Vaspitavanje po modelu

– II deo bloga Uticaj roditelja, rani razvoj deteta –

Uloga roditelja je najodgovornija životna uloga koju imamo i koja se nikada ne završava. To je uloga koju sami biramo, pa je naša dužnost da je obavljamo odgovorno i zrelo, sa svešću o tome da svoju decu pripremamo za život, za njegove lepe i manje lepe strane.
U današnjoj kulturi, koja vodi usamljenosti i samoljublju, roditelji treba deci da prenesu ljubav, veru i nadu, da im pruže sigurnost, budu oslonac i rastu zajedno sa njima.

U prvim godinama života, kada kod deteta počinje da se razvija individualnost, u majci se, na primer, razvija otpor, koji se prenosi sa biološkog na psihološki teren.
Dete se u tom trenutku svoga razvoja više okreće spoljašnjem svetu, ali instnikti u majci diriguju upravo suprotno. Instinkti traže da se zaustavi razvoj, da se dete i dalje okreće ka njoj, a sve sa željom da se dete zaštiti. Ukoliko majka podlegne jakom delovanju instinkta, u prvoj godini detetovog života može se javiti strah od majke zbog prevelikog pritiska. Njena prevelika potreba za zaštitom deteta od spoljnih uticaja može se proširiti i na oca deteta, pri čemu ona stavlja i njega u poziciju deteta. U takvom neusklađenom odnosu, obično je otac slabija strana, pa detetu nedostaje autoritativna snaga muškarca, koju treba da primi od oca da bi izgradio svoj stav.

Da bi se izbegli ovakvi i slični negativni uticaju na razvoj detetove ličnosti, potrebno je da se kao roditelji pripremimo za to. Potrebno je da razumemo procese koji se dešavaju i da umemo da ih pratimo.

Roditelji se nekada prema svojoj deci ponašaju po uzoru na svoje roditelje. Često na decu prenose obrnutu identifikaciju, odnosno stavove koje su imali prema svojim roditeljima. U tim slučajevima oni nesvesno žele da im dete izabere poziv ili ima navike nekog od roditelja. U suprotnom slučaju, slučaju negativnog izjednačavanja, dešava se da otac ispoljava ljubomoru prema sinu, jer se nekada borio za ljubav majke i bio ljubomoran na oca. Ovakvim ponašanjem se pokazuje da se roditelji veoma teško odriču svojih nesvesnih konflikata ispunjenih agresijom prema roditeljima ili neostvarenim zahtevima ljubavi.

Roditelji su retko svesni, čak i kada je sve idealno, u kojoj meri deca primećuju i najmanje nesuglasice i neslaganja. Naravno, treba razlikovati neizbežne prepirke od svađa koje su opasne i koje mogu ostaviti trag na budući život dece.

Kada je otac jača figura u kući, a majka uplašena i povučena, dete može u sebi da razvije strah od muškog principa, identifikujući se sa majkom i njenom pozicijom žrtve. Ukoliko se desi suprotno, veliki su izgledi da će u sebi razviti brutalnost, bez nežnosti prema drugima. U ovakvim situacijama, bez obzira na to čiji uticaj je dominantniji, majčin ili očev, zajedničko je da se strah kod deteta javlja kao životni pratilac.

U slučajevima kada otac nedostaje, majka ima ulogu oca i majke. Tom naglašenom ulogom, majka vezuje dete za sebe, čime od deteta pravi slabu i pasivnu osobu, sputavajući ga u razvoju.

Roditelj koji je previše zadovoljan sobom i od deteta zahteva da se ugleda na njega takođe može detetu usporiti samostalni razvoj. Dete iz ovakvog odnosa često ostane dugo ili zauvek na nivou imitacije ili slepe identifikacije sa roditeljima.

Nema ništa loše u tome kada roditelji žele da su deca bolja od njih ili spretnija u rešavanju životnih problema. Problem je kada roditelji preko svoje dece pokušavaju da ostvare svoje ambicije i kada, služeći se decom kao sredstvom, rešavaju sopstvene konflikte.
Kada dete shvati da će ga jedan roditelj voleti samo ako se dete okrene protiv drugog roditelja, kada mora da se opreduljeje, taj stav može zadržati celog života, što će ga uvesti u mnoge problematične situacije i odnose. Dete će i kao odrasla osoba biti spremno na sve, samo da bi bilo prihvaćeno. Služeći roditeljima i birajući strane, dete ne može da stvori sliku o svojoj vrednosti, pa vrednuje sebe po tome koliko je prihvaćeno od drugih.

Dete je dugo veoma zavisno od roditelja i od njegovog ponašanja prema njemu. To ponašanje ga određuje za budućnost i formira njegove odnose prema drugima.
Ukoliko roditelji kod sebe prepoznaju probleme koji se javljaju i rade na tome da otklone posledice neujednačenih odnosa u porodici, oni mogu umnogome pomoći svom detetu da se razvije u zdravu ličnost.

O tome svedoči i rečenica našeg putopisca Ljube Nenadovića, koji je rekao: ,,Dve stvari su najteže na svetu: dobro dete vaspitati i dobro državom vladati.”

Zato, iskoristite izazove roditeljstva za lični razvoj i menjanje. Stvorite sa svojim detetom čvrst odnos, pun poverenja i ljubavi. Samo je to baza koja će detetu olakšati put kroz njegov život.

Autor: Aleksandra Karadžić je komunikolog. Studirala je opštu književnost i odnose s javnošću. Radila je kao asistent i organizator velikog broja događaja, a ima i dugogodišnje iskustvo u radu sa decom. Trenutno radi u Institutu za moderno obrazovanje.