English
Učiteljica plagijator
U poštenom intelektualnom svetu plagijat se smatra „grehom nad grehovima“. Međutim, u duhovno zaparloženom vilajetu, plagijator sebi daje za pravo da se nazove još i stvaraocem. On u neku ruku i jeste „stvaralac“, kompilator – od svega uzme pomalo da se vlasi ne dosete, i stvori jedan novi rad, ili, u gorem slučaju, nazoviumetničkodelo trivijalno do bola.
Jeftina komika, tralala fore, banalizacija koja pod obaveznim naginje ka vulgarnom i pojednostavljenom humoru, jer nazoviumetničkodelo i nema drugu funkciju (ako se o smislu i funkciji takvih nagvaždanja može govoriti), nego da podilazi najnižim nagonima konzumenata umornih od života, kojima je laka zabava preko potrebna.
Dakle, iz sopstvene jalovosti da stvori nešto originalno i svoje, za šta su potrebni pozamašna kultura, čitanje i obrazovanje, plagijator poseže za plitkostima koje čuje u birtiji, na pijaci i aFtobusu, jer su to duhovni prostori u kojima plagijator može svoju intelektualnu inferiornost da preinači u superiornost. Tu se oseća moćnim. Ali, neka ih tu di su, ni za di si nisu.
Kopi-pejst tehnologijom do uspeha
Da zlo bude veće, plagijatora je sve više među nazoviintelektualcima, koji za svoja nečasna delanja potežu fakultetske diplome kao svojevrsno pokriće koje će zamagliti bestidnost i jalovost samog čina.
Nova moda među mladom Srbadijom je kopi-pejst tehnologija, koja omogućava da se bez pomuke sastave domaći radovi ili urade obavezni pismeni zadaci. Uvek sam bio u čudu: kako je moguće da ne uviđaju besmislenost i uzaludnost takvog posla – i ko ih tome uči? Nažalost, dođe čovek do odgovora kad se najmanje nada. U redovima prosvetnih radnika nalazi se Juda.
Učiteljica u službi prepisivanja
Ima jedna učiteljica, ime joj je neznanka, jer je zaista nebitna, koja umesto da savetuje decu da čitaju, rade i misle, piše radove svojim bivšim učenicima, jer je jelte ona dobra učiteljica, koja je jedino ocenu imala da da svojim učenicima.
Učila ih je da aminuju, a za poslušnost im je poklanjala ocene, umesto da im je poklanjala svoje vreme i znanje. E, sad, kada jedna učiteljica reši da sastavi temu za pismeni rad nekom učeniku (da ne pričamo o etici, pedagogiji i metodologiji, koje je verovatno položila preko bubice, ili tako što je i njoj neko pisao radove, ili jednostavno nije „to“ ona baš najbolje razumela – šta će baš sve to jednoj učiteljici), normalno je da prvo potegne Gugl, jer tamo ima svačega, pa će se valjda naći nešto i za pismeni. Na kraju, i ona sama je koristila Gugl dok je završavala fakultet. Naravno, brojni su sastavi na različite teme, dovoljno je da se ukuca, i gotovo. Elem, nije problem u učenicima, problem je u trovačima u našim redovima, koji kontaminiraju zdravu misao učenika.
Tragedija se nastavlja. Trovačica, kvazipisac, učiteljica-lingvista, kako se izvoli predstavljati (zvuči bombastično, da se zaseni prostota), čak uspe da ubedi učenike da je to za njihovo dobro, jer ni ona zaboga nije sve čitala i sama pisala dok je studirala, jer u suprotnom, još uvek ne bi završila faks. Dakle, ona će napisati, jer mora da bude dobra učiteljica (sve su učiteljice po difoltu dobre), a učenici će joj biti zahvalni do groba – već patetična i otužna priča od koje mnogi prosvetni radnici žive.
Međutim, problem nastaje kada učiteljica-lingvista ne napiše temu, već je prepiše – jer, operisana od svake originalne ideje, ne može da izrodi išta novo, nenaviknuta na kreaciju – učiteljica postaje plagijator uvek spreman da stupi u akciju. I, naravno, po difoltu, u srednjim školama rade omraženi nastavnici, koji, kada uoče plagijat, odreaguju burno, ne kao blaga i ljupka provincijalno stereotipna učiteljica – i eto belaja.
Ko je u stvari dobio jedinicu: učenik ili učiteljica? Ovo se zove genocid, intelektualno trovanje i intelektualna prostitucija, koja ne samo da nije moralna već je i protivzakonita. Tako to biva kada nas nenaučeni uče, a ta učiteljica treba da, posle roditelja, bude prva osoba koja će kod učenika razvijati ljubav prema knjizi, kao i osećanja čestitosti i poštenja.
Kolege, ubuduće kada dajete ocene, vodite računa – možda ste ocenili neku učiteljicu, pa dajte bar ocenu više zbog kolegijalnosti.
Autor bloga: Dušan Blagojević, prof. srpskog jezika i književnosti
Dušan je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Nišu na Departmanu za srpsku i komparativnu književnost.
Tokom karijere radio je i kao saradnik u Leskovačkom kulturnom centru, Akademskom pozorištu i Pozorištu lutaka u Nišu. Do sada je objavio brojne autorske članke i ostavio dubok trag u pozorišnom stvaralaštvu.
Strašno. Zašto sam šokirana? Zbog toga što nisam mogla da poverujem, čitajući ovaj tekst, da neko uopšte može i da dobije ideju, da ovako nešto učini !! Da li sam ja van vremena u kome živim, ne znam. Znam samo da i ako jesam, sretna sam zbog toga.
I dan – danas moja, nekada drugarica, jedva se i javi kad me vidi jer sam pre nekoliko godina odbila da napišem sastav njenom sinu koji je tada bio osmi razred. Još sam se usudila da je iskritikujem što uopšte pomaže sinu u pisanju sastava. Moje je bilo da joj objasnim da nastavnici nisu pritupi pa da ne mogu da shvate kada učeniku neko napiše sastav. Svojim učenicima, kada vidim da su im roditelji pisali, napišem jedno pisamce gde roditeljima ljubazno dam do znanja da sam shvatila šta rade. Verujte, u većini slučajeva, ni to ne pomaže. Vrhunski bezobrazluk.
Ništa neobično. Dok sam radio, sa pola familije sam se zavadio jer nisam hteo da pišem deci pismene sastave. Ono: nastavnik nagovesti temu, pa se deca kao pripreme itd. Hteo sam da pomognem u pripremi, izradi teza i sl. ali da pišem – jok. I ljudi se naljute. Sve dok mi iskusniji kolega nije rekao foru. Kad me neko pita da napišem detetu zadatak, ja samo odmahnem rukom: “Nemoj, molim te, ne umem ja to. Već sam dobio dve dvojke i jedno dva minus do sada.” Više me nisu pitali.
P.S. Priča se da je jedan ugledni kolega napisao detetu zadatak, dobio trojku i išao kod nastavnice da se buni. Ali mislim da je to samo priča.