Razvoj filozofije obrazovanja

Razvoj filozofije obrazovanja

 

Filozofija i pedagogija su se, kao dve naizgled različite prakse, kroz istoriju konstituisale simultano, toliko da su u određenim momentima bile međusobno određujuće. Filozofija, kao diskurzivna praksa, ustoličena na temeljima teorijskih razmatranja, našla je svoje uporište i u pedagogiji već u vreme Trojanskih ratova, oko XII veka p.n.e., kada se u okvirima antičke kulture rađa paideia, antička ideja obrazovanja i vaspitanja idealnog građanina.

Pedagoški teoretičari su neretko kritikovali filozofske ideje u pedagogiji. Tako, teorija obrazovanja Džona Loka iz XVII veka, koju izlaže u delu Misli o vaspitanju, nailazi na oštre kritike pedagoških teoretičara, koji su u njegovoj filozofiji i pedagoškom stanovištu videli elitističke ideje i propagandu privatnog obrazovanja i vaspitanja. Lokova epistemološka pozicija je da sve što znamo, jeste utisnuto našim iskustvom i iskustvom naših učitelja, koji utoliko moraju biti uzorni. Kada ovom stanovištu pridodamo tezu švajcarskog psihologa i filozofa Žana Pijažea da deca uče određene stvari u određenim uzrastima, ne treba da nas čudi rađanje određenog sistema školstva, podela u razrede, odeljenja i uloga nastavnika kao autoritativnog neprikosnovenog uzora.

Tokom XVII veka, češki pedagog i filozof Komenski razvija i postulira teorijske okvire za frontalnu nastavu. Usled povećanog broja učenika i većih odeljenja, nastavniku se poriče mogućnost usmeravanja pažnje na više učenika, te se javlja zahtev za primenom standardizovane frontalne nastave i standardizovanih testova i provera znanja.

Standardizacija testova pretpostavlja šemu po kojoj se provera znanja izvodi prema tačno utvrđenom šablonu, targetirajući precizno ustanovljene kriterijume i zadajući zadatak sa unapred predviđenim rešenjem do kog učenik mora doći da bi bio adekvatno ocenjen. Pozitivan ishod standardizacije kako testova, tako i same nastave jeste postizanje istih rezultata na istim nivoima znanja, što omogućava relevantnu klasifikaciju učenika u obrazovnim institucijama.

Džoan Pestaloci 1799. godine inicira pojavu prvih modernih škola. Ove prve moderne škole su obrazovale decu po principu analitičkog i individualističkog pristupa. Svako dete je posmatrano kao individua, sa svim svojim potrebama, nastojanjima, ciljevima, težnjama i zahtevima. Ovaj individualistički princip je učinio da svako dete bude uključeno u nastavu koja, kako se ispostavlja, neguje njihovu ličnost, kreativnost i analitički pristup problemima. Svaki aspekt dečijeg bića biva obogaćen utoliko što se učenje odvija po principu analize opštih stvari, razmatranja elemenata i sintetisanja elemenata u celokupno znanje, s obzirom na samu ličnost i potrebe deteta.

Poduhvat Vilhelma fon Humbolta, reformatora vaspitanja i edukacije u XIX veku u Pruskoj, privlači i najvećeg mislioca nemačkog idealizma, Georga Vilhelma Fridriha Hegela, koji svoje filozofske ideje koristi u svrhu poboljšanja obrazovnih institucija. Obrazovne reforme koje je Humbolt sproveo počivale su na temeljima standardizacije obrazovnih sistema i pismenih provera u osnovnim i srednjim školama.

Svako je genije, ali ako sudiš o ribi na osnovu njene nemogućnosti da se popne na drvo, provešće ceo život misleći da je glupa.

Prema izveštaju UN-a, od početka XVI veka do danas, svetska populacija je uvećana 14 puta i donesen je Zakon o obaveznom osnovnom obrazovanju, što dovodi do činjenice da je u školama mnogo više dece. U današnjem diskursu o obrazovanju ispostavlja se da je individualistički pristup u nastavi teorijski možda najprihvatljiviji, ali realno neodrživ.

