English
Zadatak obrazovanja je da podstiče kreativnost i bori se protiv nejednakosti
Sve veći jaz između bogatih i siromašnih, kao i izazovi koje donosi veštačka inteligencija, predstavljaju verovatno dve najčešće teme u medijima danas.
Postoje različiti uzroci rastuće socijalne nejednakosti: globalizacija, finansijski sistem, politika i, najvažnije, automatizacija radne snage. Očekuje se da će veštačka inteligencija sve češće biti zamena za poslove koje obavljaju ljudi, što će dovesti do veće nezaposlenosti i socijalne nejednakosti.
Ove probleme nije jednostavno rešiti. Socijalna zaštita može pomoći ljudima da prežive, ali ne može stvoriti nadu.
Obrazovanje kao ključ
Zemlje koje ne budu u stanju da se na odgovarajući način pripreme za ove probleme, mogle bi da se suoče sa izuzetno velikim izazovima vezanim za nezaposlenost i socijalnu krizu.
Jedino obrazovanje može da obezbedi alate za borbu protiv nejednakosti u budućnosti.
Zahtevi za poslovima u doba veštačke inteligencije dosta se razlikuju od onih u industrijskoj eri.
Programske, repetitivne poslove će sve više obavljati veštačka inteligencija, dok će nova zanimanja zahtevati daleko više kreativnog razmišljanja, što u mnogim zemljama nije u fokusu obrazovnog sistema.
Šta bi, u tom slučaju, obrazovanje trebalo da uradi kako bi rešilo problem nejednakosti i manjka kreativnosti?
Najznačajnija stvar je kreiranje i širenje obrazovnih programa koji podstiču kreativnost.
Prvo, potrebna nam je grupa stručnjaka koja će biti zadužena za izradu inovativnih edukativnih programa, uključujući sadržaj i nastavne metode.
Ovi programi bi trebalo da obezbede učenicima metode učenja koji omogućavaju istraživanje i kreativnost; trebalo bi da se fokusiraju na promovisanje samoobrazovanja i nezavisnog razmišjanja, i postave kreativno razmišljanje kao najvažniji cilj.
Obrazovanje kao roba
Drugo, ovi inovativni programi bi trebalo da budu dostupni svoj deci.
Danas je u mnogim zemljama obrazovanje postalo skupa roba koja služi kao sredstvo elitama da održe prednosti svog društvenog statusa.
Ovo nesumnjivo pogoršava problem socijalne nejednakosti.
Pored inovacije u obrazovnom sadržaju, jednako je potrebno da poboljšamo mehanizme raspodele, ukoliko želimo napredak.
Svoj deci, bez obzira na status njihovih porodica, moramo obezbediti jednake mogućnosti da vežbaju i razvijaju svoje kreatvno mišljenje.
Može li se kreativnost podučavati?
Ljudi često gledaju na kreativnost kao na grupu posebnih talenata koje poseduje manji broj pojedinaca. Ona se smatra obeležjem genijalnosti, darom, nečim što nastaje kroz inspiraciju.
Ipak, nova psihološka istraživanja nagoveštavaju da postoje zajedničke crte u procesu kreativnog mišljenja.
Jedan izraženi element je izvodljivi prelaz sa divergentnog na konvergentno mišljenje, koji se može vežbati u nastavi.
Ono što deca takođe mogu vežbati jeste sposobnost da prepoznaju i potom reše problem.
Ove osobine se mogu vežbati kroz osmišljene programe. Nastavnici mogu da postavljaju otvorenija pitanja, da ohrabruju đake da predlažu nezavisna rešenja, da im omoguće da uče na kreativne načine i uspostave u nastavi cikluse „istraži-prouči-stvaraj“.
Može li ova obrazovna inovacija da bude inkluzivna?
Kako kvalitetno obrazovanje obično zavisi od direktnog podučavanja od strane uglednih profesora, ono je manje-više ograničeno na prestižne škole.
Uz pomoć novih tehnologija, ipak, kvalitetno obrazovanje se može promovisati na daleko širem planu.
Internet kursevi nude jeftino ili besplatno obrazovanje, onlajn aplikacije, dok tehnike VI pomažu studentima da uče sami. Ovaj novi sistem obuke nastavnika mogao bi da doprinese širenju inovativne nastave po relativno niskoj ceni. Samo uz pomoć ovih novih metoda će sva deca moći da uživaju u prednostima inovacije u obrazovanju.
Izvor:
