DA LI SU DANAS VASPITAČI I RODITELJI AKTERI U IGRI PREDŠKOLSKOG DETETA?

U fokusu pažnje i interesovanja deteta jeste igra, a ne rezultat igranja. Igra je oblik istraživačkog ponašanja u kojem deca isprobavaju sopstvene mogućnosti. Značajan uticaj na izbor igre, posebno u ranom detinjstvu, imaju odrasli. Spretnost da se stvori podsticajno okruženje za dete i prilike da ono uči kroz igru – smatra se jednom od najpoželjnijih veština svakog odraslog, a pre svega roditelja i vaspitača.

Sadržaj ovog rada predstavlja osvrt sa teorijskog i istraživačkog aspekta na ulogu vaspitača i roditelja u organizaciji igre. Cilj rada bio je da se utvrdi koliko vaspitači i roditelji organizuju i podstiču dečje igre i učestvuju u njima. Za potrebe rada primenjeno je anketno istraživanje na uzorku od 100 roditelja i 100 vaspitača iz različitih predškolskih ustanova na teritoriji Vojvodine. 

Kakva je uloga igre za dete predškolskog uzrasta?

Detetovo viđenje sveta najprirodnije dolazi do izražaja upravo u igrovnoj aktivnosti, koja se po svojim karakteristikama razlikuje od svih ostalih. Ona je nešto lično, pa je i prirodno da je njen značaj za svako dete ponaosob bitan i mnogostruk.

Pojam i suštinu igre proučavali su mnogi filozofi, pedagozi, psiholozi, sociolozi i antropolozi, pri čemu su svi, i pored izvesnih razlika u shvatanju igre, nedvosmisleno istakli njen značaj za razvoj deteta.

Deca su po prirodi razigrana i njihova najranija iskustva sa istraživanjem svega oko sebe potiču od igre, prvo njih samih, a kasnije i sa drugima. Kako se deca razvijaju, igra postaje sve sofisticiranija. Do druge godine dete se igra samo i nema interakciju sa drugima. Ubrzo nakon toga, ono posmatra igru druge dece bez potrebe za učestvovanjem. Oko treće godine počinju zajedničke igre, a između četvrte i pete deca postaju svesna zajedničkih interesovanja, traže partnere za igru tokom koje raspravljaju, pregovaraju i „donose strategiju” u svrhu realizacije zajedničkih ciljeva. Značaj igre u ranom detinjstvu vrlo je velik zato što kroz igru deca razvijaju veštine koje su presudne za njihov celokupni razvoj. 

Igra omogućava detetu da „više puta” proba koncept koji pokušava da razume i prihvati, da ga uvežbava kroz lični proces stvaranja imaginarnih situacija kroz određene uloge i pravila. Tokom takvih individualnih procesa dete razvija kreativnost, maštu, veštinu razmišljanja i rešavanja problema, gradi osećaj samopouzdanja i razvija svest o razlikama među ljudima oko sebe, odnosno na taj način dete upoznaje sebe kroz sopstvene akcije.

U vaspitno-obrazovnom pogledu najveća vrednost igara jeste u tome što su u stanju da privuku i održe dečju pažnju na predviđenim sadržajima, kao i da ih motivišu da aktivno učestvuju u njihovoj realizaciji ponavljajući naučeno ili usvajajući novi sadržaj. Kroz igru u okviru različitih oblasti rada, njihovom korelacijom ili integracijom, detetu se pruža prilika da tokom aktivnosti upotrebljava i razvija ukupni sopstveni potencijal. Budući da je igra centralna aktivnost predškolskog detinjstva, mnogo je dokaza koji idu u prilog hipotezi da je moguće, usmereno i organizovano delujući na način i sadržaj igre, izazvati napredak u svakom od aspekata razvoja deteta i njegovom opštem razvoju u celini (Kamenov, 1997).

Kako odrasli podstiču dečju igru?

