisnosti i uravnoteženosti, različite osobe rade zajedno kao ravnopravni partneri na identifikovanju ciljeva i rešavanju problema, uloge su komplementarne i svi imaju jednako pravo glasa u odlučivanju. Važna karakteristika partnerstva je podeljena odgovornost za obrazovanje i socijalizaciju učenika kroz jedinstvene ciljeve i podelu resursa, moći i odgovornosti (Livazović, 2015). Održavanje pozitivnih odnosa je prioritet u partnerstvu, a ključni pokazatelji toga je međusobno poverenje. U partnerstvu se na razlike u mišljenjima gleda kao na jake strane, gde roditelji i nastavnici jedinstvom znanja, resursa i talenata povećavaju kvalitet potencijalnih obrazovnih i odgojnih ishoda učenika (Kovač Cerović, Vizek Vidović i Pauel, 2012). Navedene karakteristike podrazumevaju sasvim drugačiji, novi pristup i viziju.

Nesumnjivo je da partnerstvo porodice i škole postaje imperativ. Zadatak škole, kao odgojno-obrazovne institucije, jeste graditi efikasno i produktivno partnerstvo. Dilema je da li su nastavnici i menadžment škole adekvatno osposobljeni za kvalitetan partnerski odnos sa porodicom, da li je škola spremna da primeni partnerski pristup saradnje i da li su roditelji motivisani i spremni na aktivno uključivanje u rad škole. Ne postoji univerzalan program partnerstva porodice sa školom, jer je svaka sredina, svaka škola i svaka porodica polifaktorski uslovljena. Ipak, ključni principi, kao što su prihvatanje ideje zajedničkog interesa i podeljene odgovornosti, kreiranje pozitivne klime u kojoj će dominirati međusobno poverenje, stavljanje fokusa na zajedničke ciljeve kroz efikasno rešavanje problema, čine filozofiju partnerskog delovanja porodice i škole, i time osnažuju sve učesnike takvog odnosa.

 

Literatura:

• Buljubašić-Kuzmanović, V., Lukaš, M. (2015). Suradnja i/ili partnerstvo obitelji odgojno obrazovne ustanove: Partnerstvo u odgoju i obrazovanju. Zbornik radova. Osijek: Filozofski fakultet.
• Jurčić M. (2009). Spremnost roditelja za sudjelovanje u razrednim i školskim aktivnostima. Pedagogijska istraživanja, 6 (1–2), str. 139.
• Kimberly, S. A., Christenson, S. L. (2000). Trust and the Family–School Relationship. Journal of School Psychology, 38 (5), str. 477–497.
• Kosić, A. (2009). Roditelji i nastavnici partneri u unapređivanju odgojno-obrazovnog procesa. Život i škola, (22), str. 227–234.
• Kovač Cerović, T., Vidović, V., Pauel, S. (2012). Upravljanje školom i socijalna inkluzija, komp. istraživanje stavova roditelja Jugoistočne Evrope. Ljubljana: Svetlost.
• Livazović, G. (2015). Socijalne i pedagoške odrednice partnerstva u odgoju i obrazovanju. Zbornik radova. Osijek: Filozofski fakultet.
• Pahić, T., Miljević-Riđički, R., Vizek Vidović, V. (2010). Uključenost roditelja u život škole. Odgojne znanosti, 12 (2), str. 329–346.
• Pavlović Breneslović, D. (2013). Partnerstvo porodice i škole kao dimenzija kvaliteta obrazovanja. http://www.researchgate.net/publication/236974724
• Spasojević, P. (2011). Porodična pedagogija i odgovorno roditeljstvo. Banja Luka: Nova škola.
• Zuković, S. (2013). Partnerstvo porodice, škole i zajednice, teorijski i praktični aspekti. Annual Review of the Faculty of Philosophy, 38. Novi Sad.

 

 

 

Dr sci. Alma Švraka rođena je 1980. godine u Puli (Republika Hrvatska). Osnovnu školu je završila u Splitu, srednju u Zagrebu, a diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu (odsek Pedagogija). Godine 2014. odbranila je magistarski rad iz pedagogije i psihologije, a 2019. godine je odbranila doktorsku disertaciju iz područja porodične pedagogije i stekla zvanje doktora odgojnih nauka. Učestvovala je u brojnim naučnim skupovima u zemlji i svetu, i objavila više naučnih stručnih radova iz područja porodične pedagogije, didaktike, psihologije i andragogije u časopisima: „Didaktički putokazi”, „Naša škola”, „Društvene i humanističke studije”, „Homo Sporticus”, „Univerzitetska misao”, „International Journal of Management Cases”. Ima 18 godina radnog iskustva na svim nivoima obrazovanja, a najviše na radnom mestu stručnog saradnika (pedagog škole). Metodičar je za polaganje stručnog ispita za stručne saradnike, stručni savetnik i koordinator za onlajn-takmičenja u Kantonu SBK u FBiH. Aktivno se bavi istraživanjem teorije i prakse u odgoju i obrazovanju.