Dozvola za neznanje

Dozvola za neznanje

Usvajanje novih informacija, njihovo povezivanje, slaganje i klasifikacija, donošenje zaključaka i sticanje novih iskustava mentalni su procesi koji definišu čoveka kao misaono biće. Istovremeno, nemogućnost prenošenja vlastitog iskustva na sledeću generaciju jeste činjenica koja čoveka u trenutku njegovog rođenja postavlja u tabula rasa poziciju, te svako ljudsko biće mora iznova da savladava govor, hodanje i sve druge veštine,kao i milioni pre njega. Kakav bi bio svet kada bi ljudi rođenjem mogli da dobiju znanje, iskustva i uspomene svih predaka zapisanih u njihovom DNK lancu? Nesumnjivo bolje, pravednije i lepše mesto za život, mnoge se greške ne bi uvek iznova činile, a ljudska svest bi nesumnjivo bila na višem nivou, oslobođena predrasuda i stereotipa koji nas sociološki još drže na nivou primitivne zajednice.

Ogromno prostranstvo interneta i mogućnosti koje donose nove tehnologije nešto je verovatno najbliže ovoj zamišljenoj slici. Za nekoliko sekundi savremeni homo sapiens dolazi do bilo koje informacije za koju je ne tako davno trebalo više sati, dana, a još ranije i godina, i to uz pretpostavku pismenosti i rođenja u višim društvenim slojevima. Sve brži internet, sve manji i jeftiniji uređaji sa kojima se nove generacije susreću već u pelenama omogućavaju da deca podjednako kao i odrasli mogu da dođu do svih potrebnih informacija. Problem nije više kako doći do njih, već kako ih obraditi, razumeti, shvatiti njihovu svrhu, uklopiti ih u širi korpus već usvojenih znanja i na njima graditi buduća iskustva. Da je to i odraslima teško, pokazuje često bizarna upotreba društvenih mreža na kojima zreli ljudi banalizuju sopstvenu privatnost i biografije. U slučaju dece situacija je složenija i potencijalno rizičnija, budući da mladost i neiskustvo koji idu ruku pod ruku otežavaju selekciju konzumiranog sadržaja.

IT i virtuelna realnost stvaraju utisak da je znanje nikad bliže, jeftinije i dostupnije. Jer, što bi se srpski reklo, ako „nema u vuglu, ima na Guglu”, pa i najlošiji đaci zapravo mogu da postanu štreberi i nosioci posebne novovekovne spomenice „pet nula” za tili čas, samo je pitanje njihove volje i odluke. Činjenica je, međutim, da sočna sintagma zapravo prilično precizno definiše svakodnevicu današnjeg sveta, pa time i ideju kako se uči. Da je tako lako, već bi svi u Srbiji bili kvantni fizičari.

Savremena Z generacija rođenih nakon 2000. godine bukvalno živi onlajn 24/7, sa izuzetkom školske klupe, u kojoj, kao u svojevrsnoj vremenskoj mašini, od ponedeljka do petka biva bačena u analogni svet realnog vremena u kojem treba da produkuje znanje na način na koji ništa drugo u njihovom svetu nije definisano. Na tom ukrštanju paralelnih realnosti analognog i digitalnog sveta krije se kvaka 22, koja pravi raskol između resornog ministarstva, akreditovanog školskog programa, nastavnika, dece i roditelja. Nikad više informacija, udžbenika, pomagala, kurseva, vanškolskih aktivnosti i sadržaja, a nikad manje temeljno obrazovanih maturanata osnovnog i srednjeg obrazovanja. O vaspitanju bolje i da ne govorimo, nepostojanje istog liči na nacionalnu porodičnu tajnu koju treba gurnuti pod tepih, kada bi se našao dovoljno veliki da pokrije zajedničku nam sramotu.

Upotreba interneta dovela je do stvaranja jedne sveopšte zablude da je informacija isto što i znanje. Ništa, međutim, nije dalje od te istine. Informacija nije bila znanje ni u analognom svetu knjiga, svezaka i pisaćih mašina, niti je to u današnjem svetu pametnih telefona, androida, IOS-a i augmentativne realnosti. Nove tehnologije donele su kvantno ubrzanje i dostupnost, ali glavni ljudski procesor još uvek je mozak, koji i dalje radi na istoj frekvenciji na kojoj je radio pre 500 i 1.000 godina. Da nije tako, onda bi današnje bebe hodale već sa tri meseca, govorile sa šest i diplomirale sa deset godina. I danas, međutim, za „Jade mladog Vertera”, usvajanje lekcije o fotosintezi, 10 zadataka iz Veneove zbirke i učenje napamet 100 stihova iz „Ženidbe Maksima Crnojevića” treba isto onoliko vremena koliko i u naše vreme.

Dešava se, međutim, da je današnjim đacima zapravo potrebno mnogo više vremena a često isto toliko našeg roditeljskog, čerčilovski rečeno „znoja, krvi i suza”. Škola je postala Sizifov posao za sve uključene u obrazovni proces, a veština savladavanja metodskih jedinica u nekom prihvatljivom vremenu, na efikasan, trajan i samostalan način, liči na misterioznu dragocenost poput zlatnog runa. Ruku na srce, i danas postoje deca koja podsećaju na vukovce iz nekih prohujalih vremena pre poslednjih balkanskih ratova. Ali budimo iskreni, koliko roditelja bi moglo da kaže da im je dete prošlo kroz osnovnu ili srednju školu bez ijednog privatnog časa iz osnovnih predmeta, koje su, u vreme Branka Kockice, „Opstanka” i „Nedeljnog zabavnika”, sasvim prosečna deca savladavala bez većih problema? Da ne spominjemo pored toga njihovo skoro svakodnevno angažovanje i/ili frustraciju.

