English
Posledice nedostatka prirode
„Čuvajmo Zemlju i prirodu na njoj, jer ih nismo nasledili od svojih predaka, nego smo ih pozajmili od svojih potomaka.” Poglavica Bik Koji Sedi
Savremen život sa sobom donosi benefite. Napredak tehnike i tehnologije omogućio nam je da živimo lagodnije od predaka. Danas živimo modernim, industrijalizovanim životom. Ukoliko bismo pravili poređenje u načinu života danas i pre samo dvadeset godina, primetili bismo ogromne razlike u navikama, tempu života i drugom.
Uživajući u svim tim novotarijama, polako zaboravljamo da pripadamo prirodi. Zaboravljamo da su ljudi deo žive prirode i da zavisimo samo i isključivo od nje. Ma koliko uživali u savremenom životu i tražili načine da lagodnije živimo, mi se otuđujemo od prirode. Nesvesno postajemo robovi takvog načina života. Tokom radne nedelje, opterećeni poslovima i drugim obavezama, najčešće jedva čekamo da se domognemo doma. Tu na miru i u tišini pokušavamo da se odmorimo – uz televiziju, društvene mreže, serije, filmove…
Slično je i sa našom decom, oni najčešće imitiraju naš način života. Kroz njih se projektuju naše navike. Odmor i mir tražimo u veštačkim uslovima i u zatvorenom prostoru. Time samo uvećavamo nivo stresa i alergena kojim smo izloženi. Potrebno je da se okrenemo prirodi, jer smo upravo u prirodi i evoluirali. Iako živimo modernim životom, nama je preko potreban boravak u prirodi.
Veliki značaj kako za nas, tako i za našu decu ima boravak u prirodi. Pored čistog vazduha i sunčevih zraka, na nas pozitivno utiču i žubor vode, fijuk vetra, cvrkut ptica… Našoj deci je potrebna priroda kako zbog fizičkog, tako i zbog psihičkog razvoja. Deca, danas, većinu svog vremena provode u zatvorenim prostorijama, bilo da se radi o učionicama ili kućama i stanovima. Retko svoje vreme provode u prirodi. Kao proizvod takve prakse, kod dece se pojavljuju kako zdravstvene tegobe, tako i nedovoljno razvijene socijalne veštine, nedostatak pažnje i podložnost alergijama. Ako tome dodamo i potrebu roditelja da zaštite dete i da na njega gledaju kao na centar univerzuma, dolazimo i do odsustva samouverenosti kod dece i pojave nesigurnosti. Ako uzmemo u obzir da je kretanje u zatvorenom prostoru ograničeno ili gotovo zanemarljivo, te da deca nisu dovoljno fizički aktivna, onda ne možemo ni da očekujemo da se telo normalno razvija. Odatle je sve veći broj gojazne dece, povećan broj dece sa ravnim tabanima, sa problemima deformiteta kičmenog stuba i drugo. U svetu već postoji „dijagnoza” koja sve te simptome svrstava u poremećaj izazvan nedostatkom prirode.
Nedostatak fizičke aktivnosti kod dece najčešće pokušavamo da nadomestimo tako što ih upisujemo na sport ili dva. To, nažalost, nije dovoljno, jer time taj nedostatak samo privremeno otklanjamo.
Boravak u prirodi nam, sa druge strane, nudi nešto drugačije. U šumi, na livadi, planini, na obali reke ili jezera priroda stimuliše naša čula preko mirisa, vida, dodira, ukusa i sluha. Sve to dovodi do pojačane moždane aktivnosti. Različita istraživanja su pokazala da nas život pokraj drveća čini zdravijim, da boravak u prirodi povećava energiju i da ljudi koji vreme provode u prirodi imaju manje problema sa snom i bolovima.
Pešačenje i planinarenje pozitivno utiču na kreativnost, inventivnost i pomažu povećanju inspiracije. Takođe, prirodno okruženje poboljšava koncentraciju, a umanjuje nervozu i depresiju.
Deca sa ADHD-om koja provode vreme u prirodi pokazuju manje simptoma poremećaja od dece koja iste aktivnosti rade u zatvorenom prostoru. Deca koja vreme provode u prirodi imaju veći broj leukocita nego deca koja borave u zatvorenom prostoru, a to umanjuje rizik od nastanka infekcija i bolesti. Pod uticajem sunčevih zraka povećava se nivo vitamina D. Dovoljno je samo da uporedimo ten deteta sa sela i gradskog deteta i da se uverimo u istinitost ovih tvrdnji. Boravak u prirodi sa sobom donosi i povećanu fizičku aktivnost. Od posebnog značaja za decu je igra u prirodi koja obuhvata sva čula. Deca u prirodi trče, skaču, hodaju po neravnom tlu. Vode računa o ravnoteži, o vidljivim i skrivenim preprekama, vešto ih izbegavajući i preskačući. Igrajući se u prirodi, dece nesvesno vrše misaone procese kako bi se zaštitili. Primenjuju znanja i veštine kojim su ovladali, analiziraju okruženje, biraju bezbednu putanju, pronalaze prava rešenja. Tokom obične porodične šetnje možemo učiniti mnogo više nego za radnim stolom. Pitanjima koja dete upućuju na to da upoređuje veličinu, položaj i broj objekata uvodimo početne matematičke pojmove. Razgovorom o biljnim i životinjskim vrstama kod dece podstičemo misaone procese: razumevanje, primenu, analizu, sintezu i evaluaciju. Razna istraživanja su pokazala da ljudski mozak i telo zajedno reaguju na prirodu na načine koji poboljšavaju naš osećaj veze, smanjuju bol, pomažu u borbi protiv anksioznosti i omogućavaju nam da doživimo duboki osećaj smirenosti. Priroda isto tako utiče i na našu decu. Možemo reći da su kod dece efekti jači i pozitivniji. Prirodni uslovi jače stimulišu čula. Istražujući svet oko sebe, deca su bliža tome da u potpunosti realizuju i nadograde potencijale koje su rođenjem dobila. Dozvolite im da trče kroz bare, da pokisnu, da se igraju u blatu i penju na drveće. Dopustite im i da padnu! Odelo ćete lako oprati, oguljena kolena će zarasti, a svakom novim padom će vaše dete biti spretnije. Dozvolite mi da parafraziram i preoblikujem citat sa početka i neka to bude zaključak ove priče. Decu nismo dobili iako, kada se rode, to često kažemo, već smo ih pozajmili od njih samih. Zato im pomozite da se razvijaju i evoluiraju u prirodnim, a ne veštačkim uslovima.
Autor: Nenad Pantić je učitelj u Osnovnoj školi „Sava Šumanović”. Sa svojom prvom generacijom učenika postigao je veoma zapažene rezultate na mnogim takmičenjima, među kojima je i konkurs Dečjeg kulturnog centra.
