Zašto je emocionalna pismenost važna i šta ja, kao nastavnik, mogu da uradim?

 

– Kako si? 

– Dobro, dobro, hvala na pitanju, a Vi? 

Odgovor, neko bi rekao banalan, koji se u nekim kulturama uči od malih nogu, a mnogo govori o tome koliko se u toj kulturi pažnje posvećuje emocionalnoj pismenosti.

Da li se kod nas govori o ovom pojmu? Možda je još bolje pitanje – da li se govori dovoljno i kontinuirano? Da li mi, kao nastavnici, uviđamo njegovu važnost za sopstveni razvoj, ali i za razvoj svojih učenika? 

Iako je kod nas manje zastupljen od pojma emocionalne inteligencije, pojam emocionalne pismenosti nije nov – datira još iz radova Kloda Stajnera (1979), a češće se pominje u brojnim radovima s početka 21. veka.  Može se definisati kao skup znanja i sposobnosti da se razumeju, iskomuniciraju svoja i tuđa osećanja, kao i da se na njih odgovori na zdrav način. U obrazovnom kontekstu, termin emocionalna inteligencija ume da poprimi i negativnu konotaciju, jer može da se razume kao nešto urođeno ili ograničavajuće, pa je zato termin emocionalna pismenost praktičniji za upotrebu i nosi pozitivniju poruku, da se može podučavati i razvijati. 

Kako bismo razumeli važnost emocionalne pismenosti, od presudnog je značaja osvrnuti se na kontekst vremena u kome živimo. Okruženost tehnologijom, izloženost uticajima sa društvenih mreža od ranog uzrasta, sve manje kontrole nad onim što je mladima dostupno, onlajn-komunikacija koja nadvladava komunikaciju licem u lice, veštačka inteligencija koja preuzima brojne uloge i zanimanja i medijska manipulacija u ogromnom porastu samo su neki neki od faktora koji naglašavaju potrebu za razvojem emocionalne pismenosti kod učenika kako bi mogli da pripreme sebe za život u takvom društvu.  

Možda zvuči čudno, ali zbog prevelikog komuniciranja „iza ekrana” sve veći broj učenika ima problema da prepozna čak i osnovne emocije na licu, ali takođe, pošto se osećaju zaštićeno „iza ekrana”, češće kažu ili napišu stvari koje su mnogo emocionalno štetnije nego što bi to uživo uradili.  Pored toga, u velikoj meri pod uticajem medija, normalizovan je vrlo nasilnički obrazac verbalne i neverbalne komunikacije koji bismo slobodno mogli opisati kao „emocionalno nepismen”. Međutim, takvo ponašanje već sada može imati ozbiljne posledice, a možemo pretpostaviti kakve kolege, roditelji i članovi društva mogu postati ukoliko tome ne posvetimo više pažnje. 

Iako nam je često teško da to osvestimo u svom pedagoškom radu, paradigma nastavnika umnogome se promenila poslednjih decenija; od izvora (ponekad jedinog) i donosioca znanja, nastavnik je postao facilitator, vodič i motivator u saznajnom procesu, ili bi bar tako trebalo da bude. Iz tog razloga trebalo bi da se napravi prostor da, pored intelektualnog, više vremena posvetimo emocionalnom razvoju naših učenika, jer njihov lični i akademski razvoj i uspeh u vremenu u kojem živimo u velikoj meri zavisi i zavisiće od njihove sposobnosti da prepoznaju osećanja, prilagode komunikaciju okolnostima, prihvate kritiku i pohvalu, izbore se sa izazovima, osamostale se u učenju i životu, izgrade kvalitetne odnose sa drugim ljudima i istraju u svojim ciljevima.

Sve ovo ukazuje na potrebu da prvo kod sebe, na poziciji nastavnika, osvestimo emocionalnu pismenost tako što ćemo prepoznati osećanja i biti empatični, naučiti kako da upravljamo emocijama, ali i eliminisati emocionalnu štetu (ljutnja, osećaj nesigurnosti, nedostatak samopouzdanja, destruktivno ponašanje i sl.). Sve navedeno doprineće tome da budemo dobar uzor svojim učenicima i, samim tim, moći ćemo da ih podučavamo tim veštinama, jer je učenje po modelu vrlo efikasno. 

Brojni su izvori radionica, vežbi (Twinkl.com, positivepsychology.com…), ali i onlajn-aplikacija (MoodKit, Calm…) na internetu koje mogu pomoći nastavnicima i osnažiti ih da se bave ovim pitanjem, ali ono što je za sve zajedničko je zdrava komunikacija – dvosmerni dijalog u kojem umemo da saslušamo, imamo kontrolu nad postupcima i osećanjima, razmenjujemo mišljenja i rešavamo nesuglasice na konstruktivan način. 

I kao što veština pismenosti podrazumeva osposobljavanje osobe da čita, razume pročitano i piše kako bi učestvovala u društvenoj zajednici i napredovala, tako i emocionalna pismenost podrazumeva da osoba nauči da čita signale i emocije, razume ih i adekvatno odgovara na njih kako bi mogla da bude zadovoljna sobom, da funkcioniše u društvenom kontekstu i napreduje u vremenu u kojem je EQ podjednako važan, ako ne i važniji u odnosu na IQ. 

Umesto zaključka, vratimo se na pitanje i odgovor s početka teksta: iako deluje banalno, i mala deca ga uče mehanički (jer je to dokaz lepog vaspitanja); taj odgovor u sebi nosi klicu za razvoj emocionalne pismenosti i tu klicu bi možda svi trebalo više da „sejemo”, ali i „zalivamo” i „umnožavamo” kako bismo procvetali i kao društvo i kao individue.

 

Izvori:

Alemdar, M., & Anılan, H. (2020). The development and validation of the emotional literacy skills scale. International Journal of Contemporary Educational Research, 7(2), 258-270. DOI: https://doi.org/10.33200/ijcer.757853

https://positivepsychology.com/teaching-emotional-intelligence/

 

Autor:

Milica Aleksić, profesorka engleskog jezika, diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, smer Engleski jezik i književnost, i stekla diplomu koja je izjednačena sa master diplomom. Iskustvo u pedagoškom radu stekla je u više privatnih škola kroz podučavanje dece i odraslih. Posebnu pažnju posvećuje stilovima učenja i razvijanju materijala i kurseva sa posebnim fokusom na komunikacione veštine i praktičnu upotrebu jezika. Pored nastave, svoje vidike proširuje i znanjima iz oblasti ljudskih resursa, čime se bavila izvesno vreme. Postaje sertifikovani tumač Facet 5 testova ličnosti i radi na proceni potencijala i razvoju zaposlenih. Veoma je ponosna na svoje petnaestogodišnje volontersko angažovanje u Crvenom krstu, kao edukator na teme prve pomoći, komunikacije, humanih vrednosti, tolerancije, pisanja projekata itd. U Savremenoj gimnaziji želi da svojim učenicima prvo predstavi važnost koju engleski jezik ima kako za njihovo dalje obrazovanje, tako i za karijeru, a zatim i da ih motiviše da jezik uče izlažući se njemu i okružujući se njime. Milica veruje da je najvažnije naučiti kako se uči, i zato želi da razvije kritičko mišljenje kod učenika kroz interaktivnu i interdisciplinarnu nastavu.