Reforma planova i programa

Reforma planova i programa 

Decenijama aktuelna priča o reformi nastavnih planova i programa već prelazi u kategoriju prosvetarskog mita. Uistinu, ona i ima sve karakteristike mita – počinjemo da verujemo da je reforma stvarna i prihvatamo je kao istinu, iako su jasno predočeni svi elementi fantastičnog – izostaviću: naučnog. (Da podsetim, mit, za razliku od bajke, ne mora imati srećan kraj – kao ni reforma.) Priča o reformi se iznova aktuelizuje, ali nikako da započne, a kamoli da se realizuje. Kako koja godina promiče, sve više poprima groteskne razmere – nestrpljivo je iščekuju: učenici, nastavnici i roditelji – reforme ni na vidiku, ali se o njoj priča.
Počinjemo da nalikujemo Travničanima iz Andrićeve Priče o vezirovom slonu – pričajući laži istinitije od svake istine. Priča o slonu u Travnik stiže pre slona, ali su Travničani ipak slona dočekali – iako od slona nikakve koristi nisu imali – bojim se da mi reformu dočekati nećemo, a da li ćemo fajde imati – ostaje otvoreno pitanje (i to je jedino i otvoreno u celokupnom zatvorenom i rigidnom obrazovnom sistemu u nas).

Funkcionalnost školskog gradiva

Još uvek pamtim da je srce zmije podeljeno na dve pretkomore i jednu komoru, a to što pojma nemam šta da uradim kad me zmija ujede, valjda nije ni važno – neće grom u koprive. (I što bi me zmija ujela, na kraju krajeva, kada je Evi jabuku dala?) Nastavnik geografije je uvek radije pitao o privredi Japana, nego o privredi Australije – valjda je Japan privredno razvijenija zemlja od Australije, ko će ga znati – saznao nikada nisam, ali je svakako lekcija o Japanu bila znatno duža od lekcije o Australiji.
Možete zamisliti koliko sam srećan što i dan-danas znam da jonska jedinjenja grade gusto zbijene kristalne rešetke, dok jedem kiflu prepunu raznoraznih aditiva, konzervanasa i enzima, za koje pojma nemam kako utiču na moje zdravlje. Dok o Albancima, koji su bili konstitutivni narod u Republici Srbiji, nisam znao ni dva slova – o njihovoj kulturi, običajima, o tome da i oni umeju da budu srećni – a ne samo „krvoločni” – Starije i Mlađe kameno doba znao sam u po dana i po noći. Ali da ne duljim o bičarima, zglavkarima i trepljarima, o kosinusima i sinusima, o prirodnom priraštaju i privredi Tadžikistana – zadržaću se na nastavnom planu i programu za srpski jezik i književnost.
Odavno su umrle sve naše nade da će se predmet podeliti na dva predmeta: srpski jezik i književnost, i da će plan i program za srpski jezik biti usmeren ka funkcionalnoj pismenosti učenika i negovanju pisane i usmene kulture govora – a ne bubanju gramatičkih pravila. Da staru temu ne podgrevam, usredsrediću se na plan i program za književnost.