Uticaj odraslih na izbor i realizaciju dečjih igara vrlo je značajan i, pre svega, podrazumeva usmeravanje, pomoć i podršku svakom detetu uz poznavanje uzrasnih i psihofizičih karakteristika razvojnog doba u kojem se dete nalazi. Odmerene i osmišljene dečje aktivnosti u adekvatno pripremljenim uslovima, uz podršku i podsticaj odraslih, doprinose tome da se deca slobodno, spontano i kreativno izražavaju. Podrška koju odrasli upute detetu izaziva intelektualno uzbuđenje, bolju koncentraciju, usmerenost ka cilju i razvija sposobnost za samostalno rešavanje problema (Medouz i Kešdan, 2000).

 Za igre u kojoj su akteri odrasli potrebna je saradnja koja se ogleda u dogovaranju pravila, njihovom poštovanju i ravnopravnom učešću. Uloge odraslih jesu uvek kontekstualno primerene i mogu da uključuju učešće u igri, posmatranje dece u igri, slušanje dece „u” i „o” igri, konsultacije sa decom u odabiru materijala i resursa i planiranje igre. U osnovi svih uloga odraslih jeste stvaranje fizički sigurnog konteksta za igru u kojem se dete oseća zadovoljno, sigurno i aktivno, razvija osećaj da je igra vredna, razvija slobodu i samostalnost i gradi odnose sa drugima (Jović i Kuveljić, 2005).

Suštinsko pitanje uključivanja odraslih kao partnera u igru dece jeste da oni treba da znaju kada, kako i zašto će postati deo akcije deteta u igri. Ukoliko se odrasli prema detetu ponašaju kao da je ono nekompetentno, takvim stavom će otežati i sputati dečju aktivnost i angažovanje. Ono što odrasli treba da čine tokom igre jeste da prepuste i uvaže dečju kreativnost i kontrolu u igri. U situacijama kada ih deca pozovu da se uključe u igru, trebalo bi da budu na raspolaganju kao „ravnopravni igrači”. 

Bitno je znati da deca mogu vrlo brzo odbiti podršku odraslog kada je njegov uticaj prepoznatljiv u vidu nadzora, stereotipa ili naredbodavnog odnosa tokom igre, tj. kada je podrška odraslih dirigovana ili kada oni „određuju” pravila igre. Takođe, pretvaranja igre u obrazovne aktivnosti koje je osmislila odrasla osoba prema svojim ciljevima – šteti dečjoj igri. Ako odrasla osoba odlučuje šta će se dete igrati, sa kojim ciljem, koje materijale će koristiti tokom igre i šta je namera da se postigne igrom, dete je dvostruko sputano i onemogućeno da se razvija u potpunosti i slobodno. Ovakvim pristupom detetu se uskraćuje mogućnost da učestvuje u donošenju odluke, gubeći pri tome osećaj sopstvene kontrole. 

 Nasuprot tome, partnersko učestvovanje odraslih u igri ohrabruje i podstiče dete da istražuje, produži igru, kreativno rešava probleme, da uči iz svojih pokušaja, ali i da deli sopstvena saznanja stečena tokom igre sa ostalim učesnicima. 

Odrasli mogu doprineti kvalitetu dečje igre kada: 

• pitaju decu što ih zanima,
• dolaze do saznanja šta dete istražuje i pri tome pronalaze načine da
• nadograde njihovu radoznalost i
• dele informacije o detetovom interesovanju.

U delu koji sledi pokušali smo doći do odgovora na sledeća pitanja: „Da li se vaspitači i roditelji trude da učestvuju u dečjim igrama; da li su im partneri u igri i da li nastoje dati sopstveni doprinos realizaciji zajedničkih igrovnih aktivnosti?”

Rezultati istraživanja u pogledu organizacije dečje igre

Problem i cilj kojim se bavi ovaj rad definisan je temom i glasi: Da li i koliko su vaspitači i roditelji akteri u igri predškolskog deteta?  