Svedoci smo nesposobnosti većine današnje dece da svoju pažnju samostalno usmere na takve sadržaje u trajanju dužem od 15 minuta, da urone u tekst, zadatak, poglavlje, pojmove, apstraktne pojmove, stihove i brojeve, nepostojanje veštine „isključivanja”, sposobnosti koncentracije, fokusa i nadasve prihvatanja da su ti i takvi sadržaji korisni, potencijalno zanimljivi, vredni njihove pažnje i vremena, konačno, dela njihovog života. Ispostavlja se da za savladavanje lekcija na način na koji su njihovi roditelji to radili generacija Z uglavnom nije u stanju. Gde je greška u sistemu?

Današnje đačke generacije, roditelji i prosvetni poslenici nalaze se u svojevrsnom limbu srpske obrazovno-vaspitne tranzicije koja još nije iscrtala mapu puta do efikasnog i svrsishodnog obrazovanja za budućnost. Starog sveta više nema, novi još nije stigao. I svi su na gubitku. Tu su Deca koja mahom preziru kako školu, tako i nastavnike, tu su Roditelji koji strepe nad budućnošću svog potomstva, suočeni sa globalnim tržištem rada koje neumoljivo eksponencijalno povećava konkurenciju u mnoštvu obrazovnih profila, dok oni svoje mlade gaje kao princeze i buduće Bizmarke, a tu su i Učitelji, Nastavnici, Profesori, nekada visokopoštovana, a danas degradirana društvena grupa koju skoro svi ostali podsmešljivo posmatraju kao mučenike koji nisu bili u stanju da nađu bolji posao. U perspektivi strada srpsko društvo jer produkuje buduće generacije koje su kroz školski sistem prošle „u prolazu i u međuvremenu”.

Današnja deca su digitalna, a mi, njihovi roditelji i nastavnici, kao i školski program koji moraju da savladaju, i dalje pretežno analogni. U pitanju su dve frekvencije različite talasne vrednosti, poput dve radio-stanice koje na skali radio-aparata možda stoje tik jedna pored druge ali se njihovi spikeri u dva studija nikada neće čuti dok govore u etar. Oni su istovremeno i blizu i daleko. Naša deca nisu arhetipski nezainteresovana za epski deseterac, čas muzičkog, slikanje temperom, nervni sistem planarije i regionalnu geografiju Evrope. Ona samo ne govore jezikom kojim govore njihovi roditelji i nastavnici. Ni leksički, ni misaono, ni apstraktno, ni referentno, ni kontekstualno Z generacija nije u saglasju sa obrazovnim sistemom jer ne razume jezik kojim se u školi govori a dodatno su onesposobljeni savremenim vaspitanjem koje dete postavlja u centar kulture, čime se od kuće do škole podržavaju njihova prava, a ne definišu njihove obaveze.

Ono što od vajkada važi i danasjeste da se ljudi po svom biću rađaju nevini i dobri. Glavna osobina deteta je neograničena i ničim zaprljana zainteresovanost za svet oko sebe i upijanje svih preseka i nijansi života. To je pogonsko gorivo koje čoveka sa početka ovog teksta i tera kroz istoriju civilizacije da dođe do tačke u kojoj se svet danas nalazi. Od kada postoji roditelj, a samim tim i učitelj, deca su njegov ponos, posledica i rezultat. Zato svi nepostojeći kapaciteti današnjih đaka jesu posledica aktivnosti našeg sveta odraslih, od porodice do školskog sistema. Dozvolivši sebi da ne poznajemo jezik kojim govore naša deca i njih smo osudili na neznanje onih sadržaja koji su im pored svih ostalih podjednako potrebni za stupanje u život. Neka znanja su praktična, neka su opšta, neka su stvar kulture i nacionalnog identiteta, neka su osnova za buduće profesije. Ali sva su važna i dragocena. Naša sistemska, pojedinačna, roditeljska, profesionalna i društvena nemuštost osudila ih je da pred onim što bi trebalo da im prenesemo kao njihovi preci oni stoje kao pred zamandaljenim i zauvek napuštenim vratima zemlje čuda.

Ako je govor verbalizacija misli i rasuđivanja, a misli i rasuđivanje najsloženiji misaoni procesi, onda je vreme da se zapitamo da li je novogovor Z generacije nešto što treba da ignorišemo? Po prvi put u istoriji civilizacija se nalazi u situaciji da mladi naraštaji poseduju izvesna znanja i veštine koje im nije prenelo prethodno pokolenje već nova dimenzija stvarnosti koju žive od kada su stupili u život. Ovde se najbolje očituje Egziperijeva maksima iz „Malog princa” da je jezik izvor nesporazuma. Da li je onda stoga naša obaveza kao odraslih da se pozabavimo jezikom koji mi ne poznajemo i prevedemo naša znanja na njega zarad budućnosti naše dece? Imamo li pravo na neznanje i ko nam je dao dozvolu za njega? Ko će ako mi nećemo dati našoj deci dozvolu za znanje? Zato, uključite se.

Autor: Dr Gordana Bekčić Pješčić, doktorirala je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu u oblasti američkih studija, gde je u istoj oblasti specijalizirala i magistrirala. Diplomirala je srpsku književnosti i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, dok je na u okviru Alterantivne akademske obrazovne mreže (AAOM) stekla zvanje specijaliste u oblasti rodnih studija i studija kulture. Radila je međunarodnim humanitarnim organizacijama, korporativnom sektoru, organizacijama civilnog društva, izdavačkoj kući. Nakon nekoliko godina provedenih u državnom sektoru postaje samostalna konsultantkinja za odnose s javnošću i komunikaciju. Autorka je knjige „Od ideje do slobode” i brojnih članaka iz oblasti savremene kulture, književnosti, političkih nauka, medija.