Ovo nas dovodi do obrazloženja filozofije savremenog obrazovanja. Savremeno obrazovanje podrazumeva zaokret u odnosu na prethodno formulisan, frontalni tip nastave. Učenik postaje aktivni učesnik u nastavi, koji svoje afinitete, ciljeve, namere, potrebe i mogućnosti prepoznaje, afirmiše i usmerava uz pomoć nastavnika. Nastavnik jeste uzor, ali i mentor, saputnik i moderator aktivnosti na času.

Kao i svaki tip obrazovanja, i savremeno obrazovanje bi trebalo da poseduje teorijski okvir u kome se kreće. Idealno bi bilo kada bi svaki učenik ili nastavnik kročio u učionicu sa uputstvom ili barem specijalno koncipiranim teorijskim okvirom, koji bi definisao njihove ciljeve, sposobnosti i mogućnosti. Ipak, to nikad nije slučaj. Filozofija savremenog obrazovanja ima istorijsku pozadinu, čiji elementi sežu čak do antičke Grčke i starog Egipta, gde je obrazovanje bilo u službi pripreme učenika za svet koji ga okružuje, pa sve do konkretne ideje individualizacije nastave krajem XVIII veka. Ipak, iako je XXI vek doba skoro svakodnevnih promena u sferi ljudi, tržišta rada, tehnologije, sistema i ideologije, na časovima neretko i dalje zatičemo nastavnika koji za katedrom izlaže istu lekciju koju je predavao prethodnim generacijama, godinama unazad.

Paradigma koja prati obrazovne institucije počiva na temeljima filozofije obrazovanja iz XVII veka. Filozofija savremenog obrazovanja utoliko nije ništa drugo do nastojanje da se obori jedna dogma učenika kao pasivnog posmatrača. Savremena tehnologija, kombinovanje različitih nastavnih metoda i svakodnevna samoevaluacija s ciljem napretka nastavnika jesu elementi koji čine savremeno obrazovanje, ali filozofska komponenta jeste kopernikanski obrt koji nastoji da pripremi učenika na svet koji je u stalnoj i, često, burnoj promeni. Savremeni učenici su budući pisci, umetnici, ekonomisti, naučnici, ali pre svega ljudi koji će koračati kroz budućnost. Filozofija savremenog obrazovanja nas podseća da je moguće promeniti paradigmu, jer je svet uvek otvoren za one koji će ga s ponosom promeniti nabolje.

 

 Autor: Zorana Živanović, profesorka filozofije, završila je osnovne i master studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom osnovnih studija radila je na usavršavanju stranih jezika i profesionalnih veština, koje joj pomažu da mladim gimnazijalcima približi filozofiju 21. veka. Dobitnik je nagrada „Borislav Pekić” i „Desanka Maksimović”, kao i „Zlatoustov venac” za svoje autorske radove i retoriku.

 

 

 

Izvori:

• The Editors of Encyclopaedia Britannica, “Paideia”, dostupno na: https://www.britannica.com/topic/paideia (pristupljeno 08.09.2018.)
• Dž. Lok, Misli o vaspitanju, Beograd: Znanje, 1950.
• Žan Pijaže, Psihologija deteta, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1990.
• J.A.Komenski, Velika didaktika, Beograd: Savez pedagoskih drustava Jugoslavije, 1954.
  Testing and Assessment: The Standards for Educational and Psychological Testing, dostupno na: http://www.apa.org/science/programs/testing/standards.aspx (pristupljeno 11.09.2018.)
• K. Silber, “Johann Heinrich Pestalozzi”, dostupno na: https://www.britannica.com/biography/Johann-Heinrich-Pestalozzi (pristupljeno 10.09.2018.)
• K. Mueller-Vollmer and M. Messling, „Wilhelm von Humboldt“, The Stanford Encyclopedia of Philosophy, dostupno na: https://plato.stanford.edu/archives/spr2017/entries/wilhelm-humboldt (pristupljeno 08.09.2018.)
  C.Clark, Iron Kingdom: The Rise and Downfall of Prussia, United States of America: Penguin Group, 2006, str. 332.
• Citat se često pripisuje Albert Ajnštajnu, ali ne postoji nijedan validan izvor koji bi potvrdio ove navode.
• “The World at Six Billion”, dostupno na: http://www.un.org/esa/population/publications/sixbillion/sixbilpart1.pdf (pristupljeno 09.09.2018.)
• Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, dostupno na: http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/Закон-о-основном-образовању-и-васпитању.pdf (pristupljeno 11.09.2018.)