Istraživanje za potrebe ovog rada realizovano je tokom maja 2020. godine. Uzorkom je obuhvaćeno 100 vaspitača i 100 roditelja dece. U istraživanju je korišćena deskriptivna metoda, tehnika anketiranja, a instrument istraživanja je anketni upitnik konstruisan za potrebe ovog rada. U prvom delu interpretacije prikazani su odgovori vaspitača na osnovu kojih se došlo do sledećih rezultata. Svi anketirani vaspitači (100%) istakli su da je igra osnovni oblik rada sa decom predškolskog uzrasta, da se rad sa njima zasniva isključivo na igri i da je tokom rada svakodnevno primenjuju. 

Odgovorima na pitanje „Koje sve igre koristite u radu sa decom?” došlo se do saznanja da vaspitači najčešće koriste: 

• takmičarske igre (posebno štafetne igre),
• igre u parovima,
• pokretne igre,
• jezičke igre i
• slobodne igre u prostoru vrtića ili dvorišta. 

Kada je reč o odlučivanju „koje će se igre koristiti za određenu aktivnost”, visok procenat anketiranih vaspitača (90%) istakao je da vaspitači sami smišljaju igre, 8% da to čine zajedno sa decom, a samo 2% vaspitača ostavlja mogućnost deci da biraju i organizuju igre. Tokom realizacije igrovnih aktivnosti sa decom svi anketirani vaspitači (100%) istakli su da imaju ulogu aktivnog učesnika. Najveći procenat anketiranih vaspitača (65%) tokom realizacije igara sa rekvizitima u dvorištu vrtića ima ulogu posmatrača, dok 15% vaspitača tu ulogu ostvaruje tokom dečje manipulacije različitim materijalima – uglavnom u oblasti likovnih sadržaja. 

Vaspitači su aktivni učesnici tokom realizacije: 

• jezičkih igara (100 ispitanika),
• kreativnih igara kroz likovno izražavanje (82 ispitanika),
• dramskih igara (69 ispitanika),
• slobodnih igara (12 ispitanika) i
• igara sa kockama (10 ispitanika).

Kada je reč o podsticanju dečje igre, prikupljeni podaci ukazuju da većina anketiranih vaspitača (87%) to vrši kroz samu organizaciju igre i stvaranje adekvatnog prostora za njenu realizaciju. 

Na pitanje „Kada su vaspitači i roditelji zajedno akteri u igri predškolske dece?” većina vaspitača (96%) istakla je da se to jedinstvo ogleda kroz partnerski rad, tj. kada roditelji kod kuće rade i obnavljaju sadržaje koji se usvajaju u vrtiću ili kada zajedno osmišljavaju igre za realizaciju u vrtiću. Analiza roditeljskih odgovora dovodi do sledećih saznanja. Od ukupnog broja anketiranih roditelja, 70% se izjasnilo da stalno organizuje usmerene dečje igre,  dok 30% roditelja to čini povremeno. 

Na pitanje „Koliko često organizujete dečje igre?” roditelji su se u najvećem procentu opredelili za odgovor svakodnevno (85%), dok je 10% ispitanika istaklo da to čine jednom nedeljno. Vrlo mali procenat roditelja (5%) izjasnio se da igru sa decom organizuje samo 2 do 3 puta nedeljno. 

Kada je izbor igre u pitanju, roditelji se najčešće opredeljuju za sledeće zajedničke aktivnosti:

• društvene igre i igre loptom (100 ispitanika),
• igra plastelinom (98 ispitanika),
• crtanje (87 ispitanika),
• igra slaganja stvari (34 ispitanika),
• preskakanje lastiša (16 ispitanika) i
• vožnja rolera (12 ispitanika).

Na pitanje „Da li smatrate da je važno da sa decom budete ravnopravni partneri u igri?” visok procenat roditelja (90%) dao je potvrdan odgovor, dok 10% anketiranih smatra da nisu ravnopravni partneri. 

