Srpski jezik kao nematernji – izazovi

Kada završi fakultet, svako očekuje da radi ono za šta se školovao. Nada se da će naći posao u struci. Tako je i sa onima koji su studirali Srpski jezik i književnost (bilo koji studijski program). Srbistima se nakon diplomiranja otvara više mogućnosti, te svako sebe traži na neki način. Neko će se naći u učionici kako predaje učenicima, neko u bibliotekarstvu, neko u novinarstvu, neko u izdavaštvu ili u nauci. Kada sam završila studije, imala sam u vidu rad u učionici sa decom, što je moja glavna preokupacija i strast. Zamišljala sam sebe kako predajem srpski jezik kao maternji u osnovnoj ili srednjoj školi. Ne vidim sebe van učionice (ne vidim se ni potpuno i samo u učionici, već u kombinaciji sa drugim mogućnostima koje mi pruža profesija kojom se bavim).
Ono na šta nisam pomišljala u tim svojim nadanjima jeste da ću ući u nastavu srpskog jezika kao nematernjeg, da ću doći u sasvim novu sredinu, gde se govori jezik koji do tada nisam čula u svakodnevici… No, upravo to se i desilo. Konkurisala sam na projektu za unapređenje srpskog kao nematernjeg jezika, za rad u albanskoj sredini, u albanskoj školi. Bila sam primljena na poziciju asistenta u nastavi. Moj zadatak bio je da zajedno sa nastavnikom sprovodim savremene nastavne metode, pravim kreativne nastavne materijale i motivišem učenike da uče srpski jezik. U teoriji nije zvučalo komplikovano: već sam stekla neko iskustvo u radu u nastavi srpskog kao maternjeg jezika i u osnovnoj i u srednjoj školi. Ali šta je sa praksom?
Spakovala sam kofere i preselila se u Preševo, grad koji nikad ranije nisam posetila. Stres: nova sredina, novi jezik, novi ljudi. Započela sam sa radom u OŠ „Profesor Ibrahim Keljmendi“, gde se nastava odvija na albanskom jeziku.
Prva prepreka: jezik. Kako ću se razumeti sa učenicima kada ne znam nijednu reč njihovog maternjeg jezika? Kako njih da motivišem da uče moj maternji, a da ja nisam zainteresovana za njihov? Na početku sam se snalazila pomoću „štapa i kanapa“. Bilo je tu gestikulacije, mimike, pantomime… Vidim, učenici počinju da se interesuju. Došao je neko nov, oran da radi sa njima, pa hajde da probaju da mu pruže priliku. Uz to sam krenula da im donosim motivišuće nastavne materijale, da budem posvećena tome da počnu da savladavaju srpski jezik. A šta sa mojim albanskim? Započela sam samostalno učenje. Eto motivacije za učenike i oduševljenja svakom mojom albanskom rečju koju se usudim da progovorim! Primećuju deca: grešim. Onda se i oni oslobode jer vide da čak i učiteljica (tako su me zvali, i dan-danas mi je to najdraža titula) greši, ali se trudi. Polako, ali sigurno, krećemo da učimo recipročno: oni srpski, ja albanski jezik.
Ostali strahovi koji su se javljali usput prevaziđeni su korak po korak. Kako ću se uklopiti u školu, sa decom, sa kolektivom? Hoću li biti prihvaćena? Kakav će mi život biti u Preševu? Šta ako se ne uklopim, da li ću morati da odustanem? „Ne“, rekla sam sebi, „odustajanje nije opcija“. I tako je i bilo. Nisam odustala: uklopila sam se, zavolela decu sa kojom radim (osećam: i oni mene), sa kolegama u školi bila sam korektna, nije bilo nijednog problema. Sve što je iskrsavalo, sve se rešavalo u hodu (da ne bude da je sve idila i da se ne treba uopšte potruditi da se ostane tu gde jesi; bilo gde da si, bilo u srpskoj, bilo u nekoj drugoj školi, moraćeš da naučiš da se boriš i da balansiraš).
Naredne školske godine prešla sam u OŠ „Naim Frašeri“ u Bujanovcu. Sada već imam nekog iskustva, ali ponovo se javljaju stare bojazni: kako će sada biti ovde? Ponovo selidba, period uklapanja. Ipak, lakše je… Albanski jezik poznajem donekle, nastavljam da ga učim na kursu, napredujem… Učenici vide da govorim njihov maternji (u tom trenutku dovoljno da se razumemo i da im objasnim osnovne stvari) i onda nema tog zida početnog nerazumevanja. Nastavljam sličnim tempom kao u Preševu: pripremam nastavne materijale, osmišljavam časove tako da budu inovativni i kreativni, na času paralelno radim sa nastavnikom koji mi pomaže da sprovedem ono što sam zamislila. I u ovoj školi, kao i u onoj u Preševu, imam podršku kolega i direktora za sve što mi je potrebno. Ostala sam u istoj školi u Bujanovcu tri godine, sada je četvrta.
Nakon svega, ono što znam jeste da je iskustvo koje sam stekla radeći u albanskim školama na jugu Srbije neprocenjivo za mene, i u ličnom i u profesionalnom smislu. Porasla sam kao osoba, naučila da se snađem u mnogim situacijama, naučila novi jezik, stekla nove prijatelje.
Ukoliko vi imate priliku za nešto slično, ne ispuštajte je! Ne bojte se! Ne očekujte da sve bude idealno, da ne bude nikakvih prepreka, ali nemojte da vas strahovi spreče da obogatite svoju ličnost. Ono što ćete steći ulazeći u neku ovakvu priču ostaće vam za ceo život. Početni izazovi će postojati, ali biće prevaziđeni vremenom, te će biti kao da ste na svom terenu: hrabri i neprikosnoveni u borbi da prenesete znanja dalje.

Brankica Živković. Rođena je 1988. godine u Nišu. Završila je osnovne studije na Departmanu za srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu, a potom i master studije Filologije – modul Srpski jezik, na istom fakultetu.

Radila je u nastavi srpskog kao maternjeg jezika u srednjoj školi u Žitorađi i u osnovnoj školi „Toplički heroji“, takođe u Žitorađi. Nakon toga priključila se projektu za unapređenje nastave srpskog kao nematernjeg jezika u OŠ „Ibrahim Keljmendi“ u Preševu na poziciji asistenta u nastavi. Njeno angažovanje na ovom projektu i dalje traje, s tim što je sada angažovana u OŠ „Naim Frašeri“ u Bujanovcu. Snimala je onlajn časove za srpski kao nematernji jezik, za nivoe A i B. Pohađala je više seminara i obuka u vezi sa nastavom. Koautor je elektronskog priručnika „Primeri uspešnih časova Srpskog kao nematernjeg jezika“.

Pored rada sa decom, što je njeno primarno interesovanje, bavi se i lekturom i korekturom teksta, kao i naukom o jeziku i književnosti (učestvovala je na nekoliko naučnih skupova). Piše književnu kritiku, književne prikaze i kratke priče, a svoje tekstove objavljuje u više književnih časopisa u Srbiji. Bila je voditelj i moderator na nekoliko književnih manifestacija. Govori engleski, ruski i albanski jezik, a služi se i španskim.