Školsko vaspitanje – preduslov kvalitetnog obrazovanja

Školsko vaspitanje – preduslov kvalitetnog obrazovanja

Ukoliko nemamo predstavu o tome šta čovek može i treba da bude, onda svakako nećemo znati kako da vaspitavamo i obrazujemo mlađe naraštaje.

Obrazovanje predstavlja jedan od najvažnijih segmenata svakog društva. Ova izuzetno široka kategorija obuhvata sve nivoe socijalizacije i integracije u društvo, te ima svoje vrednosti kojima je vođena. Često se termin obrazovanje koristi kao sinonim za termin vaspitanje, međutim, ova dva pojma se suštinski bitno razlikuju. U literaturi postoji saglasnost da se pojam obrazovanje koristi kao uži od pojma vaspitanje, te da se, prvenstveno, poistovećuje s pojmom školsko obrazovanje. Sa druge strane, termin vaspitanje se odnosi na proces koji se, pre svega, odvija u porodici, ali takođe i u školskim ustanovama, pa se zato uzima za širi pojam od pojma obrazovanja. Najjednostavnije rečeno, obrazovanje predstavlja društveni proces tokom kojeg se usvajaju znanja. Obrazovanje je relativno izdvojeni deo procesa socijalizacije i vaspitanja u kojem mladi članovi društva stiču znanja i umenja koja su od značaja za njihove buduće delatnosti. Ako sagledamo šire značenje termina obrazovanje, može se reći da ono predstavlja stalan proces ostvarivanja vrednosti, proces koji traje čitavog života. Sa druge strane, vaspitanje jeste šira kategorija, ali se ona s kategorijom obrazovanja međusobno poklapa i dopunjuje. Iako je ustaljeno mišljenje da se proces vaspitanja odvija kod kuće, mora se naglasiti i važnost njegovog dela koji se odvija u školi.

Često se škola posmatra kao institucija u kojoj đaci stiču znanja, dok se njena vaspitna funkcija nekako ostavlja po strani. Međutim, ova funkcija je od izuzetne važnosti. Pa u čemu se ona, zapravo, ogleda? Ukratko rečeno, ogleda se u tome da nastavnik poseduje pedagoške veštine, jer nije dužnost nastavnika samo da predaje lekcije i daje ocene učenicima za naučeno gradivo već i da ih sasluša, da razgovara s njima, da im bude oslonac, podrška. Zato razuman, racionalan i human sistem obrazovanja treba da zadovolji nekoliko uslova – osim što treba da prenosi znanja i priprema mlada bića za preuzimanje neke od postojećih radnih uloga, ovaj sistem bi trebalo da teži stvaranju vrednosne svesti, ali i savesti kod svakog učenika, te razvijanju mogućnosti svakog pojedinca. To svakako podrazumeva jedan personalistički pristup koji znači da se svakom učeniku prilazi posebno, jer svi se razlikujemo. Osim toga, tako se učenicima daju pozitivni primeri koji razvijaju i podstiču toleranciju i empatiju, osobine koje su izuzetno važne. Na taj način se proces školskog vaspitanja zaokružuje.

Ukoliko školsko vaspitanje izostane, samo obrazovanje predstavljaće jedan dekorativni proces – obrazovanje nesumnjivo treba da bude korisno, a proces vaspitanja jeste sredstvo za postizanje tog cilja. Zato Bertrand Rasel postavlja sledeće pitanje: da li bi u obrazovanju cilj trebalo da bude za snabdevanje duha znanjem koje se može neposredno praktično koristiti ili bi trebalo da pokušamo da našim učenicima damo duhovne vrednosti, koje su dobre same po sebi. Oni koji se bave poslom nastavnika ovo pitanje postavljaju sami sebi pred gotovo svaki čas. I često je odgovor isti – trebalo bi i jedno i drugo – snabdevanje duha znanjem kao osnovnom funkcijom obrazovanja, ali i pružanje duhovnih vrednosti koje će đake voditi kroz život. Kako onda to ostvariti? Činjenica je da je na nastavniku velika odgovornost – kakva znanja i na koji način ih prenosi svojim učenicima. Hana Arent ističe da odrasli imaju odgovornost da uvedu decu u svoj svet, a da bi to postigli, moraju da upotrebe svoj autoritet. I upravo u tom autoritetu koji nastavnik ima leži snaga koja menja generacije – koja ih vodi ka pravim vrednostima. Ipak, da bi učenici takav autoritet prihvatili, potrebno je da nastavnik bude jednak s njima, da se međusobno razumeju i poštuju.

Viktorija Kamps smatra da dobro obrazovanje podrazumeva znati kako, ali i znati biti, a takođe i posedovati jednu celovito oformljenu ličnost, autonomiju da se sopstveni život vodi u jednom ili drugom pravcu. Iz ovoga se, dakle, jasno može primetiti da je preduslov za dobro obrazovanje upravo vaspitanje, te da, ukoliko osoba želi da bude dobro obrazovana, vaspitanje nikako ne sme izostati.

Izuzetna važnost vaspitanja (pa i školskog) ogleda se u tome da predstavlja proces koji se konstantno dopunjuje i usavršava. Da bi generacije koje odgajamo bile što uspešnije, pored toga što ih obrazujemo, trebalo bi i da ih učimo pravim vrednostima, izražavanju (kritičkog) mišljenja, moralu, pravdi i pravednosti. Jer, kako Rasel kaže, vaspitanje je ključ za novi svet.

Literatura:

• Arent, Hana, Kriza u obrazovanju, dostupno na http://pescanik.net/kriza-u-obrazovanju/
• Kamps, Viktorija, Javne vrline, Beograd: Filip Višnjić, 2007.
• Lukić, D. Radomir, Pečujić, Miroslav, Sociološki leksikon, Beograd: Savremena administracija, 1982.
• Rasel, Bertrand, O Obrazovanju i vaspitanju, Beograd: Mandala, 2015.

Autor: Jelena Spasojević je profesor sociologije i ustava i prava građana u Savremenoj gimnaziji. Osnovne i master studije završila je na Fakultetu političkih nauka, a trenutno pohađa doktorske studije komunikologije na Fakultetu za kulturu i medije. U radu sa učenicima neguje personalistički pristup i svakog učenika posmatra kao pojedinca sa posebnim karakterom. Na časovima sociologije i ustava i prava građana podstiče demokratsku atmosferu gde se izrazito ceni kritičko mišljenje, međusobno poštovanje i iznošenje sopstvenog stava.