Interesantni su podaci do kojih se došlo odgovorima na pitanje „Prilikom realizacije igre, ko odlučuje koje će se igre igrati?” Većina anketiranih roditelja (50%)  istakla je da oni, tj. roditelji, odlučuju o izboru zajedničke igre. Deca odlučuju kod 36% anketiranih, a zajedničku odluku oko izbora igre donosi samo 14% dece i roditelja. 

Pitanjem „Prilikom realizacije dečje igre da li ste aktivni učesnik ili samo posmatrač?” došlo se do podataka da je najviši procenat roditelja (60%) posmatrač. Kada je reč o partnerstvu, 38% ispitanika ističe da se trudi da bude i učesnik i posmatrač, a samo mali broj anketiranih roditelja (2%) ima isključivo ulogu posmatrača. 

Odgovorima na pitanje „U kojim igrama aktivno učestvujete sa decom, a u kojima ste samo posmatrač?” došli smo do podataka da su roditelji aktivni učesnici tokom realizacije:

• društvenih igara i crtanja (100 ispitanika),
• fizičkih igara – između dve vatre (94 ispitanika),
• preskakanja lastiša (68 ispitanika),
• žmurke (57 ispitanika) i
• „Ne ljuti se, čoveče” (45 ispitanika).

Posmatrači su tokom realizacije: 

• igara sa plastelinom i kockama (100 ispitanika),
• igara pogađanja (94 ispitanika),
• slaganja stvari (78 ispitanika) i
• vožnje rolera (16 ispitanika).

Na pitanje kojim sve načinima roditelji podstiču igru svog deteta, odgovori roditelja upućuju na:

• pohvale (100 ispitanika),
• simbolična nagrađivanja (12 ispitanika),
• slatkiše (6 ispitanika) i
• poklone (4 ispitanika).

Do zanimljivih podataka došlo se odgovorom na pitanje „Da li ste i na koji način uključeni u realizaciju igrovnih aktivnosti u ustanovi koju pohađa Vaše dete?” U većini slučajeva (84%) roditelji su aktivno uključeni u realizaciju igrovnih aktivnosti u ustanovi koju pohađa njihovo dete, dok je manji broj roditelja (14%) delimično uključen. Razlog sopstvene neangažovanosti roditelji pripisuju obavezama na poslu i nedostatkom slobodnog vremena. Vrlo mali procenat (2%) roditelja uopšte nije uključen u rad ustanove. 

Zajedničke aktivnosti sa vaspitačima, na osnovu odgovora roditelja, ogledaju se pre svega u obezbeđivanju dodatnih materijala za rad u vrtiću, u organizovanju dečje nedelje, izradi poklona prilikom obeležavanja pojedinih datuma, u realizaciji prazničnih vašara ili nekih takmičarskih igara tokom cele godine. 

Zapažanja autora

Za decu je igra pre svega zadovoljstvo. Ona za njih nije samo zabava već i mogućnost da se zadovolje potrebe za stvaranjem, druženjem i razvojem sopstvenog potencijala. U igri se deca maksimalno angažuju, koriste stečena znanja, iskustva i veštine, osećaju se sigurno i srećno. Deca tokom igre „vredno rade” izmišljajući scene i priče, rešavajući probleme i diskutujući, istovremeno razvijajući sopstvenu ličnost. Ona znaju šta žele da postignu.

Igra kao oblik rada i komunikacije sa decom nije bitna samo za dete nego i za sve odrasle osobe iz dečjeg okruženja, pre svega za vaspitače i roditelje dece. Većina prikupljenih podataka potvrđuje da su svi anketirani vaspitači i roditelji akteri dečje igre i u potpunosti se slažu da je igra osnovni oblik rada sa decom predškolskog uzrasta. Na osnovu odgovora vaspitača i roditelja konstatuje se da se rad na ovom uzrastu zasniva isključivo na igri, ne samo u vrtiću nego i u porodičnom okruženju.

