Ima nešto što nas veže

Trema. Jedna od najčešće doživljenih, a najređe izgovorenih reči u obrazovnom procesu. Kako to – pitaćete. Mora da je pogrešila. Kakve veze uopšte ima trema sa obrazovnim sistemom? A i da ima, njena uloga je toliko mala i nebitna da je ne vredi ni pominjati. Hajde da pričamo o bitnijim aspektima obrazovanja…

Ja bih rekla (a to je, naravno, samo moje mišljenje) da upravo ta ista trema ima jako važnu ulogu u celokupnom odvijanju procesa učenja i usvajanja gradiva, procenjivanju znanja učenika, uspostavljanju odnosa između učenika i predavača, kao i izgrađivanju stava prema datom predmetu ili delu predmeta.
Primera ima u izobilju. Svuda. Uvek.

Osnovna škola. Dok su učenici osetljiviji, podložniji uticaju nastavnika jer im je bitno nastavnikovo mišljenje, ocena, lepo ponašanje i dobar uspeh u školi, bilo zbog roditelja ili zbog njih samih, zbog uvreženog stava da „treba biti dobar đak“… Tada je svaka najava kontrolnog zadatka „sudnji dan“, jer se treba dobro pripremiti ili očajavati što nema vremena za pripremu. To iščekivanje dok nastavnik ne kaže „izvadite papire, sklonite sve sa klupe“ ili ne podeli kontrolnu vežbu. Prava mala mentalna avantura. Pa onda koncentracija u toku kontrolnog ili nedostatak iste, priželjkivanje „e, da sam samo to ponovio“ i na kraju olakšanje što je kontrolni zadatak prošao. Ali sad treba čekati rezultate! Učenika je toliko mnogo, a nastavnik je samo jedan, ko zna kad će stići sve da pregleda. Stvarno prava mala pustolovina.

Srednja škola. Odrastanje čini svoje, ličnosti se formiraju, učenicima sad nije toliko važno mišljenje profesora. Ma koga briga što sutra pita istoriju, geografiju, biologiju… sociologiju…teoriju nečega. Učiće ako stignu. Ali sad je bitnije nešto drugo – mišljenje drugara iz razreda i škole. Niko ne želi da ispadne glup, ali ne idu svima isti predmeti. No, što se mora, mora se. Sede u klupi i čekaju. Hvata ih panika – šta ako me prozove i pita nešto što ne znam?! Šta ću onda? Dlanovi se znoje. A možda i neće. Uh, dobro je, preskočila me je. Olakšanje. Bar 5 do 10 minuta. Ali onda ponovo panika. Možda da se ipak javim? Pa, učio sam! Jao, kad će to zvono! Koliko još do kraja časa?!

Fakultet ili privatna škola. Nema toliko treme jer je sve izvesnije. Deca i odrasli raznog starosnog doba pohađaju razne dodatne i dopunske kurseve, predavanja i radionice svojom voljom. Čovek bi rekao – pa, dobro, sami su birali i ustanovu i gradivo. Nema iznenađenja, nema treme. Ali, avaj! Sad su ti isti ljudi direktnije vezani za svoj izbor i samim tim snose veću odgovornost. Ako ne uspeju, velika je šansa da su sami odgovorni za to. Rizik je veći, više toga zavisi od samog učenika, pa je i pritisak veći. Proces pripreme za ispit ili procenu znanja je u startu duži i naporniji, a sam izlazak na ispit ili test može biti praćen raznovrsnim fizičkim i psihičkim stanjima – nesanicom noć uoči testa, paničnim strahom, nedostatkom koncentracije, „blokadom“… I onda opet dugotrajan proces mučenja dok se čekaju rezultati koji, sami po sebi, mogu biti od velike ili male važnosti, ali sad je sve od velike važnosti jer je uloženo mnogo više ličnog truda i odluke, najverovatnije i finansija, sopstvenih i tuđih očekivanja. Prava mala agonija!

Učitelj, nastavnik, profesor. Ah, bar je njima lako! Oni drže konce u svojim rukama! Pa da, ali trebalo je pronaći prave konce, odgovarajuće veličine, debljine, dužine, boje. Trebalo je zategnuti te konce dovoljno da ne vise, a opet ne previše, da ne puknu. Trebalo je izabrati odgovarajući konac za odgovarajuću individuu, što nije uvek lako kao što se čini. Trebalo je pronaći vreme, volju, istrajati i suočiti se sa mogućnošću neuspeha. I onda sledi sumnja. Šta ako ne uspem? Šta ako sve ovo što radim ne bude imalo smisla i ispadne dosadno i jadno? Da li to znači da sam i ja dosadan i jadan? Ne bi trebalo. Pripremljen sam. Nije mi prvi put. Ipak, treba se suočiti sa svima njima koji toliko očekuju od mene. Gledaju u mene kao da sve znam. Ali ne znam. Šta ako ih razočaram…

Rekla bih (a to je, ponovo, samo moje mišljenje) da su trema i nesigurnost sveprisutni: od dece do odraslih, od početnika do eksperata, od početka pa nadalje. Jer kraja nema. U tome je sva lepota. Kad se jednom zaista oseti prednost naučenog ili stečenog, jedino što želite je da usvojite ili saznate još.

Odatle i trema. Pozitivni rezultat želje za učenjem. To je znak da nam je stalo i da želimo da napredujemo. I ma koliko da je mučno, ma koliko da smo spremni ili nespremni za zadatak koji se nalazi pred nama, ta napetost i sumnja su uvek trenutni. Razrešenje koje sledi je uvek nagrađujuće, a ceo taj proces koji se odvija u nama, cela avantura, pustolovina, panika, agonija su dokazi naše urođene potrebe za sticanjem novih znanja. Prirodna reakcija ljudskog bića. Neograničena želja za učenjem.

Jasmina Momčilović

Profesor engleskog jezika u privatnim školama „House of English“ (Novi Sad) i „T ‘n’ T Obrazovni centar“ (Beograd)