English
Priprema deteta za samostalnost
Poslušajte želje svog deteta. Ohrabrite ih i dajte im autonomiju da sami donesu odluke.
Denis Vejtli
Razmatrajući prirodu razvoja saznanja, švajcarski psiholog Žan Pijaže kognitivnu genezu definiše kao određeni oblik transformacije koji prolazi od strukture A i dospeva do stanja B, pri čemu je stanje B stabilnije od stanja A. Pijaže navodi četiri stupnja u razvoju dečjeg poimanja: prvi, u kome dete razume samo jedan aspekt; drugi, u kome usvaja suprotan stav na osnovu subjektivnog nezadovoljstva; treći, u kome se koleba između dimenzija, ali zaključuje o obema dimenzijama istovremeno, što ga dalje dovodi do rasuđivanja o uzajamnom delovanju i zaključuje u svetlu promene. Konačno, dete dolazi do četvrtog stupnja, na kom je postignuta ravnoteža, što se vidi na osnovu toga što dete shvata kompenzaciju i struktura se kristalizuje. Dakle, do objektivnog saznanja dolazi se postupnim uravnotežavanjem.
Prvi kamen spoticanja pri vaspitanju deteta roditelji upravo vide u ovom vidu uravnotežavanja. Naime, kada se dete nalazi u određenom stanju, njegova kognicija ima određenu strukturu koja teži promeni. Kroz spoznaju sveta koji ga okružuje dete uči da mu se nešto sviđa ili ne sviđa, odnosno spoznaje više različitih aspekata neke pojave. Prelazak iz faze u fazu nije ništa drugo do težnja za ravnotežom, koja se postiže u poslednjoj fazi.
Da bi dete uopšte moglo da se razvija, potrebna je određena autonomija u donošenju odluka. Možemo zamisliti scenario u kome se roditelji striktno drže pravila da dete mora ići isključivo na balet, odnosno svirati samo klavir. Ovakvo dete neće sazreti sve dok ne naiđe na suprotne aspekte, koji će mu pomoći da izgradi svoj stav o baletu i klaviru.
Zašto?
Ukoliko roditelj ne pruža mogućnost izbora, dete nikad neće moći da dođe do druge ili treće faze razvoja, kada poima suprotne stavove, zaključuje o svim stavovima objektivno i dolazi do uravnoteženja u konačnoj fazi.
Usmeravanje deteta ne smemo poistovetiti sa oduzimanjem mogućnosti izbora. U našem scenariju usmeravanje deteta ogledalo bi se u upoznavanju deteta sa baletom, džez baletom, ali i folklorom; upoznavanju deteta sa klavirom, ali i gitarom, violinom ili trubom. Dakle, postiže se cilj da dete upoznamo sa svetom plesa, umetnosti i muzike, ali smo mu pružili mogućnost da samo rezonuje između više mogućnosti i samostalno donese odluke.
Ovako donesene odluke ne samo da su postojanije već pomažu i pri izgradnji osećaja samopoštovanja kod deteta.
Zašto je važan osećaj samopoštovanja kod deteta?
Pri izgradnji samopoštovanja dete zadobija osećaj svrsishodnosti, sposobnosti i može preuzeti inicijativu, pa čak i odgovornost za svoje postupke. Na ovaj način dete dobija mogućnost da na osnovu vere u sebe donosi samostalno odluke i tako utvrđuje svoju autonomiju. U studiji na osnovu 414 učenika psiholog i pedijatar Džin Burli Mur prikazala je da postoji direktna veza između performansi učenika i njihovog vaspitanja u zavisnosti od toga da li su odgajani uz samopoštovanje i samostalnost.
Kako podstaći samostalnost kod deteta?
Samostalnost kod deteta moguće je podstaći kroz nekoliko faza primerenih njegovom uzrastu. Na primer, dok je dete vrlo malo, dok puzi ili u vreme prvih koraka, potrebno je pustiti dete da se samo kreće. Prema tome, ako dete sedi, a želi da ustane, podstaknite dete da se samo uhvati za prvi stabilan objekat i pokuša da se samostalno uspravi.
Kada dete prohoda, pokušajte da ga usmerite na prirodu. Koordinacija u prostoru i pitanja koja se javljaju pri spoznaji okoline koja nas okružuje poboljšavaju sveopštu kognitivnu funkciju. Na primer, ukoliko vidite da dete pokušava da potrči na travi, ohrabrite ga! Detetu je u ovom uzrastu potrebno da bude dete i preispituje sve oko sebe.
Već u predškolskim i školskim danima dozvoljeno je da dete ima određene obaveze, kao što je nameštanje kreveta, pospremanje igračaka i sobe ili rad na domaćim zadacima. Vrlo je bitno da dete u školi usmeravate. Na primer, ukoliko detetu nije jasan školski zadatak, umesto da ga vi, kao roditelji, uradite ili mu ukažete na tačan rezultat, pomozite mu da samo shvati zadatak. Ohrabrite dete da pročita zadatak sa razumevanjem, koliko god puta je potrebno, jer će to rešenje biti rešenje vašeg deteta, a znanje i samostalnost ono što će ga pratiti celog života.
Samostalnost je ono što gradi samopoštovanje kod dece, ali u isto vreme i podstiče kognitivne funkcije i sposobnosti, koje su važne za izgradnju deteta kao ličnosti.
Privilegija deteta je da bude bezuslovno voljeno i zaštićeno od strane roditelja. Privilegija roditelja je da posmatraju kako njihovo dete postaje čovek.
Literatura:
Dr Ljiljana Miočinović, Pijažeova teorija intelektualnog razvoja, Beograd: Institut za pedagoška istraživanja, 2002.
Jean Burley Moore, Predictors of children’s self-care performance: Testing the theory of self-care deficit, Georgia: Brenau University, 1993.
Autor: Zorana Živanović, profesorka filozofije, završila je osnovne i master studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom osnovnih studija radila je na usavršavanju stranih jezika i profesionalnih veština, koje joj pomažu da mladim gimnazijalcima približi filozofiju 21. veka. Dobitnik je nagrada „Borislav Pekić” i „Desanka Maksimović”, kao i „Zlatoustov venac” za svoje autorske radove i retoriku. Na osnovu veoma dobrog primera školskog etosa u Filološkoj gimnaziji, u kojoj je pohađala japanski jezik, Zorana nastoji da svoje časove filozofije obogati praktičnim pristupom savremenim filozofskim problemima, jer smatra da je od velike važnosti podstaći u učeniku kritički osvrt na zadate probleme, kao i analitički pristup istima. U slobodno vreme Zorana uživa u čitanju knjiga ruske klasične književnosti, rok muzici i kulinarstvu.