Prostor za dodatni rad i edukaciju, u okviru obe grupe ispitanika, prepoznajemo u potrebi rada na partnerskim odnosima vaspitač–dete i roditelj–dete. Odgovori vaspitača i roditelja, kada je izbor igara u pitanju, ukazuju da izbor igre i način njene realizacije uglavnom pripada odraslima, da je u vrlo malom procentu ta mogućnost zajednička ili prepuštena isključivo detetu. 

Na osnovu saznanja do kojih se došlo, neophodno je istaći da deci treba vremena da se igraju sama i sa drugom decom bez intervencije odraslih, ali vreme igranja sa odraslima je od posebne važnosti. Deca vole zajednička „druženja”, zbog kojih se osećaju posebno i voljeno, ali istovremeno iskazuju potrebu da budu pitana i uvažena. 

Zato, postanimo akteri dečje igre – organizujmo, pitajmo i predlažimo, ali dozvolimo i deci da to isto učine. Budimo aktivni učesnici, ali i posmatrači. Igrajmo se sa njima, čitajmo, stvarajmo, maštajmo, otkrivajmo i istražujmo. Dozvolimo da nas deca vode bez kontrole i intervenisanja i pri tome otkrivajmo šta im je bitno, šta ih motiviše ili sputava i kako se osećaju. Pohvalimo ih, ohrabrimo i smejmo se sa njima i kada greše. 

Samo ovakvim aktivnostima razvijaće se zdravi i čvrsti odnosi deteta i odraslih. To su aktivnosti kojima se dete motiviše na saradnju, podržavanje, podsticanje i razvijanje osećaja povezanosti koji će mu tokom odrastanja biti čvrsta osnova da dobro rasuđuje, procenjuje i da sa lakoćom prevazilazi sve poteškoće koje mu život postavi. 

Preporuke autora

Postoje posebne koristi za dete ukoliko se u njihovu igru uključe vaspitači, roditelji ili druge odrasle osobe. Otuda je bitno da:

• pomažete detetu da razvije sve vrste veština tokom igre,
• podstičete dete u izgradnji jakih i kvalitetnih odnosa kroz igru – da veruje drugima i da se oseća sigurno,
• budete aktivni uzor – deca gledaju i oponašaju,
• dozvolite detetu da „vodi igru”,
• pitate decu šta bi želela da radite u okviru zajedničke igre,
• ostavite dovoljno vremena za igru,
• se ne takmičite sa decom kako ih ne biste obeshrabrili,
• budete strpljivi i oduševljeni, da cenite i podstičete njihove napore bez obzira na ishod,
• potražite mogućnosti za bavljenje igrom u bilo kom trenutku i
• podstičete radost i obostrano zadovoljstvo i da uživate u svakom zajedničkom trenutku.

AUTORI:

• dr Milanka Maljković, profesor na Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi i član Instituta za moderno obrazovanje
• Aleksandra Dušanović, strukovni master vaspitač

Literatura:

• Zlankovski, J. (2000). Igra i dete. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
• Jović, N., Kuveljić, D. (2005). Kako stvarati prijatnu atmosferu za učenje – riznica igara. Beograd: Kreativni centar
• Kamenov, E. (1997). Model osnova programa vaspitno-obrazovnog rada sa predškolskom decom. Novi Sad: Odsek za pedagogiju Filozofskog fakulteta, Republička zajednica viših škola za obrazovanje vaspitača
• Medouz, S., Kešdan, A. (2000). Kako pomoći deci da uče. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavne sredstva
• Pijaže, Ž., Inhelder, B. (1978). Intelektualni razvoj deteta. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
• Fagen, R. (1976). Modelling how and why play works; in J.S. Bruner et al. (eds.): Play: its role in development and evolution (96-118). Harmondsworth: Penguin Books

Ukoliko želite uvek da budete u toku sa aktuelnim događajima Instituta za moderno obrazovanje pridružite se našoj Viber zajednici.

Za više informacija možete nam se obratiti putem imejl-adresa: office@institut.edu.rs, sonsserbia@institut.edu.rs ili pozivom na broj: 011/40-11-260.