Epoha štrebera

Epoha štrebera

Esej jedne moje studentkinje bio je, što bi se u Srbistanu reklo, copy-paste. Ništa neobično, reći ćete. Začudilo me je što to nije pokušala da sakrije. Ceo rad je bio prepisan iz jednog izvora. Dostupnog na internetu. Od reči do reči. Kao da je mislila da se to tako radi. Da se to od nje očekuje. Slučaj me je naveo na razmišljanje. Studentima je jasno da je plagiranje pokušaj prevare za koju neće snositi posledice.

Da li je plagiranje logična posledica manjkavog obrazovnog sistema?

 
Moram priznati da je i moje obrazovanje, kudikamo strože i solidnije od onog koje je danas na raspolaganju, bilo zasnovano na bubanju. Tokom čitavih studija na Filološkom fakultetu u Beogradu od nas se tražilo da napišemo ukupno dva seminarska rada. Praznine smo popunili marksizmom, vojnom doktrinom i plivanjem. Jedan je bio iz književnosti. Konačno, rekoh sebi. To sam hteo da studiram. Nisam hteo da budem ni marksista, ni oficir, ni plivač. Posvetio sam eseju dužnu pažnju. Pročitao gomilu knjiga. Profesor, čije sam ime zapamtio – zvao se Tihomir Vučković – rekao je da godinama nije podnet tako dobar studentski rad. To me je ohrabrilo da ga objavim u časopisu „Scena”. I da posle njega napišem desetine eseja.

U drugi seminarski rad sam ušao s entuzijazmom, takoreći na krilima, kao u reklami za Red Bull. Profesorka kod koje sam dopao suzbila je smesta ovaj nezdrav poriv i vratila me u nedopingovanu stvarnost. I to rečima: „Nemate vi tu šta da razmišljate”. Njen zahtev sažeo je suštinu nižeg, srednjeg, višeg i visokog obrazovanja. Mehanička reprodukcija.

Shvatio sam poruku i prepisao rad od koleginice.

Setio sam se zaboravljenog slučaja iz vremena studija kada je moj poznanik iz Zagreba, profesor Turković, uhvatio kolegu iz Beograda, profesora Volka, u plagiranju disertacije.

To nikako nije omelo apostrofiranog Volka dr Petra da nastavi s profesurom i predanim radom u odborima. Objavio je mnogo dosadnih, polupismenih i, uopšte uzev, neupotrebljivih knjiga. Po stilu zaključujem da ih je ipak pisao sam.

Možda je, u njegovom jedinstvenom slučaju, plagiranje dobrih pisaca ipak vrsta milosti.

Ćerka mi je danas gimnazijalka. I ona ima afiniteta za jezike. Privatno pohađa školu nemačkog. Rezultat nije izostao. Ali profesorka nemačkog u gimnaziji ispitivala ju je sadržaj lekcija. Da li je Hans vozio Gretu u mercedesu ili be-em-veu? Tu je juniorka poklekla. Bubanje joj nije išlo kao znanje.

Kroz čitavo školovanje, individualna inicijativa i kreativno mišljenje su dosledno obeshrabreni. Od učenika se zahteva samo slepa poslušnost, vežbanje memorije, reprodukovanje suhomesnatih činjenica – čak i kad su sumnjive i nezdrave. To nije obrazovanje.

Kada svršene studente posle šesnaest godina pačje škole konačno neko upita za mišljenje, nastaće neprijatna tišina.

Trideset pet godina posle mojih gimnazijskih dana mnogo toga se promenilo…

A bubanje – ono nikako da izađe iz mode.

 
Autor bloga: Goran Gocić

Goran Gocić je pisac i novinar čije je radove objavilo ili emitovalo tridesetak medijskih kuća na dvanaest jezika. Magistar medija i komunikacija (LSE) i pisac poglavlja u 23 knjige. Studije: Endi Vorhol i strategije popa (1997), Emir Kusturica: Kult margine (2001), Želimir Žilnik: Iznad crvene prašine (2003, koautor), Kako ubiti Betovena: Bolest kao stil i strategija u kulturi (2017, u štampi). Romani: Tai (2013) i Poslednja stanica Britanija (2017). Za Tai, njegov roman prvenac, dobio je Ninovu nagradu kritike za najbolji roman u 2013. godini i nagradu Miloš Crnjanski za delo iz perioda 2011/2013.