Plan i program za književnost

Plan i program za književnost je preobiman, neprilagođen interesovanjima srednjoškolaca, neusklađen sa drugim društvenim predmetima između kojih bi mogle da se uspostave valjane korelacije. Dakle, nastavnici književnosti nisu ni na kakvom maratonu – i nije najvažnije istrčati, niti stići prvi – već što kreativnije obraditi određeni problem i što valjanije i slojevitije analizirati pročitano delo. (Razvijanje kritičkog mišljenja i čitalačkog senzibiliteta, formiranje moralnih i vrednosnih sudova jesu apstraktni ciljevi u trenucima učeničkog i nastavničkog rvanja sa gradivom. Samo da stignemo! – čuvena je rečenica koju je svaki nastavnik bar jednom izgovorio i svaki učenik bar jednom čuo.)
Na primer, za tri-četiri nastavna časa učenici sa nastavnikom treba da obrade roman L. N. Tolstoja Ana Karenjina ili Rat i mir. Nastavnikov zadaalizira kako strukturu romana, tako i brojne likove – i da ukaže na savremenost i svevremenost Tolstojevog dela; motivacija učenika se podrazumeva, kao i njihovo učešće u diskusiji. (Samo se pitam – kad?)
Naravno, svaki pokušaj nastavnika da zapodene razgovor o brojnim temama koje su bile interesantne Tolstoju, a biće i mladom svetu – o narodu, o crkvi, o duhovnom i materijalnom bogatstvu, o klasnoj podvojenosti društva, o sreći, o nasilju, o ljubavi prema čovečanstvu, o braku, o starosti, o estetskom uživanju, o laži, o radosti stvaranja – biće osuđen na propast, jer treba stići i uteći – ne možemo da obradimo ni Anu Karenjinu, a kamoli brojne teme koje su pobuđivale Tolstojevo interesovanje.
Većina nastavnika daće sebi i učenicima dodatni prostor – pa će, na primer, Anu Karenjinu analizirati duže od predviđenog, nauštrb nekog drugog gradiva – najčešće onog iz gramatike. Međutim, tu nailazimo na ćorsokak, jer će sutradan na prijemnom ispitu učenik dobiti pitanje da odredi vrstu sintagme, a nastavnik je baš taj deo procenio manje važnim i tu uštinuo zarad Ane Karenjine. Poen manje na prijemnom nekada zna prilično da optereti budžet učenika i roditelja. (To da li je vrsta sintagme suštinski važnija od slojevitosti lika Ane Karenjine ili Vronskog – pitanje je za neki drugi tekst; ali, kockati se ne smemo.)

Moguća rešenja

Plan i program iz književnosti treba organizovati oko ključnih problema i dati slobodu nastavnicima i učenicima da u skladu sa mogućnostima naprave izbor tekstova i knjiga koje će najvaljanije voditi ka ispunjenju zadatih standarda. Na kraju obrazovno-vaspitnog ciklusa treba proveriti nivo postignutih standarda i funkcionalnost znanja učenika. Treba da postoji spisak knjiga/tekstova – najbolje što više kraćih odlomaka, kao i filmova, dokumentarnih emisija, koje će biti preporučene nastavnicima i učenicima pri analizi i tumačenju zadatih problema.
Ne moraju se, na primer, Braća Karamazovi raditi samo u četvrtom razredu. Tako slojevit roman sa bezbroj tema, koje se mogu posmatrati i izdvojeno, može biti preko odlomaka zastupljen od prvog do četvrtog razreda u nastavnom planu i programu. Brojne su esejističke knjige koje omogućavaju parcijalno sagledavanje određenog problema i dobar pristup temi, a da pritom održe pažnju učenika i podstaknu ih na istraživačke zadatke i kritičko promišljanje.
Kroz svoje četvorogodišnje školovanje učenici bi trebalo da se pozabave svim onim problemima i pitanjima sa kojima se susreću kako u periodu puberteta i adolescencije, tako i kasnije kroz život.

Dakle, škola ne treba da odgađa život, već da nas uči za život i o životu. S učenicima treba razgovarati: o ljubavi, o praštanju, o prijateljstvu, o lepoti, o smrti, o vlasti, o zlu, o samoći, o slobodi, o Bogu, o smehu, o sreći, o hrabrosti, o zahvalnosti, o istinoljubivosti, o umetnosti – o tome kako živeti a ne postideti se življenja.

Autor bloga: Dušan Blagojević, prof. srpskog jezika i književnosti

Dušan je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Nišu na Departmanu za srpsku i komparativnu književnost. Tokom karijere radio je i kao saradnik u Leskovačkom kulturnom centru, Akademskom pozorištu i Pozorištu lutaka u Nišu. Do sada je objavio brojne autorske članke i ostavio dubok trag u pozorišnom stvaralaštvu.