Refleksivna praksa u funkciji profesionalnog razvoja nastavnika

Refleksivna praksa u funkciji profesionalnog razvoja nastavnika

Kontinuirane društvene i ekonomske promene u savremenom svetu postavljaju nove i izazovne zahteve pred obrazovne sisteme i one koji u njima rade. Brzo se uvode nova zanimanja, a još brže menjaju znanja i veštine koje su potrebne za obavljanje poslova u 21. veku. Na opštem društvenom planu od građana se očekuje da budu aktivni učesnici u društvenim, ekonomskim i političkim promenama – što podrazumeva visok stepen kompetentnosti. Nova društvena stvarnost, sa ovako složenim zahtevima, iziskuje nove poglede na proces nastave i učenja.

U traganju za novim i efikasnijim pristupima obrazovanju nastavnika i njihovom profesionalnom razvoju, posebna pažnja se posvećuje refleksivnosti nastavnika. Kao refleksivni praktičar, nastavnik je profesionalac koji svoje delovanje zasniva na istraživanju i kritičkom promišljanju, koji sagledava pedagošku praksu iz različitih perspektiva i zasniva je polazeći od otkrivanja i razumevanja sopstvenih pretpostavki i  razvija i menja svoju praksu i okolnosti koje su za nju značajne. Slikovito rečeno: „Izraz refleksivni praktičar podrazumeva da bi nastavnik trebalo da se pogleda u ogledalo i razmisli o odrazu svog nastavničkog rada.”

U Standardima kompetencija za profesiju nastavnika i njihovog profesionalnog razvoja piše da nastavnik treba svoju profesionalnu delatnost da analizara, procenjuje, menja i usavršava, koristeći informacije koje dobija samovrednovanjem i eksternim vrednovanjem. Pravilnik o standardima kvaliteta rada ustanove ističe da nastavnici treba kontinuirano da preispituju sopstvenu vaspitno-obrazovnu praksu, da je menjaju i unapređuju, dok u  Pravilniku o stalnom stručnom usavršavanju nalazimo da nastavnik sistematično prati, analizira i vrednuje svoj obrazovno-vaspitni rad, razvoj kompetencija, svoje napredovanje i profesionalni razvoj i čuva u određenom obliku najvažnije primere iz svoje prakse, primere primene naučenog tokom stručnog usavršavanja i lični plan profesionalnog razvoja (portfolio).

Iako popularna, ideja refleksivnosti u istoriji nije nova. Naime, od antičke  epohe Sokrat predstavlja prekretnicu u grčkoj filozofiji, u kojoj se samokritička refleksija o prirodi naših pojmova i zaključivanja pojavljuje kao vrhunski interes naporedo sa kosmološkim spekulacijama i istraživanjima. Sokrat je razvio posebnu vrstu filozofskog razmišljanja koju karakteriše prenošenje pažnje sa objekta saznanja na subjekt i razmatranje odnosa u kome se nalazi subjekt prema objektu.

U svakom slučaju, možemo reći da refleksivnost podrazumeva sklonost nastavnika ka upornom i pažljivom preispitivanju sopstvenog delovanja u svetlu svih svojih znanja i uverenja, uključujući i ona lična, implicitna. Ali to ne znači da se od nastavnika očekuje da neprekidno preispituju sve svoje postupke, ciljeve i načine rada, već da to čine u onoj meri u kojoj im to pomaže da njihovi planovi i postupci budu delotvorniji.

Način razmišljanja refleksivnog nastavnika suprotan je rutinskom i nefleksibilnom promišljanju. Refleksija ne podrazumeva preispitivanje sopstvene prakse samo kada se suočavamo sa nekim problemom u nastavi, niti analizu sopstvenog postupanje samo  kada imamo razloga da verujemo da je ono moglo biti delotvornije. Naprotiv, refleksivna praksa podrazumeva:

• kontinuirano samoanaliziranje i samopraćenje;
• otvorenost za isprobavanje drugačijih načina rada od već utvrđenih;
• identifikovanje dobrih praksi;
• osetljivost za sagledavanje situacije iz različitih uglova;
• otvorenost za razmenjivanje iskustava sa kolegama;
• spremnost da se na licu mesta promeni prethodno utvrđeni plan u zavisnosti od reakcija učenika;
• spremnost nastavnika da analizira uverenja na kojima se temelje njegovi postupci, a koje je prethodno ugradio u sopstvenu praksu bez preispitivanja.

Preispitivanje sopstvenog rada čini nastavnika aktivnim kreatorom nastave, a ne samo realizatorom nastavnog plana, što odgovara savremenim tendencijama usmerenim ka profesionalizaciji nastavničkog poziva. Dakle, preispitivanje čini osnovu profesionalne autonomije nastavnika i omogućava nastavniku da prati sopstveni profesionalni razvoj. Samim tim, ovakvo delovanje jača samopouzdanje nastavnika, što je jedna od značajnijih pretpostavki dobre nastavničke prakse.

Literatura:

• Buđevac, N., Jošić, S., Radišić, J., Baucal, A. (2013), Nastavnik kao refleksivni praktičar, Priručnik za nastavnike, Beograd.
• Vizek Vidović, V. i dr. (2014), Psihologija obrazovanja, Beograd: Klett
• Pravilnik o stalnom stručnom usavršavanju i napredovanju u zvanja nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika (2017).
• Pravilnik o standardima kvaliteta rada ustanove (2018).
• Radulović, L. (2011), Obrazovanje nastavnika za refleksivnu praksu, Beograd: Filozofski fakultet.
• Standardi kompetencija za profesiju nastavnika i njihovog profesionalnog razvoja (2011).

Autor: Mirko Marković, pedagoški savetnik – profesor filozofije i građanskog vaspitanja u srednjoj školi. Autor i koautor 18 stručnih i naučnih radova iz oblasti metodike nastave, primene IKT-a u nastavi, medijske pismenosti, darovitosti i karijernog vođenja i savetovanja. Učesnik brojnih naučnih konferencija i stručnih skupova posvećenih unapređivanju nastave i učenja. Autor i realizator više programa stručnog usavršavanja za nastavnike. Sa iskustvom od preko 2000 sati mentorskog rada sa nastavnicima-pripravnicima, nastavnicima-stažistima i studentima na praksi. Spoljni saradnik Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.