Plejbek teatar u nastavi

Plejbek teatar u nastavi

Plejbek teatar, osnovan 1975. godine, danas se praktikuje u preko 50 zemalja. Osnivači su bili Džonatan Foks (engl. Jonathan Fox), student koji se bavio metodama Morenove psihodrame, teatra improvizacije i usmenih predanja, i Džo Salas (engl. Jo Salas), muzičar. Obojica su bili volonteri u zemljama u razvoju: Foks u Nepalu, a Salas u Maleziji. Osnovana grupa svoje prve korake imala je u školama, zatvorima, domovima za stare i onim mestima gde je mogla da učini da se čuju priče pojedinaca raznih slojeva društva.

U takozvanom plejbek izvođenju ili dešavanju, neko iz publike govori o iskustvu ili događaju iz vlastitog života, „bira” – imenuje izvođače i svi prisutni posmatraju priču koja se dešava i nastaje pred njima. Izvođači mogu da „pričaju” priču na svoj umetnički način, koristeći metafore ili songove – ne nužno neposredno kazivanjem teksta. Mogu se koristiti kratke nenarativne forme kao što su skulpture – modelovanje ili hor.

Članovi trupe plejbek teatra ne znaju priču koju će izvoditi. Oni razvijaju svoju veštinu prilagođavanja i spremnost da osete priču i ulogu koja im pripadne. Oni izvode i razvijaju priču bez scenarija i režije.

Ovakav metod rada može biti jako koristan i primenljiv u školama. Moguće ga je primenjivati na takozvanim razrednim časovima gde se razgovara o problemima u odeljenju ili situacijama za koje se ne zna ishod. No, moguće je tehnikom plejbek teatra obraditi ili utvrditi ne samo lekcije iz književnosti i humanističkih nauka već i iz prirodnih.
Moje iskustvo u radu sa učenicima svedoči da je podela uloga pri obradi matematičkih sadržaja jako bitna za „odbranu” svojstava određenih pojmova ili objekata. Učenik koji ima zadatak da bude taj objekat upravo udahnjuje život pred očima odeljenja. Tako, zapravo, umesto da predavač predaje određenu lekciju, lekcija „živi” i „predaje se” sama. Naravno da je potrebno malo iskustva u vođenju časa na ovaj način, no nikako se ne zahteva veće umeće od klasičnih metoda nastave, a motivisanost, koncentracija i rezultati mnogo su bolji. U vrsti plejbek teatra koji se može koristiti u nastavi zapravo nema prave improvizacije. Improvizacija se svodi na dovitljivost i maštovitost izvođača da, uhvativši prirodu i svojstva teorije ili objekta, približi i produbi – obogati znanja i svoja i publike – posmatrača, ali i da ih uvuče u priču. Mogu se postaviti pravila:

1. Pažljivo slušanje i postavljanje pitanja;
2. Prihvatanje – slaganje nakon mogućeg neslaganja;
3. Rad u grupi (timski rad) – dogovor oko podele uloga ili zadataka;
4. Odnosi – građenje odnosa među „likovima“;
5. Promena uslova – da li je moguće nešto menjati i šta su posledice;
6. Pitanja – da ili ne? (Onaj ko pita može da odgovara van ili iz „lika“);
7. Aktivno posmatranje – uraditi nešto, ne biti samo „prepričivač“;
8. Napraviti sledeći korak.

U vremenu kada je velika zamerka tradicionalnom školskom sistemu pasivnost učenika, tražeći motivaciju kod učenika da se pokrenu, naišla sam na dobre rezultate primene plejbek teatra. Mišljenja sam da ovaj metod može ponekad da unese novi duh i da ostvari vidljive rezultate koji bi pored znanja oživeli i razumevanje ovako proživljenog nastavnog gradiva.

Autor: Marijana Ajzenkol, diplomirala je teorijsku matematiku na Prirodno matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Na fakultetu za Medije i komunikacije univerziteta Singidunum, stekla zvanje diplomirani komunikolog – master.
Bila recenzent više udžbenika/knjiga iz matematike kao i dela matematike u Larusovoj enciklopediji.
Autor je Matematičkog kalendara – svojevrsne zbirke zadataka i jedna od koautora udžbenika matematike za peti razred.
Kao saradnik Školigrice imala autorske projekte vezane za matematiku i računarstvo
(u obliku stvaralačko-kreativnih radionica) i učestvovala u javnim predstavljanjima putem izložbi ili javnih časova.